Napad – kao da se već dogodio

Specijalno za „Vreme“ iz Milana

„Mi smo sledeći“ – opšte je mišljenje u Italiji. Jer, ako su svi saveznici Amerike osuđeni na terorističke napade, onda će sigurno biti kažnjena i politika premijera Silivija Berluskonija koji je poput Aznara i Blera otvoreno stao na stranu SAD, uprkos oštrom protivljenju većine Italijana koja je osudila intervenciju i okupaciju Avganistana i Iraka.

Drugim rečima, situacija u Italiji slična je onoj u Španiji, stanovništvo živi u strahu od atentata islamskih terorista, znajući da nije odgovorno za proameričku politiku svojih političara. Zato su bombe u Madridu pogodile i rastužile Italijane isto koliko i Špance, ni manje ni više. Potencijalni atentat u Italiji, kao da se već dogodio. Pitanje je samo da li će stradati neko od kulturnih blaga poput katedrale u Milanu ili krivog tornja u Pizi, odnosno koliko će biti žrtava.

Efekti virtuelnih bombi u Italiji su vidljivi: metropole poput Rima i Milana su prepune policije i raznih drugih organa bezbednosti, a putnici u metrou se neprestano preznojavaju. Na televiziji ne postoji nijedna druga tema, a javnost sve glasnije traži povratak italijanskih vojnika iz iračke pustinje. Svi imigranti su postali sumnjivi, pri čemu je najgore Marokancima koji zajedno sa Albancima čine najbrojniju zajednicu.

Italijanska ekonomija već je pogođena detonacijama u Španiji: firme na berzi vrtoglavo gube vrednost jer se očekuje pad potrošnje stanovništva (u strahu od terorizma svi štede novac), dok negativni efekti na italijanski turizam još nisu kvantifikovani. Takođe, zbog povećanih mera bezbednosti državna kasa će narednih meseci imati vanrednih troškova od četiristo miliona evra.

Vidljivo je pojačano prisustvo policije i karabinjera na svim ključnim tačkama u gradovima s tim što su saobraćajnice u centru pažnje. Pretražuju se vozovi, avioni i kontejneri, a posebno se osmatraju i prate muslimani i njihova okupljanja u džamijama. Prisluškuje se na stotine telefona, a Ministarstvo unutrašnjih poslova je formulisalo listu od osam hiljada potencijalnih ciljeva atentatora, s tim da je svesno kako je nemoguće stopostotno zaštititi sve sportske manifestacije, koncerte i druge skupove. Potpuna sigurnost nije moguća ni ako bi italijanska država angažovala svih četiri stotine hiljada uniformisanih lica iz organa bezbednosti, što je najveći broj u Evropi. Ovom broju, nažalost, treba oduzeti onih trideset nesrećnih karabinjera koji su izgubili živote u Iraku u decembarskom atentatu.

Zbog svega ovoga Italija je jedna od najglasnijih zagovornika stvaranja evropske policije, odnosno koordinirane borbe Unije. Ako ništa drugo, u najskorije vreme neophodno je oformiti jedinstvenu tajnu bezbednosnu službu, smatraju italijanski političari. Jer, o neefikasnosti postojećeg italijanskog DB-a govori i činjenica da samo dva agenta govore arapski jezik. Zbog toga je Italijanima trenutno pritekao u pomoć i izraelski Mosad, a u frenetičnoj analizi svih mogućih informacija, najviše pažnje se pridaje „balkanskoj vezi“ odakle se očekuje ulaz terorista i eksploziva. Pod pretpostavkom da već nisu stigli u Italiju…