Mlađan Dinkić,
ministar finansija u Vladi Srbije, na pitanje da li se on lično krije iza pseudonima Avram Besparica, odnosno da li je napisao pesmu za Dragana Kojića Kebu i za to dobio autorski honorar, kaže:
„To morate pitati Avrama Besparicu. Prošle godine sam prvi put imao primanje ispod cenzusa za oporezivanje godišnjeg prihoda, a nisam imao ni autorske honorare ni po jednom osnovu.“
(„Politika“)
Sanja Đorđević,
pevačica, priča o svom slučaju:
„Bila sam u društvu Leontine i u neobaveznom ćaskanju sa njom sam rekla da mi se dopada kako radi, pogotovo mi se sviđaju njeni tekstovi. Ono što ona uzme pod svoje, to postaje mega-hit. Leontina mi je tada zagonetno rekla: ‘Sanja, možda i tebi uradim nešto slično kao Lane moje, ili čak isto’. Bila sam prijatno iznenađena nakon što mi je to rekla. Kada je počeo rad na mom aktuelnom albumu, ja sam joj se ponovo obratila i ona mi je dala muziku i tekst za pesmu Ti zaplakaćeš na mojoj strani kreveta i tada sam osetila toliku sreću i želju da odmah uđem u studio i otpevam bez ikakvih kompjuterskih dorada. Htela sam da to zvuči prirodno, baš onako kako je ispalo.“
(„Grand“)
Đani,
„popularni narodnjak“:
„Pijem od kada sam prvi put zapevao, što je glupo. Svaki put sam se duboko kajao, osetio sam kako mi telo ide pogrešnim putem, a da mi je teško više da upravljam sopstvenim životom. Onda kada su mi se skoro sudarili gornji i donji pritisak, odlučio sam da za svagda napustim alkohol. Bavim se sportom, jedem dobro iako sam izbacio meso, čitam. Razbio sam svaku čašu iz koje sam pio. Osećam se ko šampion. Konačno mogu da verujem samom sebi.“
(„Grand“)
Darko Filipović,
pevač:
„Volim barbi lepotu. Svaka devojka sa kojom sam imao bilo šta, imala je foru po kojoj se izdvajala u odnosu na druge. Takođe, prvo što gledam kod devojke je kakvu priču ima, ako je pametna automatski dobija prednost. Pamet se ogleda u tome koliko je sposobna da me okupira.“
Koliko mu treba da se zaljubi?
„Treba mi ceo sekund, pa da totalno odlepim za devojkom koja mi se svidi. Isto tako brzo se i odljubim, jer sam vrlo zahtevan. Vrlo sam fer igrač.“
(„Grand“)
Miljan Džudović,
novinar, u tekstu „Lepa Brena 25 godina sa vama“, piše o počecima velike dive:
„Lepa Brena je pre 25 godina došla u Beograd iz rodnog Brčkog. Došla je kako bi upisala Prirodno-matematički fakultet, Odsek turizmologija. Od 200 prijavljenih kandidata među prvima je bila na rang-listi primljenih studenata. Kada je došla u Beograd, osećala se prazno i tužno – nikoga nije poznavala i bilo joj je teško što se odvojila od svoje porodice. Njena porodica nije spadala u red imućnih, tako da je ona u Beogradu morala biti skromna i, kako sama kaže, štedela je na svemu, čak i na hrani. Dok je bila u Brčkom, imala je svoj džeparac, pevala je u Domu kulture ‘Vasa Pelagić’. Jednoga dana dok je čekala voz da ode u posetu svojima, duvala je jaka košava i lila je kiša kao iz kabla. Mokre pelerine, sa skromnom sumom novca, rekla je samoj sebi da nešto u svom životu mora da promeni. Morala je da nađe posao koji bi joj bio izvor novca. Ovo je jedan deo životne priče naše Lepe Brene.“
(„Grand“)
Slobodan Vlajić,
novinar, u tekstu „Veruje u večnu ljubav“ u kome se bavi slučajem čuvene Suzane Mančić, o tome kako je odlučila da se uda, piše:
„U skladu sa svojim temperamentom, iako u zrelom dobu, jer već je praktično napunila tridesetčetvrtu godinu, odlučila je da svoj život promeni i zagospodari slabo istraženim prostranstvom svoje ličnosti. Htela je taj izazov!“
Suzana Mančić,
„uvek na čelu lepote“, o udaji i tome šta je posle bilo, kaže:
„Bukvalno sam donela odluku van svakog plana. I moj izabranik je bio zaprepašćenog lica, kada se sve to desilo. A ako smo se poznavali, daleko od toga da sam ga primećivala, a onda se desilo ono što teško mogu da objasnim. Fluid je zračio. Videla sam snagu u tom muškarcu, a posebno su mi njegove oči bile interesantne. Pitala sam ga hoće li da se oženi mnome, i on je rekao, da. Bio je to u biti harmoničan momenat jer sam ga volela. Bilo je sve kako sam htela. Odlučila sam da totalno karijeru odvojim od mog privatnog života. Uživala sam u podizanju svojih materinskih kvaliteta. Život mi je išao u željenom smeru. Bila sam spremna da učinim sve za mog muškarca. Rodile su se Teodora i Natalija. Život je ipak išao stranputicom, počeli smo da se svađamo i ja sam rešila da se razvedem.“
(„Grand“)
Sloboda Mićalović,
glumica, priča zašto je prihvatila ulogu u maratonskoj seriji „Mješoviti brak“:
„U životu moraš da se odlučiš da nešto uradiš. Da sedim kod kuće i čekam da me neko pozove za neki film – ne pada mi na pamet! Ne mislim da radim nešto loše time što snimam ovu seriju, jer smatram da je korektna. Pogotovo glumačka ekipa sa kojom radim. Ako Voju Brajovića, Gagu Nikolića i Mimu nije blam što to rade, što bi mene bilo blam?“
(„Glamur“)
Haris Džinović,
pevač, priča o svojoj ženi:
„Imam mladu i lepu ženu i nema potrebe da pravim kurvarluke i da nešto motam. Da imam ženu od pedeset godina i da smo zajedno trideset, pa da dojadimo jedno drugom, onda je sve moguće, jer je to u ljudskoj prirodi.“
(„Glamur“)
Nebojša Medojević,
jedan od gostiju u emisiji „Zamka“ posvećenoj iznošenju novca iz zemlje u vreme Slobodana Miloševića, pita Borku Vučić, koja je takođe bila gost te emisije:
„Da li je istina da ste partizanima bili kurir i prenosili poverljive informacije?“
Borka Vučić,
penzionerka, odgovara:
„Istina je da sam bila u partizanima, a bila sam i kurir…“
(TV Pink)
Milomir Marić,
„junak našeg doba“, o stanju u domaćem novinarstvu:
„Ovde odavno više nikome nije do lepog pisanja i stila. Novinari uglavnom imaju mentalitet plaćenog ubice ili su na nivou udbaša na specijalnom zadatku. Ovo danas jednostavno više nije nikakva žuta štampa, koja je po pravilu zabavna i bezazlena, nego opasna i razorna revolveraška štampa.“
O tome šta mu je bilo najteže kao glavnom uredniku, i ženama s kojima je radio, kaže:
„Da izmerim čije su noge najduže, pošto se baš u toj delikatnoj kategoriji vodila najveća bitka za slobodu u srpskom novinarstvu. Žene su tada bile neuporedivo hrabrije od muškaraca, koji su naprasno bili klonuli duhom, kapitulirali, ili su pobegli u mnogo bezbednija i isplativija zanimanja.
Njihovi maestralni tekstovi, iz perioda kada su me zaboravile i kada me više nisu poznavale, najbolje govore koliko su bile samostalne gospodarice svoje sudbine. Razni zavidljivci su namerno lansirali ogavne priče, kako u potaji pišem pod raznim ženskim imenima, ili se krijem ispod njihovih sukanja, ne bi li me zavadili i odvojili od tih divnih žena…“
(„Glamur“)
Danica Drašković,
nazvala je tvrdnje da ona, a ne Vuk Drašković, upravlja strankom, zlonamernim i kaže: „SPO ne bi bio u Vladi da ja zaista imam uticaj u stranci. SPO je postao konformistička stranka i zadovoljava se mrvicama sa stola Vlade da bi opstao u Vladi. Da sam ja šef stranke, tako ne bi bilo.“
(„Dnevnik“)
Milorad Simić,
šef beogradske policije, govoreći kako je uvođenje školskog policajca u škole već počelo da daje rezultate, kaže:
„Školski policajac je samo animator bezbednosti.“
(B92)
Miroljub Labus,
potpredsednik Vlade Srbije, govoreći na konferenciji za novinare o standardizaciji poljoprivrednih proizvoda:
„I ja volim prase više nego išta na svetu, ali prase mora da ima pečat.“
Tomica Milosavljević,
ministar zdravlja u Vladi Srbije, ocenio je da je društvo u Srbiji bolesno što je uzrokovano stanjem iz 90-ih:
„Mislim da smo mi bolesni, to je jedna kolektivna bolest. Naša kolektivna svest je malo skrenuta, mi nismo ni svesni šta smo preživeli, proćerdali smo 10 ili 15 godina, pustili smo da nas nose razne sumanute ideje, izgubili smo neke osnovne ljudske stvari.“
(B92)
