Misterija na filmu

Tema misterije zahteva misteriozan film. Ovo podudaranje i podupiranje znak je promišljenosti kakvu nije lako pronaći u savremenoj kinematografiji. Priča o dva mađioničarska rivala u Londonu s početka prošlog veka podstakla je reditelja Kristofera Nolana da nam svojim aktuelnim fimom Prestiž postavi jednu celuloidnu zagonetku koja za razliku od dobrog trika više zbunjuje nego što oduševljava. Ipak, jedna kompleksna i šifrovana priča ne bi bila neka velika novost ni izuzetak u svetu sedme umetnosti, ako ne uzmemo u obzir kontekst. Naime, radi se o holivudskoj A produkciji i perspektivnom reditelju koji je svojim talentom preporodio Betmen franšizu, zgrnuvši mnogo novca filmom Betmen počinje. Dakle, nije reč o nekom festivalskom eksperimentu, već o regularnoj petak-veče zabavi. Tu počinje zanimljivost, a čini se i prava magija ovog filma.

Kao triler, Prestiž deli sudbinu svih skorašnjih pripadnika ovog filmskog oblika. Budući da je to žanr sa najracionalnijom strukturom, i ovaj film lako podleže predvidljivosti. Ako ste videli stotinak ovih ostvarenja, već na pola projekcije znaćete ko je ubica, krivac, misteriozna osoba ili šta već. Međutim, pošto je ovo pseudotriler, njega se predviljivost i ne tiče. Čak, reditelj namerno ostavlja tragove za lako otkrivanje tajni zapleta – gledalac se, namerno, uljuljkava u samozadovoljstvo sopstvene dovitljivosti pri rešavanju navodne misterije. Ovde na scenu stupa neka vrsta nepisanog ugovora sa publikom: ako želite da posmatrate film samo kao triler, samo na tom površnom nivou žanra, vi to s punim pravom možete. Naravno, u prilici ste da donesete i odgovarajući vrednosni sud o njemu, mada je kod ovakvih ostvarenja taj sud često negativan. Može se otvoreno priznati: kao triler, Prestiž je sasvim prosečan, ako ne i traljav, konfuzan, na trenutke čak i besmislen. No, kao što glasi ona šala iz jednog Diznijevog crtaća: sledi udarac za gledaoce sa skupljim ulaznicama.

Šta se nalazi ispod, pitaćete se s pravom? Ispod ovog prvog sloja radnje, zapleta i raspleta nalazi se, možda za filmski medij neprimereno poetična, slika ljudskog udesa. Naime, dva rivala u ljutoj borbi oba pokušavaju da izvedu nemogući trik koji protivreči logici fizičke realnosti, u kome mađioničar nestaje na jednom mestu da bi se nekoliko sekundi kasnije pojavio na drugom. Simboličke interpretacije samog trika su beskrajne: od mita o Feniksu koji se rađa iz sopstvenog pepela pa do teleportovanja. U svakom slučaju, još jedna verzija priče o ljudskoj sujeti i prkosu bogu ili zakonima prirode, kakve su one o Dedalu i Ikaru ili Adamu i Evi. Konačno, ovo je više nego išta drugo pripovest o težini žrtve koju treba podneti za ovu ambiciju. Jedan od mađioničara ima samo pola života, a drugi svako veče ubija sebe. Tesla, najpribližnije ovaploćenje mita o Prometeju u savremenom dobu, tu je kao još jedna od ilustracija o ličnom žrtvovanju za svako pravo saznanje, otkriće ili pomeranje granica mogućeg. Lik slavnog naučnika inače igra Dejvid Bouvi, i iako mu se u filmu pripisuje nimalo istorijski akuratan pronalazak – neka vrsta mašine za kloniranje – ipak je njegova pojava srećno simbolički pogođena kao zastupnik jednog od popularnih shvatanja nauke kao nove vrste magije, koje je i on sam, pomalo sklon mistifikacijama, raspirivao.

Dakle, pred nama je jedan izuzetno zanimljiv film, koji sigurno neće naići na opšte odobravanje. Namera, njena suptilnost, kompleksnost i nivo akrtikulacije zaslužuju poštovanje. Ipak, ima tu nešto što smeta. Naime, između dva pomenuta nivoa, radnje i interpretacije, ipak, ne bi trebalo da bude toliko dubok procep. Ono opšte ljudsko nije nužno koplikovano i ne zahteva uvek inteligenciju i strpljenje publike. Pokazati univerzalne strahove, emocije ili ambicije može se kroz akciju mnogo bolje nego kroz poeziju. U tom smislu da je žanr kojim se Kristofer Nolan služio, kao spoljašnjom strukturom, bio horor a ne triler, Prestiž je mogao da bude novi Osmi putnik ili Frankenštajn.