Repertoari i politike

Jedno od najvećih očekivanja u upravo završenoj pozorišnoj sezoni, odnosilo se na Pozorište na Terazijama. Na samom početku sezone ovo pozorište se vratilo, posle duže od deset godina podstanarskog potucanja, u svoju velelepno renoviranu i tehnički bitno unapređenu zgradu. Ta očekivanja nisu bila zasnovana samo na novoj infrastrukturi već i na prvim umetničkim rezultatima u novom-starom prostoru; predstava kojom je teatar otvoren, mjuzikl Chorus Line, rađen po vrlo strogim i visokim, ugovorom regulisanim, brodvejskim zahtevima, ostvarila je, za naše prilike, veoma solidne izvođačke standarde, pogotovu pevačke i igračke. Nažalost, očekivanja od Pozorišta na Terazijama završila su se ovim optimističkim nagoveštajem, jer je posle premijere Chorus Linea usledila serija impozantnih promašaja: od Molijerove komedije Učene žene u režiji Jagoša Markovića, preko domaćeg mjuzikla Spusti se na zemlju Gordane Goncić i Ivana Ilića u režiji Juga Radivojevića, do muzičke horor komedije Život Jevremov Aleksandra Đaje u režiji Stefana Sablića.

Predstava Život Jevremov bila je poslednja premijera u ovom, ali i u svim drugim beogradskim pozorištima u sezoni 2005/2006, što je ostvarilo neprijatan simbolički efekt: period koji je započet svečanim činom otvaranja renovirane zgrade i premijerom jednog veoma solidnog mjuzikla, završio se pravim, da ostanemo u žanru predsatve – hororom. Stručna analiza, koliko god negativni bili njeni zaključci i sudovi, dala bi bar neki značaj ovom nerazumljivom galimatijasu o vampirima, bizarnim ljubavnim kombinacijama s brojnim travestijama i srpskoj mafiji; ona ne zaslužuje analizu, jer je reč o predstavi ispod svake granice dobrog ukusa i ispod svakog profesionalnog nivoa. Jedina dilema koja ovde ostaje jeste kako je jedan ovakav projekat mogao da doživi premijeru; zar ne postoje instance, od upravnika do upravnog odbora, koje moraju da imaju osećanje odgovornosti prema izuzetno velikim društvenim ulaganjima u rekonstrukciju pozorišta, kao i prema tekućim, takođe značajnim, budžetskim izdacima za produkciju? U fudbalu je, na našu žalost, neuporedivo lakše: sudbina selektora čija ekipa izgubi na Svetskom prvenstvu sa 6:0 sasvim je izvesna.

POPULARIZACIJE: Iako teško mogu da se takmiče s Pozorištem na Terazijama, ni drugi beogradski teatri, u većini slučajeva, nisu imali adekvatno koncipiranu i/ili ostvarenu repertoarsku politiku (kriza repertoara je, sa sporadičnim prekidima i ređim izuzecima, dugogodišnja, redovna mantra u ovakvim sumiranjima sezone). Jugoslovensko dramsko pozorište, koje je pre nekoliko meseci dobilo najveće međunarodno priznanje u svojoj dugoj istoriji – postalo je član Unije evropskih pozorišta, asocijacije vodećih institucionalnih pozorišta na starom kontinentu – imalo je, u prethodnom periodu, veoma inventivan repertoar klasičnih dela, jer je pronalazilo i, s ozbiljnim umetničkim i društvenim motivima (ne i podjednakim rezultatima), postavljalo apartna dela svetske dramske baštine: Pseći valcer Leonida Andrejeva, Italijanska noć Edena fon Horvata, Lulu Franka Vedekinda. Ove sezone, međutim, i njihov repertoar klasičnih dela bio je „opšte mesto“, čemu je presudno doprinela činjenica da reditelji nisu našli ili razvili provokativne, utemeljene i ambiciozne koncepte za ova poznata dela. Rediteljski koncept Dušana Jovanovića za Šekspirovog Hamleta se još negde i nazirao (dobrovoljno odustajanje od osvete), dok je Egon Savin režirao Šumu Ostrovskog kao konvencionalno, staromodno, (malo)građansko pozorište.

