Kako biramo

Iako gotovo konsenzualno priznat kao jedan od vodećih majstora savremenog engleskog romana, Grejem Svift (Graham Swift) ni kao pisac, a kažu bogme ni privatno, ne pati od one, oh, tako savremene potrebe za pompeznošću ili ne daj bože glamuroznošću; naprotiv, Svift pre odaje utisak mučaljivog sredovečnog tipa iz komšiluka, koji voli da bude manje-više nevidljiv, ergo da bude ostavljen na miru da se bavi svojim poslom daleko od Razuzdane Gomile. Tako je i sa njegovom književnošću: Sviftov je prozni iskaz nekako sav u znaku permanentnog understatementa (nisam siguran da postoji adekvatan srpski izraz za ovu vrstu diskurzivne prigušenosti, prividne „nedorečenosti“, „škrtosti“, minimalizma…), kao što su i njegovi junaci mahom ljudi koji nisu preterano vešti u olakom i rutinskom baratanju rečima. I koji se, uostalom, bez preke potrebe ne mrdaju iz svojih „tipično engleskih“ četvrti u kojima žive svoje – pokazaće se – ne baš tako tipične živote; kritičarka Hermiona Li ovakav Sviftov postupak ilustruje mišlju da pisac uspeva da pokaže kako „u ovom mirnom delu sveta nema sigurnih kuća“, odnosno kako autor pokazuje da terra incognita može da se nađe i „odmah iza ugla“, samo ako umete da (is)tražite. Sviftov nešto tamnoputiji zemljak Tricky bi rekao: hell is around the corner… Pokušavajući da razjasni svoju poetiku, Svift u jednom intervjuu kaže: „Prava umetnost nije u tome da navališ sa izuzetno pametnim rečima, nego da postigneš da obične, jednostavne reči čine neobične stvari. Da upotrebljavaš jezik koji svi upotrebljavamo i uspeš da se neverovatne stvari pojave. Može biti vrlo neobično da ovo kaže jedan pisac, ali ja ne mislim da se u pisanju radi o rečima.“

Hm, ovo može izgledati kao jedan od onih paradoksalnih zenova – mislim, kako se ne radi o rečima?! – koje ljudi posle rado citiraju jer su „zgodni“ a da zapravo ne znaju šta bi s tim, no Svift nije tip koji bi se bavio time iz puke zabave, ili pak zato da zavede čitaoca nekom uvrnutom duhovitošću ili paradoksom za poneti. On ovo misli sasvim ozbiljno, i pri tom je sasvim u pravu, samim tim što nedvojbeno uspeva u postizanju efekta o kojem govori. Kako je to moguće? Ovo pitanje može da postavi samo neko ko ne poznaje njegove romane. A dotični su ovde, nažalost, prisutni tek od nedavno.

Iza Grejema Svifta (rođ. 1949) sedam je objavljenih romana i jedna zbirka priča; punu afirmaciju postigao je knjigom Waterland, svojim trećim romanom publikovanim 1983, a za izvanredan roman Poslednja tura (Last Orders) 1996. je dobio „Bukera“. Potonja je knjiga ubrzo prevedena na hrvatski, a na srpski tek pretprošle godine. Sada je pred nama i srpsko izdanje Sviftove prošlogodišnje uspešnice The Light of Day (Svetlost dana; prevela Branislava Radević-Stojiljković; Laguna, Beograd 2004), knjige koju je Svift natenane pisao i brisao nekoliko godina, tako da između dvaju gorespomenutih romana zjapi sedmogodišnja „rupa“. Pisac, uostalom, napominje da s romanom nikad ne znaš – sedneš da ga pišeš, pa šta ti bog da, može da traje šest meseci, ali i šest godina.

