Cubana

Bila sam ponosna kada su me na aerodromu u Sao Paulu pitali da li želim smoking ili non-smoking sedište. Kao član milionskog udruženja antiglobalista, antiamerikanista, anti-antipušača i svih „kad ne znaš šta onda – anti“ nisam mogla propustiti priliku da se i javno, još pre nego što stignem na Kubu, izjasnim kao takva.

To što sam konačno i de facto postala deo Fidelove revolucije i svim onim histeričnim kapitalističkim borcima za zdrav život pokazala da nas još ima – nije ostavilo utisak na šalterske radnice. Broj leta na mojoj karti bio je pogrešno upisan. Trebalo je da letim za Sao Paulo – iz Sao Paula. Na let za Havanu sam zakasnila dva sata – ali avion kasni šest sati. Uobičajeno, rekla je službenica Cubane: „Tek su sleteli u Buenos Ajres, ali će brzo po nas u Sao Paulo, pa ponovo za Havanu.“ Oko trideset sati leta bez pauze. Mogućnost neograničene upotrebe nikotina uvek je dobrodošla. Dobila sam vaučer za večeru i jedno piće u aerodromskom restoranu (kao izvinjenje): uz tri caipirinhe i do četiri ujutru slušala sam životnu filozofiju šefa službe za zaštitu radnika i životne sredine brazilske industrije nafte Petrobrasa. Izračunala sam da moje putovanje traje već deset sati, a nisam ni sela u avion. Već je počelo da sviće kad su nas pozvali da uđemo, tj. prođemo kroz kontrolu brazilske federalne policije. Čekajući u redu, sećala sam se Horgoša i Kelebije devedesetih i svih onih neobrijanih carinika koji su mi, nakon dvadeset sati čekanja po zimi i blatu, uvek tražili još neki papir koji nemam, tvrdeći da bi za isto zlodelo u Austriji već sedela u zatvoru, platila kaznu i ko zna šta još. Kao i svi oni gastarbajteri i izdajice srpstva. Za „mog Švabu“ sam uvek dobijala bonus, u proseku još deset odsto od ukupnog čekanja. „Na stranu, dok ne vide šta će s nama.“ „Zar nisi mogla da nađeš nekog našeg?“

Grlati brazilski „ordem e progresso“ spustio je naočare na vrh nosa, pogledao me zabrinjavajuće, dva puta coknuo, odmahnuo glavom i rekao: „Na stranu.“ Iz Brazila neću otputovati dok ne pokažem potvrdu o prijavi za potvrdu moje (potvrđene) vize. Kakav sam to novinar koji nema uredne isprave? I tu bi bio kraj putovanja da nije bilo malog debelog šefa za ekologiju u šljaštećoj bordo majici fudbalskog kluba Flamengo. Ali, svakako da mu se javim kad stignem u Havanu, hotel Nacional, soba 308…

Zaboravila sam Kineze. Oni su, isto kao ja i poneki crvenokožac, morali na stranu. Ko zna šta je Lula smislio. Bivši metalski radnik, sindikalac, malo levo, malo desno, malo Afrika, malo Arapi, pa Indija, dve-tri kubanske cigare u pauzi… A Kinezi iz Argentine pravo u kinesku cetvrt Havane; šverceri lampiona.

Na ulazu u avion najmanje petnaest članova posade. Rade u smenama, kao vozači autobusa Beograd–Istanbul. Sedišta su neka mešavina starih Jatovih i JŽ-a. Oko mene tri ofarbane kubanske plavuše i desetak Kineza. Nisam večerala, druga kutija cigara je poluprazna a ono malo šećera u cipirinhi potrošila sam još kod grlatog carinika. Ladies and gentlemen, this is the flight to… – ništa od toga. Dok sam pokušavala da namestim naslon koji je stalno padao u ležeći, položaj bili smo u vazduhu. Nisam stigla ni da se uplašim, a prvi Kinez je već zapalio cigaru. Pa drugi, pa treći. I tako redom. Sa plafona aviona počela je da izlazi para – kubanski klima-uređaji. Počela sam da plačem, od dima. Ništa od revolucije. Setila sam se mekanih jastuka, slanog kikirikija, prirodnog soka od pomorandže, nežnih stjuardesa Lufthanse. I sigurnih motora. Ko zna čiji je motor u kubanskom avionu? Venecuelanski, ruski..? Nemački avioni nikad ne padaju. Ni kubanski nisu, već decenijama. Statistički gledano, šanse su im svakim danom sve veće. Umesto kikirikija, ponudili su bombone. Tvrde, od limuna, višnje i kokosa, na plastičnoj tacni. Kinezi su i dalje pušili, vadili pivo iz crnih sportskih tašni, podrigivali i puštali vetrove. Čula sam da to rade kad im je prijatno.

