Od kako je „Veliki brat“ izbacio Đankarla iz kuće, među ukućanima je zavladala narodnjačka opcija. Onaj nesrećni Ivan (egzotično urban) toliko je nadglasan da mu dođe ko kosovski Srbin, ćuti u enklavi i ne pominje klasiku. Paralelno, počela je i predizborna groznica pa se političari nadmeću sa ukućanima, a mi paralelno posmatrano srpski mikro i makro kosmos. Na primer, „Utisak nedelje“, tri politička analitičara raspravljala se ko će da dobije glasove neopredeljenih birača, ko će praviti koalicije pre, a ko posle izbora. Nema tu poređenja, prvo ide „Veliki mozak„, gde se analizira da li Dragana voli Savu il’ se folira, da li takmičari dobro foliraju. Na kraju se ukućani isplaču, napiju i za malo pokolju.
Dakle, gledaoci imaju dvostruku šansu da biraju, samo u „Velikom bratu“ svake subote vidiš rezultate svog glasanja, a broj takmičara se smanji (mada niko u stvari ne ispada). Broj igrača ili političkim žargonom rečeno – karata u špilu, ostaje isti, samo se mešaju i ponovo seku.
Analitičar 2, gospodin Antonić napravio je korak napred i govorio o posledicama eventualnog (ili sve izvesnijeg) gubitka Kosova. Šta će biti sa kosovskim pesmama, koje je on kao mali slušao pred spavanje i danas ih čita deci. To su lepe pesme i od dece stvaraju dobre patriote. Mogu da razumem celu teoriju osim dela gde se teritorijalna celovitost vezuje za kosovsku epiku. Ova nelogičnost i naizgled omaška u stvari je suština. Kosovski ep je sigurno deo naše baštine, duhovnog nasleđa i arhetipa, ali i najjače oruđe manipulacije. Pitanje u stvari glasi – kako ćemo graditi naš identitet, lični (kroz uspavanke) i društveni (kroz patriotizam), ukoliko Kosovo postane nezavisno. ‘Oćemo li biti autentični Srbi ukoliko ne zaratimo? Grci, recimo, decenijama o Carigradu govore kao o Konstantinopolju (ili kraće Gradu) sa večitim snom o povratku u njega (osveti i oslobađanju). Krajišnici danas ne pevaju o ratu, već o Krajini, Dalmaciji, Lici, a u pesmama se pominju snovi, vino, pršuti, balote, Dinara, Velebit i more. Dakle, peva se najčešće i najlepše o onom što ti nedostaje, bilo da je u pitanju patriotski žal, ljubavna čežnja ili sevdah. Geografska celovitost teritorije ne podrazumeva kulturološko jedinstvo. Primeri su bezbrojni – od Britanije, preko Turske do nas danas. Srpske zemlje su tamo gde su srpski grobovi i gde se čuju gusle. Poenta ove priče jeste klinac koji je tati rekao oče složio sam ruho na stolicu. Biti viteški odgojen danas je retka vrlina, ali možemo imati problem ukoliko nam kosovski mit po ko zna koji put bude nametnut kao jedino rešenje za sve ovdašnje probleme.
Veliki brat se osmehnuo i kada smo zavirili među jatake Ratka Mladića. Tokom suđenja jedino je gospodin Lugonja priznao da je skrivao Mladića, ostali ga se samo sećaju kroz maglu. Stanovi koje je, recimo, Stanko Ristić iznajmljivao po Novom Beogradu (cena je oko 400 evra) koristili su se za „švaleraciju i kockanje„. Dakle, u pitanju su bećari i bekrije, a ne saradnici haškog optuženika. Nema naš narod pojma kad kaže da neće karta poštenog čoveka, il’ da nema sreće i u kartama i u ljubavi. Ova intima dostojna ispovedaonice Velikog brata ponovila se u emisiji Insajder gde su se suočili gospoda iz policije Božović i Milošević. Zamislite – oni se ne gotive, možda i ne govore, a Milošević, recimo, voli da se oblači u uniformu „crvenih beretki“. Međutim, crvena beretka je za nijansu svetlija od Legijine, što pokazuje da gospodin Milošević ne pripada ovoj jedinici već mu se samo sviđa crno-crvena kombinacija. Takođe, Milošević tera razdeljak na drugu stranu i beretku naginje na desno (il’ je možda obratno). Možda tajno vežba i onaj njihov legionarski strojevi korak i akrobacije sa puškom. Možda će i da tetovira ružu, al’ da je pokazuje samo u specijalnim prilikama. Veliki brat sve vidi i sve zna – pa se pokazalo da je beleška ministra Jočića možda Lažnjak (još jedan realiti program).
No narodnjački krem de la krem ipak se nalazi na listi Jedinstvene Srbije, uz Živelu Srbiju, personalno rečeno – iza Palme i Voje. Na predizbornoj konvenciji je sve blistalo od narodnjaka, a narodnjaci su za sve –i nokija, i soni, i samsung, i mercedes i Guča i Egzit.
Kada je reporter Đorđević Vladimir upitao Palmine tribune o političkom kursu, planovima – dobio je pregršt neponovljivih bisera. Nema tamo seljaka, to je neki polusvet koji je potpuno opravdano shvatio da nije ništa gori od onih koji se predstavljaju kao političari. Umemo i mi kao oni u Skupštini, poručuju oni svojom nemuštom i šljaštećom pojavom. Voja je naš, on je Šumadinac, a oni sve vole! Veliki brate eve i nas!