Beogradsko dramsko pozorište je nastavilo s oprobanim, u osnovi kalkulantskim kombinovanjem komercijalnih aduta na velikoj sceni (Let iznad kukavičijeg gnezda Dejla Vesermana u režiji Žanka Tomića i Amadeus Pitera Šefera u režiji Alise Stojanović) i radikalnih i smelih eksperimenata na planu dramske i pozorišne forme na maloj sceni (Život br 2 Ivana Viripajeva u režiji Anje Suše). Proslavu svog velikog jubileja (50 godina od osnivanja), koja će svečano biti obeležena krajem ove godine, Atelje 212 je započeo repertoarskom zamišlju da mlađi reditelji biraju i rade komade koji su, u prošlosti, obeležili istoriju ovog pozorišta; ovaj duhovit i zanimljiv koncept je tek počeo da se ostvaruje, tako da je još rano govoriti o njegovim dometima.

Nešto profilisaniji i ambiciozniji repertoar osmislili su, ove sezone, Pozorište „Boško Buha“ i Bitef teatar. Iako ne zvuči nimalo originalno, projekat Play Shakespeare ponovo pokrenute Večernje scene „Buha“, planiran i ostvaren u toku ove sezone, pronalazi opravdanje u svojoj izvornoj kulturološkoj ambiciji: da se, putem angažovanja popularnih glumaca i izvesnih dramaturških obrada Šekspirovo delo približi tinejdžerskoj publici, onoj koja nija imala naviku da redovno ide u pozorište. Ovakav koncept ima smisla ako ostvaruje subverzivnu funkciju, ako se, u formi primerenoj ciljnoj grupi, izvode ozbiljni i provokativni sadržaji Šekspirovih dela, oni koji podrivaju pseudokulturne modele u/s kojima se, petnaest i više godina, formiraju generacije naših tinejdžera. Predstave iz ovog ciklusa koje sam uspeo da vidim, ni približno ne postižu taj cilj, pre svega zato što je reč o umetnički izrazito slabim ostvarenjima: Ukroćena goropad (režija: Milan Karadžić) površna je zabava za najšire mase, a Otelo (režija: Jovan Grujić) spoljno i banalno modernizovanje klasike.

PONUDA MLADIH: U savremenom čitanju klasike sastojao se i repertoarski koncept Bitef teatra u ovoj sezoni, s tom razlikom što ovde nije bio cilj da se „popularizuje Šekspir“ za mladu i novu publiku, već da se isproba veština dramske analize i scenska inventivnost mladih reditelja. Planirani i, u najvećem delu, ostvareni repertoarski zadaci, bili su, pri tome, vrlo složeni, originalni i apartni, kako na tematsko-značenjskom tako i na nivou žanra i stila: Direnmat, Gombrovič, Marivo, Molijerov Don Žuan, itd. Ti visoki umetnički zahtevi mogu da budu, u izvesnoj meri, opravdanje za ostvarene rezultate, koji su bili, bar kada je reč o predstavama rađenim po Direnmatu, Gombroviču i Molijeru, ispod očekivanja. Postavka Don Žuana, u kojoj je dezavuisana Molijerova polemičnost na religiozne teme, a koncepcijski nije pregledno izdvojen nijedan drugi problem, bila je razočaranje i zato što je mlada rediteljka Ana Đorđević prošle sezone ubedljivo skrenula pažnju na svoj rad predstavom Red vožnje Andreasa Sama, rađenoj na sceni Studio JDP-a.

Spominjanje ovog slučaja vraća nas na temu mladih pozorišnih stvaralaca, kako reditelja tako i pisaca, koji su se pojavili u prethodnom periodu, a koja je bila izdvojena i u osvrtu na sezonu 2004/2005. Ta generacijska pojava – teže se može govoriti o nekoj poetičkoj ili ideološkoj srodnosti i profilisanosti –nusmnjiva je činjenica, rad naših najmlađih reditelja i pisaca zaslužuje ozbiljnu pažnju i odgovarajuću podršku, ali ne i programsko i nekritičko favorizovanje, čemu su sklone pojedine pozorišne uprave i uredništva stručnih časopisa, jer time, zapravo, ostvaruju vlastitu „volju za moć“ ili, ako ništa drugo, prijatno i samoljubivo koketovanje s mladošću. Ono što je izvesno jeste to da teza kako mladi autori, pogotovu reditelji, teško dolaze do angažmana u institucionalnim pozorištima, apsolutno ne stoji: pored Malog pozorišta „Duško Radović“, Studija JDP-a, malih scena BDP-a i Ateljea, koje su poglavito okrenute najmlađim stvaraocima, ove sezone su njima, kao što smo videli, na punom raspolaganju bili i Večernja scena „Buha“ i Bitef teatar; u gradskoj upravi su čak došli do nezvaničnog podatka da jedna trećina reditelja angažovanih u pozorištima u njihovoj nadležnosti (a to su skoro sva beogradska pozorišta) pripada najmlađoj generaciji.

