Usamljeni i superiorni

The Fall su jedini bend za koji slobodno i u bilo kom („boljem“) društvu možete reći da su veći od Stonesa ili Beatlesa. Jer, realno, od svih ostalih svakako i jesu. Ne zato što su njihove vokalne harmonije ušima prijatnije od onih u Briana Wilsonona, ili zato što su zapaljivi rifovi njihovih brojnih gitarista naterali Jimmyja Pagea da pređe na zurle, ili zato što su stotine hiljada američkih adolescenata želeći da pređu na drugu stranu urezivali u školske klupe stihove Marka E. Smitha odmah ispod Morrisonovih. U svojoj dvadesetsedmogodišnjoj karijeri ovaj mančesterski bend učinio je sve što jedan rokenrol bend može da bi demistifikovao, unakazio i potpuno eliminisao ono što je plejada američko-britanskih legendi decenijama tvorila u rok kredo. Kroz bend je prošlo više ljudi nego kroz londonske dabldekere, pomenuti Mark E. Smith se potrudio da većina ode (i dođe) njegovom voljom, njihovu diskografiju najbolje opisuje reč haos, grupi-devojke bi pre izabrale gasnu komoru, nego podavanje frontmenu od čijeg je izgleda ružniji jedino njegov temperament… A muzika? Recimo da sinhronizovano tapšanje stotina hiljada ruku nije prizor koji može ilustrovati pevljivost njihovih refrena.

50.000 Fall Fans Can’t Be Wrong (sa ironičnom referencom na Elvisov album na kome je bilo 49.950.000 fanova više) po ocenama mnogih kritičara najbolja je rekapitulacija (best of) antologija opusa grupe The Fall. Ona obuhvata najranije snimke (Repetition i How I Wrote Elastic Man), najvećim delom zahvatajući pesme s albuma iz centralnog dela osamdesetih (za debatovanje je da li je to i najbolji deo njihove karijere), da bi se druga polovina drugog diska fokusirala na devedesete i kasniji period. Sve zajedno – 39 pesama. Predočavati onima koji nikada nisu slušali The Fall značaj ove kompilacije (ili samog benda) vrlo je nezahvalan posao. Delom zbog toga što se može reći da 80 odsto svih netalentovanih rok sastava liči na The Fall. Ili je u tome najveća fora…

Mark E. Smith je pre formiranja The Fall pokušavao da bude pevač nekoliko hevi metal bendova. Da bi ste razumeli zastrašujuću poentu ove činjenice bilo bi smisleno da vam napomenemo da bi koale u fazi parenja pre mogle da oponašaju Ozzyja Osbournea ili Axla Rosea, nego logoreični i mumlajući Mark. Međutim, stvar je korisna da objasni da su upravo esencijalne stvari rokenrola (kojih je danas manje nego ikada među novim naraštajima), poput harizme, energije, buntovnosti, cinizma, imunosti na svaki oblik korporativnosti, ono što je u srži samog bića ovog ultimativnog frontmena i celokupne karijere benda. I na gorivu te mešavine The Fall su izgurali celu karijeru i, verovali ili ne, uspe(va)li da se tokom najdinamičnijeg perioda britanske (a i američke) muzičke istorije razlikuju od svih ostalih.

The Fall su započeli sa jasnim referencama na nemačke kraut rok sastave i postluridno čitanje Velveta gde je repetativnost bila kreativna zamena za manjkavost melodija koje bi izgurale efektne stihove (ili jednorečenične refrene). Ukratko, dalji progres benda mogao bi se objasniti na sledeći način: Smith nikada nije prestao da mrmlja (u retkim, sjajnim trenucima bi zapevao i to je bila magija – Popcorn Double Feature ili Edinburgh Man), neprekidne izmene članova u grupi imale su isti efekat kao Keith Richardsov uvoz sveže krvi – osvežavali su telo novim idejama (naročit doprinos izvršila je Smithova prva ljuba(v)- Brixie), elementi svakog novog muzičkog andergraund pravca, s manje ili više umešnosti, bili su interpolirani u zvuk The Fall kao da su tu oduvek bili (najočiglednije u opusu devedesetih). Takav modus vivendi, uz neprekidan priliv Smithovih skandala i ispada izazvanih temperamentom i alkoholom (kombinacija je bila najubitačnija) stvarali su i osvežavali interes za bend koji ih je doveo do kultnog statusa. Imitirati The Fall postalo je lako koliko i imitirati The Beatles.

Pre desetak i više godina bilo je lakše približiti Fall fenomen mlađoj publici nego danas, jer je čitava jedna generacija američkih lou-faj sastava (predvođenih grupom Pavement) imala direktne reference u njihovom zvuku, a bio je to, uslovno rečeno, i poslednji put da su scenom dominirali bendovi autentičnih sadržaja, muzičkih ideja ili rok života. Kraj devedesetih i početak novog milenijuma u prvi plan je izbacio formu (ili formalnosti) nekolicine muzičkih pravaca, pa tako scenom danas vladaju horde retro sastava lišene indvidualnosti, ili još bolje – individua koje ih predvode. Što je, paradoksalno, uprkos megaprodukciji njihovih studijskih/lajv/kompilacijskih albuma, učinilo The Fall još jedinstvenijim.

Zbog svega toga u kategorizaciji svih muzičkih pravaca The Fall stoje usamljeno i superiorno u sopstvenoj kategoriji, što im omogućava da u rok hijerarhiji stoje rame uz rame sa Beatlesima i Stonesima. Pa čak i da im se penju na glavu.