Govori tiho i nosi – veliki štap

Sve je išlo po uobičajenom vašingtonskom scenariju: vazduh je bio leden, Mol je bio prepun ljudi u tamnim kaputima, prva dama u beloj Oskar de la Renta kreaciji, svečana zakletva sa podignutom desnom rukom, leva ruka na porodičnoj Bibliji i Bušove reči u kojima se pominju sudbina, Zvono slobode, misija koju mu je poverio Bog i mandat koji mu je dao američki narod… Jedan pakosni komentator primetio je da su iz Bušovih usta ove krupne reči padale kao cepanice, Bog ga nije obdario govorničkom veštinom, za razliku od Bila Klintona.

Bilo kako bilo, Džordž Buš je poslao svoju poruku i izgleda prestravio pola zemaljske kugle. Oni su razumeli da im američki predsednik poručuje, čak preti: „Dolazim da uspostavim slobodu, bili vi spremni ili ne!“

Bušova najava nastavka politike „širenja slobode“ imala je nekoliko osnovnih poruka: Amerika neće biti ravnodušna ni prema jednoj tiraniji i neće praštati tiranima, vladari koji zabranjuju slobodu drugima ne zaslužuju je ni za sebe, u demokratskim reformatorima, kojima trenutno ne ide najbolje, SAD vide buduće lidere slobodnih zemalja. Amerika će biti na strani onih koji se bore za slobodu, napredak i pravdu, i posebno je važna poruka: „Svi saveznici SAD treba da znaju da cenimo njihovo prijateljstvo.“ Cilj Bušove politike biće konačno zaustavljanje tiranije u svetu. Ovaj cilj nije, kako je precizirao Buš, „neminovno povezan sa upotrebom oružja, ali će Amerika posegnuti za oružjem, kad god zatreba, da odbrani sebe i svoje prijatelje“. I na kraju, Buš je pomalo smrknuto poručio svetu:“Kad Amerika da reč, Amerika održi reč!“

POSLEDNjE URA: Reakcije na Bušov inauguracioni govor bile su, kao što se može i pretpostaviti, vrlo različite: istoričar Erik Hobsbaum odbija i samu ideju da se demokratija može svuda primeniti na „standardizovani (zapadni) način“, da može svuda da uspe, da će svuda doneti mir, a ne haos i nerede. Uslovi za demokratiju su, smatra Hobsbaum, retki. Ovaj naučnik smatra da „širenje demokratije“ kako ga vide sledbenici i poštovaoci Bušove doktrine „zaoštrava etničke konflikte i dovodi do dezintegracija država u multinacionalnim regionaima… Tako je bilo i posle 1898. i posle 1918…“ Po njemu, mnogo je bolje narod ne „usrećivati“ na silu.

Čak je kralj neokonzervativaca Pol Volfovic, Bušov pomoćnik ministra odbrane, rekao u magazinu „Prospekt“ da Amerika „neće izvoziti demokratiju“, da će se zapravo baviti ohrabrivanjem onih vlada koje su na putu da izgrade demokratiju, jer je to najbolji način da se spreči kataklizma. Tako je na Filipinima srušen Markosov režim.

Volfovic poručuje ono što većina demokratski orjentisanih ljudi voli da čuje, ali suštinsko pitanje je – šta stvarno misli?

Simor Herš, poznati publicista, veteran koji je svetu svojevremeno otkrio masakr koji su američki vojnici napravili u vijetnamskom selu Mi Laj, ovih dana je u časopisu „Njujorker“ publikovao članak gde njegov poverljivi izvor iz vrha američke obaveštajne službe, otkriva da „… Amerika gleda na Iran kao na veliko ratno poprište… Na redu je sada ratni pohod na Iran… Ovo je poslednje Ura!, imamo četiri godine i treba da dokažemo da smo pobedili u ratu protiv terorizma…“ Mnogi su zbunjeni ovim signalima iz Vašingtona pogotovo što i sam Volfovic poručuje da je iranska jednačina vrlo teška, ali da se može primeniti formula koja u Severnoj Koreji nije primenjiva: „Ima više mesta za političke procene, nego u mnogim drugim diktaturama… slobodu treba izabrati…“

Bušovi kritičari kažu da su te „jednostavne“ formule teško primenjive: skandali u zatvorima Gvantanamo i Abu Graib bacaju ozbiljnu senku na ovo „oslobađanje“ i „uvođenje slobode“. Posebno s obzirom na činjenicu da nikome na odgovornoj funkciji u američkoj vojsci nije pala ni dlaka s glave posle skandala u Abu Graibu: svet je izgubio poverenje u političke govore garnirane onim lepim retoričkim pasažima o vrlinama slobode. Neki analitičari sada kažu da je poslednji trenutak da se postavi pitanje – zar socijalna pravda ne treba neminovno da prati i političke slobode.

Fokus Bušove spoljne politike biće Bliski istok, ili tačnije „širi Bliski istok“ gde će, kako je nagalasio 43. predsednik SAD, „Amerika nastaviti da širi slobodu, nadu i demokratiju“.

Sada analitičarima ostaje da nagađaju u kojim će pravcima Amerika „širiti slobodu“? Svojevremeno je Buš stavio Iran, Irak i Severnu Koreju pod zajednički imenitelj „osovina zla“, a sada su „predvorjima tiranije“ nazvane Kuba, Burma, Zimbabve i Belorusija: dakle, još šest zapaljivih tačaka na četiri kontinenta.

