Srbija među kaktusima

Rokenrol u Meksiku, naravno, ne sastoji se samo od porekla K. Santane, jednog zbrljanog gostovanja grupe The Doors, jednog člana Tuxedomoona na stanovanju u Ciudad de Mexicu, i izvoznih Los (G)Lobos, mada nam je poznatiji kao južnije/veselije određenje u brojnim pesmama i (pri)zvuk marijača i harmonike. Doduše, Meksikanci – a posebno njihove vlasti – do poznih osamdesetih imali su problem s gostovanjem svetskih rok zvezda, no kad su se ratosiljali tog kompleksa, kao i mnoge nekad „sporedne“ zemlje, postali su ozbiljno tržište industrije pop muzike i dobili svoje redovno mesto u turnejama. Konkretno, i Rolling Stones (dalje: RS) i U2 bili su u radnim posetama ovoj zemlji već po dvaput, a u februaru/martu 2006, sticajem okolnosti, oba benda su posle osam godina došla i treći put. Sticajem okolnosti, mimoišli su se: U2 su u meksičkom Montereju započeli, a RS završili svoju latinoameričku turneju. Bono i ekipa kretali su se ka Jugu i politički podilazili pop(ulističkim)-pol(itičkim) vođama, dok su Jagger/Richards & Co. napredovali suprotno, ka Severu. Talas je rastao neredima u Argentini te više nego milionskim nastupom na Kopakabani (Rio de Žaneiro/Brazil), uz žargonske uzrečice vešto utkane u škrtu konferansu s bine.

OMIljENI NEPRIJATELJI SISTEMA: O U2 uglavnom je dosadno i raspravljati, a RS su sa sobom dovukli i kontroverzu „da li su uopšte/još uvek kontroverzni?“, povodom incidenta sa navodnom cenzurom u dva momenta TV-prenosa njihovog nastupa od tri pesme, u okviru superpraćenog Super boul finala u SAD. Satisfaction je ionako već decenijama tekstualno i ideološki bezbolna/bezopasna, pa su bi-biipom izbačeni pojedini stihovi iz Start Me Up i nove Rough Justice… neke aluzije na erekciju, mačo lascivnosti i slične večne teme. Elem, sve to previše liči na njihov više od četrdeset godina star, klasični TV-incident s izmenom Let’s Spend The Night/Time Together u tada vrhunski popularnom šou-programu Eda Salivena.

Još od trijumfalnog ulaska na stadione, te betonske rezervate rokerskog turizam-otpora, RS su neizbežno postali okamenjeni omiljeni neprijatelj Sistema. Oni jesu korporativni r’n’r, jer samo tako svi mi širom sveta možemo istovremeno da ih uživamo, a s-mene-pa-na-Uštap, reda radi, izazovu pokoju „angažovanu/političku“ trzavicu kao stari par koji zna da će im posle toga i seks biti osvežen. No sve to ne umanjuje važnost poneke antiestablišment žaoke kao što je aktuelna Sweet Neo Con: kadgod neko tako popularan makar malo digne glas protiv nekog tako moćnog kao što je Poglavica Grm u Vašingtonu, korisno je. Posebno ako je to izrugivanje, i ako dolazi iz nekad nekonvencionalnih generacija koje su dočekale da im deca (pa i unuci?) budu konzervativniji od njih samih, danas. Bitno je iščačkati ko su Halliburton i šta zapravo rade za SAD a u Iraku…

Dakle, još od Treće mladosti ne samo RS-a kao izvođača nego najpre autorskog tandema Jagger/Richards – od albuma Steel Wheels 1989 – meni je glavni smisao njihovih izdanja upravo u onih nekoliko ljubavnih pesama (npr. Mixed Emotions, Almost Hear You Sigh, Just Can’t Be Seen With You…), koje i priliče ljudima njihovih godina. Nasuprot od obožavalaca i naklonjenih kritičara beslovesno ponavljanom stereotipu o večnoj mladosti, RS zaista stare uporedo s prvim naraštajem svoje publike; odlično stare i ohrabruju da i za sve druge postoji slična prilika. Kult mladosti kao osovinu rokenrola, pa i pop muzike, skladno – gotovo neprimetno – zamenili su kultom starosti; ili, ako vam je lakše, trajanja. Izdržavanje, preživljavanje je – uz sve ostale domete – postalo osnovna odrednica većeg dela karijere ovog sastava, koji će 2007. imati 45 godina staža. Drugim rečima, otkad su im glavni rivali (Beatles) odustali, RS za glavnu prednost, kvalitet po sebi, imaju to što su produžili. Kao život.

Za većinu važnih stvari možda još i možemo da se setimo kada su nam se dogodile prvi put, ali sa RS-om nikad ne znaš kada će biti The Last Time. Zato sam i posle njihovog izvrsnog koncerta u Meksiko Sitiju nastavio da kopam netom i dočepao se ulaznice za još jedan. Prijatelji Meksikanci pomalo su me iznenađeno pogledali kad sam im objavio da ću, uprkos svom zanimanju za Jukatan, promeniti plan i umesto toga potegnuti na sever čak do Montereja. Njihov sin, tinejdžer, nije izdržao da, na pomen tog grada, upola glasa preko trpeze prozbori: „Hm, bueno… tamo prave najbolja piva… i imaju najlepše devojke… mislim, tako sam čuo; a specijalitet im je pečeno prase.“

Otac porodice se smeška ne dižući pogled sa supe, majka ga podozrivo meri ispod oka, ja prekraćujem nelagodnu tišinu: „Znam – cabrito!“

Eto kako znanje stranih jezika spasava. U stvari, hteo sam da viknem „Znači Srbija, brale! Iš’o bih tamo i bez Stonesa…“ No sličnosti moje domovine i Meksika prekobrojne su za ovaj članak.

