Ispod površine

Aleš Debeljak (45) nesumnjivo je najznačajniji slovenački pjesnik, sada već srednje generacije. Nakon što je u Americi doktorirao sociologiju kulture, Debeljak je započeo i impresivnu univerzitetsku karijeru: profesor je u Ljubljani i čest gost na uglednim univerzitetima u Evropi i Americi; trenutno predaje na čikaškom Nortvesternu. Debeljakova poezija prevođena je na desetine stranih jezika. Valja takođe naglasiti da je on, od samog početka devedesetih, insistirao na važnosti jugoslovenskog iskustva, što onomad u Sloveniji i nije bilo pretjerano oportuno. Njegov esej Sumrak idola u tom je smislu paradigmatičan. U razgovoru za „Vreme“ Debeljak govori o Jugoslaviji, Evropskoj uniji, Sloveniji, Americi i, naravno, poeziji.

„VREME„: Crnogorski referendum i raspad posljednjeg „višedijelnog“ ostatka SFRJ, ponovo, čini mi se, aktualizira tvoj glasoviti esej Sumrak idola. Taj je esej mnogima pomogao da razlikuju Jugoslaviju kao intimnu biografsku činjenicu i Jugoslaviju kao državnopravni okvir, a usudio bih se reći i da je anticipirao obnavljanje kulturnih veza među južnoslovenskim narodima pa i stvaranje nekih novih. Kako bi ukratko danas glasio – da se poslužim frazom koju su voljeli i Wordsworth i Bob Dylan – Sumrak idola revisited?

ALEŠ DEBELJAK: U jednom od poslednjih brojeva „The New York Review of Books“, u kojem se nalazi i najvažniji forum u kome objavljuju i evropski intelektualci kada žele da ih i drugi Evropljani pročitaju, poznati novinar Tim Džuda opisuje „nadolazeću oluju u Srbiji“, ali i ukazuje na pozitivne pomake u kolektivnom mentalitetu bivših Jugoslovena. Upozorava na to da se nekadašnji „jugoslovenski kulturni i ekonomski prostor“ ponovo artikuliše, što me raduje. Taj se opis poklapa sa mojim ličnim iskustvom i kritičnom refleksijom nakon 1991. Naime, čitav niz javnih foruma, pa i kulturni magazin „Sarajevske sveske“ kome sam pomagao da se uspostavi i gde rado objavljujem, već obnavljaju pokidane veze i uspostavljaju nove, na osnovu okvira u kome radikalni nacionalizam nema mesta. Svest da zatvorenost u sopstvene male i ružne nacionalizme dovodi do provincijalnog mišljenja, koje je u takoreći svim državama nastalim iz pepela bivše Jugoslavije veće nego što je bilo u zajedničkoj državi, može nas sačuvati od ponavljanja istih istorijskih grešaka (nacionalna grandomanija, kolektivana arogancija, predrasude), koje su i dovele do nasilnog raspada Jugoslavije. To takođe znači da pod okriljem političke retorike u suštini već otpočinju ohrabrujući procesi razmene mišljenja, stilova i pogleda na svet. U tim procesima važan je pristanak na to da u debati ne dominira samo jedna (nacionalistička) ideologija. To je po meni prvi uslov za učešće. Čini mi se da su neke od mojih teza, iz jednog mog starog eseja, još aktuelne, pogotovo one u kojima govorim o nužnosti obnavljanja nekad vitalnih veza, i pri tom zagovaram stanovište da obnavljanje tih veza ne sme da se dešava u nekakvom sretnom vakuumu u kome bi sve krave bile jednako crne, tj. u postideološkom vakuumu, u kojem bi radikalni nacionalizam, odnosno etnički šovinizam bio tek jedna od mnogih ideoloških matrica. Njih treba odbiti, bilo da se radi o slovenačkom šovinizmu koji je podlo usmeren protiv svih „južnjaka“, ili srpskom nacionalizmu Radikalne stranke i njenih apologeta.

Slovenija je ubjedljivo prva ušla u suvremenu dnevnopolitičku verziju navodne (E)Utopije za kojom još uvijek zaludno žude ostale republike nekadašnje Jugoslavije. Kako izgleda ta famozna EU iskustveno, iz prve ruke, naročito kad je riječ o kulturi i književnosti?