Nekim analitičarima se ovaj Bušov inauguracioni govor učinio izuzetno „aktivističkim“, ali i „najinternacionalističkijim“ u poslednjih četrdesetak godina. Svet pažljivo meri svaku reč kad govori prvi čovek jedine svetske supersile. Buš je očigledno nešto naučio od svog prethodnika Harija Trumana: govori tiho i nosi – veliki štap.

DOMAĆI FRONT: Džordž Buš je nedvosmisleno poručio da u svom drugom mandatu neće biti lame duck („ćopavi patak“, kako u žargonu Amerikanci zovu odlazećeg političara), nastaviće sa radikalnim potezima i na domaćem planu: posle najvećeg smanjenja poreza u istoriji, najvećeg provetravanja obrazovnog sistema, Buš kaže da je čio i oran da nastavi sa reformama, da jedva čeka da prione na posao. Počeće, kao što se moglo i očekivati, od Vrhovnog suda: nekoliko sudija koji se biraju doživotno, ozbiljno su bolesni, pa je to sjajna prilika za Buša da ovo vrhovno telo SAD „konzervatizuje“, neki čak tvrde da napravi teokratski Vrhovni sud.

Buš ambiciozno i samouvereno nagoveštava da će on biti otac republikanskog New Deala: suština ovog radikalnog projekta je privatizacija jednog dela američkog sistema socijalne zaštite, a zatim i zdravstvene. Buš namerava da pojednostavi poreski sitem i da kreira ono što on naziva „vlasničko društvo“ (Ownership Society).

Buš je u inauguracionom govoru naglasio da namerava da Sjedinjene Američke Države napravi najboljom zemljom za biznis na čitavom svetu. Sve počinje od poreza, a završava se odgovornošću pojedinaca da imaju više kontrole i više odgovornosti za svoju sopstvenu zdravstvenu zaštitu, ali i za penziju. To konkretno znači da bi glavni američki penzioni sistem (Social Security) bio temeljno rekonstruisan.

Desničarski aktivisti sada govore o „konzervativnom New Dealu„, što bi značilo da će Džordž Buš promeniti lice Amerike kao što je tridesetih godina prošlog veka to učinio Frenklin Ruzvelt. Demokrate optužuju Buša da namerno izaziva krizu u penzionom sistemu da bi uništio samo tkivo moderne demokratske Amerike.

Sistem socijalne zaštite poznat kao Social Security, koji je 1935. kreirao Frenklin Ruzvelt, predstavlja najveći i najpopularniji program američke vlade i obezbeđuje penzije starim i invalidima. Zahvaljujući ovom programu, siromaštvo među starima je gotovo eliminisano i većina Amerikanaca dobrim delom računa na ovaj program kao izvor prihoda kada se penzioniše. Sada penzija prosečnog Amerikanca iznosi oko 42 odsto njegovih primanja pre nego što se penzionisao, dok bi, ako se primeni novi Bušov program „vlasničkog društva“ penzioneri 2075. dobijali tek 20 odsto svojih primanja, a kasnije čak i manje.

Mlađim Amerikancima se dopada ideja da plaćaju manje poreze i da sami, na berzi, planiraju svoje penzionerske dane. Stariji su obazriviji i kritičniji: najveći lobi penzionera vodi kampanju protiv ove rizične šeme privatizacije. Neki zli proroci ukazuju da bi ovaj svojevrsni rat na domaćem frontu Buša mogao skuplje da košta od avganistanske i iračke avanture. Koliko će Bušu poći za rukom da rekonstruiše penziono i zdravstveno osiguranje ostaje da se vidi: mnogi već vuku neprijatne paralele, ukazujući da je to bio Klintonov „Vaterlo“ u daleko povoljnijim privrednim okolnostima.

Ni tu nije kraj: Buš junior namerava da se uhvati u koštac i sa složenim problemom ilegalne imigracije i uvede svojevrsni status američkih „gostujućih radnika“, što bi mi rekli – gastarbajtera. Na Bušovoj listi prioriteta je i zaustavljanje sistema sudskih nadoknada za najrazličitije stvari – od psihičkog bola do one vrele šoljice kafe koja je trapavoj mušteriji koja je kafu prosula u krilo i opekla se u jednom restoranu, donela lepih tri miliona dolara odštete! U Americi su slične parnice dostigle zaista neverovatne razmere.

Trenutno, kongresna matematika ne izgleda dobro za Džordža Buša: kongresmeni koje iduće godine čekaju izbori prestravljeni su od same pomisli na radikalno reformisanje sistema socijalne zaštite i zdravstvenog osiguranja. Da bi se izbegla politička šteta, republikanci su poručili Bušu da za ovaj projekat mora da obezbedi i podršku demokrata. Reforma sistema socijalne zaštite biće očigledno duga i teška bitka, možda najteža u drugom Bušovom mandatu. Ako propadne, biće na kraju ipak „ćopavi patak“. Ako mu kojim slučajem pođe za rukom ovaj radikalni projekat, „biće uz Ronalda Regana pravi revolucionarni konzervativac“, smatra ugledni londonski „Ekonomist“.