U ZAVIČAJU BRZOG GONZALESA: Iako duž problem-granice SAD/Mexico stoje upareni gradovi kao Calexico/Mexicali, 2 x Nogales, (Nuevo) Laredo, meksički Monterej ne samo da ima u nazivu jedno ’r’ više od kalifornijskog nego je i hiljadama kilometara daleko od njega/Pacifika. Takođe, hipi slavi Monterej pop festivala 1967. ne može da parira, jer je tek nedavno postao tek drugi obavezni grad za velike rok koncerte u Meksiku. Prestonica prostrane planinsko-pustinjske pokrajine Nuevo Leon, petoipomilionski Monterej je oko 200 km južno od granice i nešto malo više zapadno od Meksičkog zaliva. Industrijski bum-grad ponosi se svojim bogatstvom i razmernom nezavisnošću/distancom od Meksiko Sitija. Uz jednu od vodećih pop scena svoje zemlje, Monterej ima i dva profi fudbalska tima/stadiona: RS su za svoju prvu posetu izabrali onaj koji pripada državnom univerzitetu i dom je ekipe Tigres, dok su U2 nastupali na Estadio Tecnologico kluba Monterrey zvanog Pandilla Rayada (Prugasta banda).

Sletevši dan ranije, u prekrasno plavo i sunčano prepodne, odmah sam zaključio kako Brzi Gonzales mora da je rodom odavde: Regiomontanos (kolokvijalni naziv lokalaca) sve rade onom žustrinom kojom većina ostalih im zemljaka samo vozi. Put s aerodroma u centar i ostatak dana u pešačkom obilasku učvrstili su mi prvi – ni sam ne znam odakle – utisak da je ovako npr. Đinđić zamišljao Srbiju, modernu i razvijenu i poslovnu. Predveče u povratku ka hotelu već sam uvideo i pogrešnu stranu pruge gde umesto kapitala i užurbanosti čuče beda i gluvarenje, odraz Srbije u kakvoj nas drži Koštunica.

Negde po sredini, noćni provod s opuštenom, multikulti ekipom legao mi je izvanredno – bar jednokratno. Lokali, piće, muzika… Živim sporo, hranim se ljuto!

Da ostanemo kod beogradskih poređenja: stari, konzervirani deo Montereja kaldrmom i kućama neminovno me je podsetio na Skadarliju, no devojčice kojima jedva da su izrasle prave, a već imaju silikonske grudi – na Strahinjića bana.

Sledeće večeri, već na ulazima u stadion opet nas razdvajaju zavisno kojom kreditnom karticom smo pazarili ulaznicu. Da, prolazite ispod uveličane, svetleće katrice kakvom ste vi baratali, i kostimirani razvodnici sprovode vas i paze kao da ćete im tu unosnu plastiku ostaviti u nasleđe. Leptir-mašne osoblja oko bara uopšte mi ne imponuju, a smatram za maltretiranje činjenicu da se prodaje samo ono pivo koje sponzoriše koncert. Ipak, sve lako podnosim zbog čovečuljaka na pozornici koji će se i podno enormnih ekrana dokazati kao žilavi i energični – uostalom, kao i Lou Reed nešto kasnije u Beogradu. Oni zaista i misle to što im pesme kažu.

Suštinski bunt je i kod RS-a davno mrtav, Satisfaction je samo (?!) prvorazredna rokenrol svirka. Oni se obraćaju svojim ispisnicima, starim sledbenicima, a deca eventualno mogu da hvataju voz. Stanje stvari u svetu iole naprednijem od nas: držeći roditelji raduju se ukoliko svoje potomke uopšte mogu da namame na koncert RS-a, da ih časte lovom/kartom e ne bi li ih izložili lajv zračenju i možda nekom srećom zarazili istim virusom koji je njima spasao bar mladost. Valjda se pri tom ne stide kad im čak i koncentrat-mačo Mick peva kako biva prevaren, izigran, ostavljen, popusti… Na albumu A Bigger Bang (2005, Virgin/EMI) to su Let Me Down Slow, Streets Of Love, She Saw Me Coming, Biggest Mistake, Infamy… I još, Los Rolling Stones o prolaznosti, oni!

Posle svega što smo preživeli, drugačije zvuči Gimme Shelter o blizini rata, ali važnije je što Richards uz akustičnu gitaru zakuka Ajde uđi/Obnaži svoje grudi/Učini da se osećam kod kuće (This Place Is Empty). Majstor & Margarita rokenrola, Sympathy For The Devil, u ovom je krugu bezazlena, ali sam kraj – You Can’t Always Get What You Want (But Sometimes, You Can Get Just What You Need) jeste ključna, konačna poruka. Realna.