Paradoksalno, kad je reč o slovenačkom članstvu u EU-u, danas Unija ima manje uticaja na smer i kvalitet razvoja slovenačkog društva i države nego što je imala u trenutku pridruživanja. Ako apstrahujemo nezanemarljive tehničke prednosti, naročito skorašnje uvođenje evra kao zajedničke valute (januar 2007), što će povećati troškove života sa istim platama, pa ako računamo na mogućnost jednostavnog putovanja i zaposlenja u zemlje EU-a, situacija za obične ljude nije se mnogo promenila. U trenutku pridruživanja Uniji, slovenački javni diskurs bio je usmeren na prilagođavanje evropskim standardima civilizovane debate, ali doduše kroz stisnute zube. Nije slučajno da su Sloveniju u EU dovele liberalne političke snage, kada su neutralizovale uvek prisutni nacionalistički naboj. Posle pristupanja EU-u, postojeći znaci virtuelnog nacionalizma (Ispravka) u sprezi sa vulgarnim antikomunizmom, koji je od komunizma preuzeo mnoge karakteristike, pokazali su se u najgorem svetlu. EU nema mehanizam kojim bi nadzirala ili kažnjavala one članice koje izražavaju politički neprihvatljive desničarske ideje, koje ometaju razvoj interevropske solidarnosti i slabe međusobno poverenje. Loše iskustvo sa nepredvidivim posledicama evropske izolacije Austrije u trenutku kada je stranka Jerga Hajdera, poznata po surovim stavovima prema emigrantima i divljenju Hitlerovoj socijalnoj politici, sedela u vladi, previše su dobro u sećanju. Posledica izolacije je bilo jačanje austrijskog nacionalizma, a ne njegovo slabljenje. Iz te perspektive, EU nije „ostvareni raj“, mada taj veliki politički eksperiment stvara dobre uslove za traženje zajednčkog evropskog napretka.

Kakvo je danas dominantno osjećanje u Sloveniji glede jugoslovenske prošlosti? Žurnalistički površno često se analiziraju turistički trendovi tj. činjenica da mnogo mladih Slovenaca rado putuje u Srbiju. Ljubljanska kafana Nostalgija „ušla“ je i u poznatu knjigu Svetlane Boym. U trgovinskom smislu Slovenija na ex–YU području postaje svojevrsna imperija. A opet postoje i granični sporovi sa Hrvatskom, pitanje tzv. izbrisanih, problem sa izgradnjom džamije u Ljubljani. Na šta ukazuju ove kontradikcije?

Iz perspektive kulturne saradnje, tu postoje dva nivoa: ex-YU prostor je za mlade Slovence, koji su socijalizovani u isključivo slovenačkom iskustvu, dakle ne poznaju iz prve ruke život u bivšoj državi, jeste pre svega zanimljiv, tj. intuitivno ga doživljavaju kao blizak, a istovremeno u njemu ne znaju da se orijentišu. Zato me uopšte ne čudi da su Sarajevo i Beograd najomiljenije destinacije za studentske ekskurzije, da je novosadski festival EXIT popularan među urbanom slovenačkom omladinom, i da se na ljubljanskom buvljaku prodaju kulturni artefakti iz bivše države (ploče, stripovi, filmovi, knjige, značke). Ipak, ne bi bilo pametno zameniti taj hvale vredan fenomen za nekakvu želju za političkim povratkom iščezle zajednice. Štaviše, upravo činjenica da mnogi mladi i manje mladi Slovenci ne vide nikakvu kontradikciju između otpora prema izgradnji džamije (Slovenija je pored Danske jedina članica Evropske unije bez muslimanskog hrama) i svog turističkog zanimanja za prostor iz koga dolazi prva generacija slovenačkih muslimana, što govori o očuvanju tvrdoglavog sindroma „slovenačkog biciklizma“, gde se uzbrdo (EU) klanja, a nizbrdo (Balkan) pritiska. Slovenci, tradicionalno nezadovoljni svojim statusom istočnjaka kakav imaju u evropskom prostoru, na prostorima ex-YU shvaćeni su kao „pravi Evropejci“, što im naravno godi i odgovara. Ne gajim nikakve iluzije. Sasvim sam siguran da razlika između „zapadnjaka“ i „istočnjaka“ posle slovenačkog ulaska u EU nije isparila, samo je potisnuta. Sada je reč o građanima prvog i drugog reda. Važno je da narodi na evropskom rubu izražavaju narcizam malih razlika, izražavaju snažnu želju da pobegnu od geografije kao sudbine, to jest od istočnih suseda prema zapadu, dok „istočnjake“ očito treba držati pred vratima. U stereotipima u Sloveniji može se videti odvratna superiornost na račun naroda s istoka koji se u većinskom javnom mnjenju smatraju „nepopravljivim divljacima“ i kao takvima nevrednima ulaska u izgubljeni evropski raj. U tom široko prihvaćenom uverenju od južnoslavenskih naroda samo smo navodno mi Slovenci jedini „Europljani“ jer nismo „Balkanci“. Među „Balkance“ sa začepljenim nosom prezrivo guramo Hrvate, koji opet mogu ustrajati na svom „europejstvu“ ponajpre tako da ga odriču Srbima, a oni, Srbi pak, sami sebe vide kao poslednji hrišćanski bedem, antemuralis Christianitatis, pred islamskom opasnošću itd.

Nadovezaću se na dio prethodnog pitanja tj. na problem oko izgradnje džamije u Ljubljani. Je li to posljedica cijele situacije oko 11. septembra ili tu ima i – da tako kažem – starog dobrog orijentalizma? A možda i balkanizma – onako po Mariji Todorovoj?

