Filmovi, gledaoci i kupci

Za „Vreme“ iz Kana

Posle spektakularnog otvaranja filmskog festivala koje je dovelo u Kan ekipu Da Vinčijevog koda, na čelu sa Tomom Henksom i miljenicom francuske publike Odri Totu (Čudesna sudbina Amelija Pulen), i premijera filma X men – Poslednje uporište bila je ništa manje spektakularna. Tome su znatno doprinele elegantna tamnoputa lepotica Hali Beri i plava i visoka Rebeka Romijn, obe Bondove partnerke, koje su više nego privukle pažnju fotoreportera koji pored crvenog kanskog tepiha dežuraju od popodneva pa sve do kasnih večernjih časova dokle projekcije traju. Neposredno iza tepiha „ušorilo“ se Međunarodno filmsko selo, u kome, posle nekoliko godina, ponovo imamo svoj štand (50 kvadratnih metara) sa pogledom na more, ako vam to nešto znači. Uz poklič „Dođite u Srbiju“, ekipa Filmskog centra Srbije deli propagandne materijale i ponajviše ističe budući studio za snimanje filmova poprilične kavadrature, koji Pink zida nedaleko od beogradskog aerodroma. Ali, treba mnogo uraditi da bi se Srbija promovisala kao destinacija za snimanje i postprodukciju kad se zna šta danas rade Češka Republika, Mađarska, Rumunija i Bugarska. No, počelo je, pa ćemo videti.

Za sada, izbor kanskog umetničkog direktora Tjerija Fremoa, uz blagu podršku direktora filmskog festivala u Kanu Žila Žakoba, koju niko zvanično ne priznaje, pokazuje ove godine začudnu raznovrsnost, uspone i padove. Iako su se izveštači ustremili na Da Vinčijev kod, proglasili ga osrednjim, pa i dosadnim, naročito za one koji su čitali knjigu, ostaje činjenica da je baš zahvaljući ovom filmu otvaranje festivala zaista bilo spektakularno.

FAVORITI I NAGRADE: Kad je o ovogodišnjem žiriju reč, osim činjenice da u njemu sedi Monika Beluči, važan podatak je da ga prvi put u istoriji Kana predvodi jedan Kinez, Vong Karvai, koji je sasvim umesno na svom maternjem jeziku pozdravio na otvaranju sve filmadžije iz Azije. Niko na to još ne obraća pažnju, ali na kraju može biti presudno što u žiriju postoji blaga prevlast Engleza – tu su Helena Bonam Karter i Tim Rot. Zanimljivo je da će oni morati svoju naklonost da podele između mlade britanske debitantkinje Andree Arnold i njenog Crvenog puta i veterana Kena Louča, oko čijeg se filma Vetar koji je zanjihao ječam kritika podelila. Jedni tvrde da je on svoj izvoran nepatvoren filmski postupak doveo ovoga puta do vrhunca, a drugi kažu da je u ovoj priči o pokretu otpora u Irskoj 1920. Louč samo još jednom pokazao sve što najbolje ume, ali bez preterane snage. Andrea Arnold, za koju opet neki kažu da je samo epigonka Mihaela Hanekea idejom, a i Larsa fon Trira u postupku, napravila je bez svake sumnje snažan, strastven i inteligentno vođen debitantski film, koji se u suštini bavi zločinom i kaznom, s tim da zločinac s početka filma na kraju postaje žrtva dok se žrtva izmetne u – zločinca. Kako god da stoje stvari, čini se da se Crveni put svakako nalazi u vrhu do sada prikazanih ostvarenja. Istovremeno i njegova protagonistkinja Kejti Diki, debitantkinja na velikom ekranu, opasno se umešala u trku za nagrade kad je reč o najboljoj ženskoj ulozi. Za sada joj konkuriše Ebru Silan, glavna glumica kanskog miljenika Turčina Nurija Bilgea Silana, koji je pobedio 2003. sa filmom Uzak. Njegova najnovija filmska priča Godišnja doba, za koju je pisao i scenario, i u kojoj igra glavnu mušku ulogu dok je žensku poverio svojoj supruzi Ebru, ovoga puta nije na nivou njegovih ranijih ostvarenja. No, ovom stvaraocu izuzetnog filmskog nerva ne može a da se ne prizna da je drugačije i na sasvim novi način obradio kraj jedne ljubavne veze, kraj koji traje puna četiri godišnja doba. Strast, tuga i bes smenjuju se u ovom filmu punom emotivnog naboja dok slike spoljašnjeg sveta, raznih godišnjih doba, jesu samo rezovi koji najavljuju promene i nova zbivanja. Zanimljivo je bilo gledati, a potom i slušati, žestoki aplauz poklonika finskog l’enfant terrible, Akija Kaurismakija. Opet u prepoznatljivom minimalističkom izdanju Kaurismaki je u svom najnovijem filmu Svetlo u sumrak samo ponovio sve svoje značajke – svedeni dijalog, humor baziran na geg scenama, bezazlenog junaka nesvesnog svog okruženja, a pogotovo zla i dobra, pa i radosti i tuge. Beznadežna nepromenljivost bezazlenih na kraju će vas zabrinuti. Zanimljivo je da i u slučaju Nurija Bilgea Silana kao i Akija Kaurismakija (Čovek bez prošlosti, Gran pri, 2002) Kan ne mimoilazi nikad svoje laureate. Kad god ponude svoja nova ostvarenja, ona su ozbiljno razmatrana. Tako Kan čuva svoj duh, što bi se reklo.