Po mojoj računici bilo je podne… u Brazilu. Šest manje nego u Evropi, tri manje u Riju ali, ako sam na Kubi – a bila sam iznad nekih ostrva, Dominika, Porto Riko, možda prelećemo male državice na severu južne Amerike, Gvajanu, francusku, Surinam, pa opet Gvajanu, ali ne francusku. Bilo je zapravo svejedno koliko je sati, niko me nije čekao, nikome nisam morala da se javim, nisam rezervisala hotel, baterije mobilnog su se istrošile. Pitati Kineze iz Argentine za tačno vreme samo bi komplikovalo situaciju. Dobili smo doručak – ili je to bio ručak. Još ništa od Ladies and Gentleman, we are landing in… minutes. The Temperature in Havana is…, please…, we wish you… Ali, pošto su svi okolo počeli da štipaju noseve, zevaju i gutaju pljuvačku ne bi li izjednačili pritisak, zaključila sam da slećemo.

Više puta mi se desilo da ostanem bez kofera. Ja u Rio de Žaneiru, kofer u Johanesburgu ili Dubaiju. U moj zeleni kofer stane sve što imam, a uvek nosim sve što imam, da ne bih nešto zaboravila. Ostati bez kofera na Kubi nije preporučljivo, piše u knjizi koju sam dobila na poklon pre polaska. Nema butika ni svih onih slatkih proizvoda kapitalizma. Samo uniforme, mokasine i tek poneki džins. Crna gumena staza počela je da se kreće. Oko mene samo piloti i stjuardese. Kinezi su seli nešto dalje, zapalili i ćaskaju. Brazilski šef za sigurnost ponovo se raspričao o bivšoj ženi, mami koja je iz Angole i s kojom živi u Botafogu. Iz rupe na kraju pokretne trake počeli su da izlaze koferi. Svi plavi, platični… I svi za posadu. Dobro, umorni su, trideset sati leta, neka budu prvi. Svako od njih već je imao po dva-tri kofera na kolicima kada su iz rupe počele da ispadaju crne kutije. Kinezi su i dalje sedeli, nezainteresovani za prtljag. Bezbroj crnih kutija u koje može da stane manji televizor. Piloti i stjuardese su sada imali po dvoje ili troje kolica, a na svakim crne kutije. Ne znam kako su ih razlikovali. Zajednička imovina, zajedničko dobro? Tako smo nešto učili. Od mog zelenog kofera ni traga, ali su počele da izlaze automobilske gume, dečja kolica, metalne šipke. Stjuardese i piloti veselo kupe stvari i čekaju još. Ponovo sam se setila Horgoša, pelena, sapuna, dozvoljenih 20 litara benzina i istih, besmislenih metalnih konstrukcija, automobilskih guma…

Welcome to Cuba. „To je za mene, samo za mene; znaš, imam veliku familiju a već 45 godina“, objasnio mi je pilot koga sam pitala šta je u kutijama. „Šta 45 godina, i šta je u kutijama i šta ako nije samo za tebe?“ – „Onda je za Kubu; kad oni naruče, ima još više kutija. Evo, u ovoj su hemijske.“ Šta će njegovoj porodici kutija hemijskih olovaka. „Na Kubi ih nema, sankcije već 45 godina…“ Tako broje vreme, valjda.

O carini nisam stigla da pitam, a i bilo bi suvišno.