Slovenci, etnički najhomogenija evropska nacija, svoje su Jevreje prognali još u srednjem veku, a na muslimane se očigledno vrlo teško navikavamo. Dok se ne vide, prema muslimanima su Slovenci tolerantni, ali kada muslimani žele, već više od dvadeset pet godina, da pokažu svoje prisustvo, onda se sve zaustavi, bez obzira na to da li imamo levu ili desnu vladu. Pri tom Slovenci ne vide da se muslimanima dešava isto što i slovenačkoj manjini u Austriji, za koju se zauzimaju sve slovenačke vlade kao i većina stanoviništva. Prisustvo slovenačke manjine u Austriji je važno i na simboličkoj ravni, ne samo na ravni golog preživaljavanja i asimilacije. Ipak, Slovenci moraju da budu svesni da muslimani, druga najveća verska zajednica u državi, neće nigde da odu zato što su već kod kuće. A muslimani moraju da budu svesni da je sekularni demokratski red onaj okvir u kome ostvaruju svoja prava. Većina slovenačkih muslimana ima slovenačko državljanstvo, dakle imaju sva ustavna prava na izražavanje svoje veroispovesti. Većih sukoba zapravo nikada nije ni bilo, čini mi se najpre zbog toga što muslimani drže nizak javni profil, na jednoj strani zbog straha muslimana pred ksenofobičnom i islamofobičnom većinom u Sloveniji (i Evropi), a na drugoj strani usled svesti da su načini praktikovanja islama u Evropi drugačiji od oblika islamske prakse u arapskim i većinski muslimanskim državama. Čini mi se nesporno da islam ima svoje mesto u Sloveniji i u Evropi. Renesansu nije moguće zamisliti bez mavarskog uticaja, jer da nije bilo arapskih filozofa ne bi evropski humanisti „dobili Aristotela u ruke“, ne bi bilo sistema za navodnjavanje, ako i ostavimo po strani to što bi se možda i voleli drugačije, jer trubadurska poezija iz koje je nastao koncept „romantične ljubavi“ ne bi bila to što jeste bez islamskih, arapskih i persijskih uticaja u opevanju ženske lepote, koje su pri povratku sa bliskog i srednjeg istoka doneli krstaši.

Islam u Evropi danas ima dobre razvojne mogućnosti da postane evropski islam. Dakle: ne islam u Evropi, jer to odmah asocira na nešto „strano“, već evropski islam ili evroislam. Po mom mišljenju, evroislam je bio prisutan u Bosni pre izbijanja rata u aprilu 1992. godine, znači to je bio islamski način života koji je već bio u mnogo čemu sekularan. Ako uzmemo da su slovenački muslimani već sastavni deo EU-a, slovenačka država bi sa pametnim odnosom prema verskim zajednicama, naročito islamskoj, lako donela EU-u neki specifičan kvalitet. Nažalost, toga nema na vidiku, posebno sada kada desničarska vlada koristi latentnu islamofobiju i oslanja se na katoličku crkvu više nego što je za sekularni politički poredak pametno.

Često se naše vrijeme opisuje kao vrijeme nezainteresirano za poeziju. U mojoj percepciji ti si ipak prvenstveno pjesnik. Ne mogu stoga završiti ovaj razgovor a da te ne pitam o tvojoj novoj pjesničkoj knjizi i o tome šta sada pišeš.

Knjiga novih pesama Ispod površine upravo se ove jeseni pojavila u Zagrebu, u prevodu Eda Ficorja i uredništvu Miloša Đurđevića, a u izdanju Društva hrvatskih pisaca. To je knjiga u kojoj izranjaju potonule monarhije, carevine i filmske rolne koje su slične prostorima zajedničkog sećanja, i kroz koje subjekti pesama putuju kao ribe, dakle punih usta i govoreći nerazumljivo. U toj knjizi posežem za čvrstim referencama, koje pogled, kroz prelomljen ekran vode, ne može do kraja shvatiti na jasan i razumljiv način, ali čitaocu daju signale i nagoveštaje o nužnosti sećanja, ali i o spasonosnom potencijalu erotike, koja govori jednim jezikom, za mene koliko uznemirujućim toliko i nikada do kraja potrošenim. Zbirka Ispod površine, koja je na slovenačkom izašla 2004, sadrži i pesme posvećene različitim gradovima, Budimpešti, Pragu, Barseloni itd. Upravo grad kao „teatrum mundi“, u kojima se prepoznaje totalitet ljudske sudbine, pa makar i fragmentarno, zanima me u ovoj novoj knjizi koja vrlo sporo nastaje i na obalama Čikaga, gde luda groznica hladnih i besanih noći traži vrele obale Mediterana, „el train“ pulsira kroz pesme kao jedina uzdanica u krvotoku zbunjene egzistencije, da bi se možda na trenutak u „vetrovitom gradu“ otkrile konture doma, koji bi bio više od trenutnog prebivališta nomada i manje od teskobnog stalnog boravišta.