Ponuda mladih stvaralaca je velika – zabrinjavajuća „inflacija“ kadrova uslovljena umnožavanjem pozorišnih škola je posebna tema – tako da se, kada i dođe do brzog razočaranja u nekog debitanta koji je obećavao, utisak popravlja pojavom novih imena. Ove sezone, mladi pisci su se više izdvojili od reditelja, tako da je Filip Vujošević dobio i specijalnu Sterijinu nagradu za svoju dramu Halflajf, igranu u Teatru u podrumu Ateljea 212. Iako tematski i stilski pripada generacijskom trendu (fragmentarizovana struktura s poetično-narativnim delovima, gradski milje, tema borbe za prevlast u grupi vršnjaka, generacijsko osećanje beznađa), ovaj komad se izdvaja originalnim konceptom dramskog prostora (stanica nepostojećeg Miloševićevog metroa) i odgovarajućom središnjom dramskom situacijom (borba za prevlast među igračima video-igrica), što sve zajedno razvija metaforični prikaz „kontinuiranog“ života u lažima, koji u ovoj zemlji ne vode samo mlade generacije.

TRG HEROJA: Da kraj sezone ne bi bio „žigosan“ premijerom Života Jevremovog, a i ne samo zato, trebalo bi izdvojiti još jednu predstavu koja se pojavila u proteklih mesec dana; reč je o postavci komada Sam kraj sveta francuskog pisca Žan-Lika Lagarsa u Malom pozorištu „Duško Radović“. Mladi reditelj kome je ovo diplomski rad, Vlatko Ilić, tačno je uočio apartnost Lagarsove dramske forme, iz koje direktno proističu i njena značenja (raspričani, repetitivni i otuđeni govor likova koji, paradoksalno, sprečava suštinsku komunikaciju) i scenski je artikulisao u duhu postdramskog osamostaljivanja govora. Iako različita i po generacijskom senzibilitetu i po poetičkom opredeljenju i po tematici, ova predstava, ipak, ostvaruje neku simboličku vezu, a na osnovu ozbiljnog promišljanja teatarske forme, s nesumnjivo najznačajnijim ostvarenjem sezone na isteku.

Reč je o sublimnoj postavci čuvenog komada Trg heroja Tomasa Bernharda u Ateljeu 212, a u režiji Dejana Mijača. Superiorno vodeći odličan glumački ansambl – uloge Dare Džokić, Vlastimira Đuze Stojiljkovića i Gorice Popović predstavljaju neke od najznačajnijih glumačkih kreacija u sezoni – Mijač je napravio predstavu retkog scenskog rafinmana, koja se nimalo ne dodvorava očekivanjima savremene, na brzinu i spoljni efekat naviknute publike; naprotiv, reč je o sporoj predstavi, čehovljevkse „atmosfere“ i beketovske „apsurdnosti“ u kojoj se, bez imalo dociranja publici ostavlja mogućnost da napravi paralelu između pojave austrijskog neonacizma i nacionalističke netrpeljivosti na ovim prostorima… Ova predstava pokazuje, takođe, da se, u doba kada se glumci, pisci i reditelji sve više okreću komercijalnim projektima na televiziji i u marketingu, ozbiljni umetnički rezultati u teatru postižu samo u uslovima „hibernacije“, potpune posvećenosti i beskompromisnosti. Takav pristup je, doduše, uvek bio potreban za visoke umetničke domete, ali ne bi bilo zgoreg da se razviju i neki institucionalni okviri koji bi, nasuprot zahtevima tržišta zabave, podržavali i afirmisali ozbiljan umetnički rad.