Pedro Almodovar sa svojim Povratkom bez daljnjeg je doneo nešto drugačije. Pomalo ravan, veoma sentimentalan sa obiljem ženskih karaktera, Almodovar se okrenuo jednoj porodičnoj priči. No, Almodovar ne bi bio ono što jeste da nema nečeg nepredvidljivog. Pomažu mu izdašno i dve glavne protagonistkinje Penalopa Kruz, koja prosto blista (ozbiljna kandidatkinja za nagradu za najbolju žensku ulogu) kao i Karmen Maura u ulozi majke, bez koje Almodovar kao da ne radi filmove. Oni koji su voleli njegove inventivnije, kontroverznije i začudnije priče prepune nepredvidljivog humora pomalo namršteni izlaze iz dvorane, a oni koji Almodovara bezgranično vole sa suzom u oku. Očigledno, bilo da ih razgaljuje, uznemirava ili budi njihov sentiment, Almodovar je Almodovar.

U ovom trenutku je već sasvim jasno da se u trku za nagrade umešao i film Babel Alehandra Gonzalesa Injaritua, meskičkog reditelja koji uveliko radi u Americi. Bio je jedan od prvih stvaralaca iz ove zemlje koji je posle filma Ljubav je kučka dobio priliku da radi u Holivudu, te je tako napravio 21 gram. Ovoga puta, u Babelu kroz mozaičnu priču, uz niz likova iz celog sveta, pokreće pitanje različitih kriterijuma i viđenja ozbiljnih stvari kao što su terorizam, porodična nesreća, izbeglički status, nerazumevanje za hendikepirane. Film budi snažne emocije u širokom rasponu od tuge do radosti i bunta, a to što ćete videti jednog sasvim drugačijeg Breda Pita ili Kejt Blančet i, sad već etabliranu holivudsku zvezdu Gaela Garsiju Bernala, sigurno je razlog više da odete u bioskop. Nećete ni primetiti da film traje i svih 142 minuta.

PROGRAM KENZEN: U kanskom programu „15 dana autora“, ili populanrije „Kenzen“, promovisana su mnoga danas poznata svetska filmska imena. U špici ovog programa od naših se samo našao Dušan Makavejev. Ovogodišnji „Kenzen“ ponudio je dosta zanimljivog. Za sada se izdvojio animirani film Princeza, Andersena Morgenhalera, priča o petogodišnjoj devojčici čija je majka porno zvezda. Film ima i delove rađene realistički „kamerom iz ruke“. U ovom programu viđeno je i delo Vilijema Fridkina Bube, horor-triler o fobistima. Naravno, kao uvek kod Fridkina najbitnija je atmosfera za čije građenje je on majstor. Film koji je na Sandensu doživeo fijasko – Soko umire Džulijena Goldberga, sa Polom Djamatijem u glavnoj ulozi, zanimljiva je psihološka drama kojom Djamati dominira. Ipak, najviše prašine digao je film Francuza Žan-Kloda Brisoa Ubitačni anđeli, na čijoj je ponovljenoj projekciji u dupke punoj dvorani, autor ispričao da je ovo delo u velikoj meri autobiografsko. Naime, dok je snimao prethodni film, Briso je bio optužen, a potom i zatvoren zbog manipulacije maloletnim protagonistkinjama u scenama seksa. Zato je u Ubitačnim anđelima u centar zbivanja postavio maloletne devojke koje je na kastingu izabrao za tumačenje grupne scene samozadovoljavanja. Film je dvostruko zanimljiv jer prati njihov strah, zatim uspostavljanje poverenja, a potom i opsednutosti rediteljem i filmom kao takvim. U isto vreme film prati i sve pokušaje reditelja da očuva svoj lični i stvaralački integritet i pored nerazumevanja sredine. Sa nekoliko lascivnih scena (grupnog masturbiranja) ovaj film će sigurno imati i svoje kupce.

Festival polako zalazi u svoju drugu polovinu. S nestrpljenjem se očekuju dela Sofije Kopole Marija Antoaneta, i Giljerma del Tora Faunov lavirint, jer su Nani Moreti sa Kajmanom, francuska rediteljka Nikol Garsija sa filmom Kako Šarli kaže, a pogotovo Južnjačke priče Amerikanca Ričarda Kelija, razočarali. Na izvesno odobravanje naišao je film Nacija brze hrane Ričarda Linklejtera, koji kako festival odmiče polako izlazi iz ozbiljnih razmatranja. Sve ostalo je neizvesno i možda će potkrepiti reči Tijerija Fremoa da je ove godine Kan široko otvorio vrata i prozore svemu novom i drugačijem. Na jednom od prozora, pošto je vrata Kan već odavno otvorio (Gran pri za film Humanost, 1999, i nagrade za najbolju mušku i žensku ulogu), jeste i Francuz Bruno Dumon sa veoma svedenim, na prvi pogled i pomalo apstraktnim delom Flandrijci, pričom o prijateljstvu, ljubavi i mržnji u kojoj je u glavnoj ulozi strah: pristajanje na njega i odlazak u rat, strah od smrti u ratu, a potom i strah od povratka i onoga što vas posle ratnog iskustva kod kuće čeka. Jednostavno napisano (Dumon je i autor scenarija) i jednostavno izvedeno, ali tako upečatljivo da se ovaj film ne može sasvim mimoići u konačnom svođenju ovogodišnjih kanskih računa. Ono sledi 28. maja uveče, kad je svečanost dodele nagrada.