Narator ovog romana sredovečni je privatni detektiv Džordž – specijalizovan, vidi čuda, za uhođenje preterano nestašnih muževa – čija prošlost, iako ne baš sjajna (otpušten iz policije zbog iznude iskaza na prevaru, istog dana i ostavljen od žene…), izgleda boljom od njegove budućnosti. Naravno, tu je i njegov sumorni ofis, asistentkinja koja je ujedno bivša ljubavnica i još bivšija klijentkinja, tu i tamo zaklokoće i viski… A onda, jednog ne tako lepog dana, u kancelariju uđe Ona, femme fatale. Sve je, dakle, postavljeno kao scenerija nekog tipičnog film noira ili hard-boiled krimića čendlerovske škole, ali Svift uvodi sve parametre žanra samo zato da bi ih… pa, ne baš „izneverio“, ni slučajno parodirao, nego naprosto da bi otišao dalje od njih, jer ga zanima nešto drugo – a to je neverovatni i suštinski neistraženi svet ljudskih osećanja, ma koliko to moglo „otrcano“ da zazvuči – i jer bi „pravi“ Žanr ionako bio nekako isuviše „papirnat“ za njegovo poimanje literature. „Real-time“ radnja Svetlosti dana smeštena je u jedan jedini novembarski dan 1997, ali pravo se „meso i krv“ ove priče nalaze u flešbekovima, u stalnom vraćanju na ono što se dogodilo (ubistvo) tačno dve godine ranije, te na događaje koji su se nanizali u nekoliko prethodnih nedelja, i koji su doveli do krvavog raspleta; narator takođe s vremena na vreme zaranja i dublje u prošlost, razmatrajući svoj brak, odnose sa kćerkom, prethodnu policijsku karijeru, ali i vlastito detinjstvo, svoje roditelje i njihov naizgled tako građanski „uredan“ odnos osenčen jednom Tajnom koja će to prestati da bude u najnezgodnijem trenutku…

„Fatalna“ klijentkinja Sara profesorka je i prevoditeljka s francuskog koja je napravila jednu Fatalnu Grešku: dovela je – u nastupu pomalo filistarske sažaljive dobrodušnosti (ali šta bi tek sa svetom bilo bez nje?) – u svoju kuću devojku, izbeglicu iz ratom opožarene Hrvatske, Dubrovčanku Kristinu; pokazaće se da njen muž Bob, iako prevejani ginekolog (Sviftov pripovedač prostodušno naglašava ovaj podatak, pitajući se da li čovek s takvom strukom ikada postaje imun…), neće odoleti južnjačkim devojačkim čarima, i ovo se dvoje upuštaju u strasnu vezu. Kad Sara razotkrije prevaru, upućuje ultimatum začinjen „ustupkom“: imate još nekoliko nedelja, a onda Kristina leti nazad u domaju! A Džordž, detektiv – na prvi pogled zatreskan u prevarenu suprugu Saru, kao kakav šiparac! – treba da se postara da sve bude baš tako, i da vidi kako će se dvoje ljubavnika oprostiti na aerodromu, i da li će se uopšte oprostiti, ili kuju zaveru da zajedno odlete u nepoznato… Iako se ova misija okončava „kako treba“ i Bob se vraća kući, Sara ga ubija kuhinjskim nožem (istim kojim mu je upravo iseckala sastojke za omiljeno jelo) u „neobjašnjivom“ i do kraja „neobjašnjenom“ nastupu destruktivnosti, koji će iskijavati ostatak života. Sam prizor ubistva, čak, uopšte nije tako važan kako se može učiniti, a pisac sve vreme, do pred kraj knjige, vešto „navlači“ čitaoca, stalnim hronološkim vožnjama unapred i unazad, tj. Pre i Posle samog zločina i tako prosto „okružuje“ dramatičan trenutak postepeno mu se prikradajući spreda i otpozadi. Čitaocu, međutim, još mnogo ranije postaje jasno da je Svetlost dana sve samo ne još jedna detektivska storija: to je priča o ljubavi u svim njenim čudnim inkarnacijama, o (ne)vernosti i o čekanju, o tome kako biramo – ovo je pitanje gotovo lajtmotiv romana – i šta je to što nas privlači nekome, i kako, do đavola, dođe do toga da to prestane? A šta tek ako ne prestane, kao kod Džordža, koji već tačno dve godine uredno posećuje svoju dragu, fatalnu Saru – s kojom se nije nikada ni poljubio! – u zatvoru, rešen da je posećuje još dvadeset i dve ako treba i na kraju da je odvede sa tog mesta, spreman da u međuvremenu živi u njeno ime, da čini sve što može, a što bi činila ona.

Svetlost dana nije bezostatno remek-delo kao Poslednja tura, ali je svejednako knjiga koju je nepristojno ne pročitati, novi kreativni trijumf pisca koji, jelte, ne bi da se mnogo petlja „s rečima“, a koji te iste reči zapravo upotrebljava kao malo ko u savremenoj svetskoj prozi, krcatoj Punjenim Pticama svih naporno drečavih boja.