Najgora stvar u vezi sa tihom dramom sredovečnosti upravo je ta njena diskretnost, nedramatičnost, „neozbiljnost“: je ‘l ti šta fali? Jok. Odnosno, da, ali to što ti (već) fali faliće ti zauvek, ali nekako nije zgodno da kukaš zbog toga – petarpanovski ideal večne mladosti ionako je i oksimoronska, a bar pomalo i moronska stvar… I klinci i matorci imaju svoju manje-više jasnu „sindikalnu svest“ i blentavi, ali udobni kolektivistički identitet; jedino ti nemaš ništa od toga nego lebdiš u nekom međuprostoru, pa te nerviraju i jedni i drugi, a o sopstvenim vršnjacima da i ne govorimo: e, ti su tek nepodnošljivi, manjina zbog svog u nedogled produženog puberteta, većina zbog svoje degutantne, starmale učičanosti i stetkanosti… Gadni starci rastu iz njih, lepo se vidi! A šta je onda s tobom? I „hoćeš li imati s kim ostati mlad ako svi ostare“, što reče jedan prekomerno citirani pjesnik? Obaška što ti se baš i ne ostaje „mlad“ u socijalnom smislu, kad pogledaš kakva se tu sve fukara nagurala?
Mihal Viveg (godina starosti: četrdeset i tri) na prepad je osvojio češku, a potom i evropsku književnu scenu – mada je kod kuće, hja, bio u početku podosta osporavan od kritike – duhovitom i lucidnom romanesknom „razradom“ onih tako skliskih Opštih Mesta novije češke istorije i kolektivne memorije iliti traume: od nežnog sećanja na olovna vremena, u kojima mu je bilo suđeno da ostavi detinjstvo i ranu mladost (Sjajne zeznute godine), pa do tranzicijskih i posttranzicijskih godina, u kojima je kapitalizam malo kome pokazao ono svoje glamurozno lice (Vaspitanje devojaka u Češkoj etc.), nego se uglavnom ukazivao u vidu Diktature Debelih Buđelara. U svom novom romanu Između dve vatre, Mihal se Viveg dohvatio upravo pretresanja jedne minule mladosti, to jest nesmiljene „evidencije“ stanja u kojem je zatekao svoje junake na pragu sada već nedvosmislene sredovečnosti, tamo negde oko Četiri Banke, u onoj dobi kada se i stogodišnjacima-pripravnicima već jako retko dešava da vas oslove onim bajnim „mladiću“ ili „devojko“… Suočeni s još jednom okruglom Godišnjicom Mature, Vivegovi junaci – tehnikom njihovih izukrštanih monologa pomešanom s delovima koje priča „sveznajući pripovedač“, kao i sa monolozima autora samog (?! – ovo bi sve trebalo sa proizvede galimatijas, ali zapravo sasvim regularno, razgovetno i dobro funkcioniše) – pretresaju svoje dosadašnje živote i svoje „opasne veze“: ko je dobitnik, ko gubitnik? Da li lepi uvek bolje prolaze? Možemo li se ikada osloboditi onoga što smo tada propustili? Zašto se Prave žene uporno udaju za Pogrešne tipove? Šta uopšte – ako išta – može da ispuni te četrdesetogodišnje građanske egzistencije – stasus? novac? profesija? seks? Koliko je sve što želimo, nastojimo ili čak uspevamo da „emitujemo“ drugima o sebi samo Visoka Škola Foliraže? Da li je svaki društveni uspeh, svako „dokazivanje“, samo varijetet večitog takmičenja s onim vršnjacima s kojima te je slučaj spojio u onim osetljivim i prokletim godinama?
Nuto đavla, i sam je pisac upao u sredovečnost, bez šanse da se izvadi odatle, osim u onom pogrešnom pravcu. Raskalašni cinik iz nekih prethodnih proza spustio je loptu: preovlađujući ton kojim odiše „Između dve vatre“ je diskretna gorčina i seta; ono što se, srećom, nije izmenilo Vivegov je dar da, naizgled tako jednostavnim i svedenim književnim sredstvima uobliči jedan literarni svet koji će, na jednoj ravni, funkcionisati kao ordinaran, mikrorealistički, „svima prepoznatljiv“ milje, a da istovremeno poseduje onaj univerzalizujući potencijal pretresanja ljudske egzistencije koji nadilazi efemernost i hirovitost sezonskih spisateljskih i čitalačkih moda. Okreni-obrni, ni pisac ni njegovi junaci, a bogme ni čitalac, ne mogu dospeti baš daleko iz svoje kože; ono što im ipak niko ne može oduzeti je makar neko malo, prkosno smejuljenje Prolaznosti, svest da je svaki život možda upropašten utoliko što je ostvario samo jednu od mnogih mogućnosti, ali da, na kraju krajeva, sve to skupa ne treba uzimati isuviše za ozbiljno: vatra ovamo, vatra onamo, nešto će već da te oprlji. Lepo li kaže Nil Jang: bolje je izgoreti nego se ispuvati! A ovaj roman nije doživeo ni jedno ni drugo: eno ga, stoji, dokazujući da i njegov pisac sazreva uspravno.
