Hajka na Vuka

Na mesto direktora zoo vrta Bojović je došao iz Više trgovačke škole, gde je takođe bio direktor. O tome kako je diplomirani vajar stigao u zoo-vrt nije pričao nikada detaljno, osim da to mesto tada nikome nije bilo atraktivno, a da su ga životinje interesovale još od ranog detinjstva, koje je proveo u durmitorskom selu Zminici. U to selo se njegova porodica preselila iz Pljevalja kada je počeo Drugi svetski rat.

Kažu da je Bojović zatekao na Kalemegdanskoj tvrđavi ruinu u kojoj je živelo jedva šezdesetak životinja, u užasnim uslovima. Krajem osamdesetih je iz vrta dva puta uspeo da pobegne njegov sigurno najpoznatiji stanovnik, šimpanza Sami. Potera za Samijem po beogradskim ulicama i krovovima oba puta je imala srećan kraj, a u ubeđivanju šimpanze da se dobrovoljno preda najveću ulogu imao je Vuk Bojović. Mediji su ove događaje danima pažljivo pratili, a stečenu popularnost je Bojović iskoristio da skrene pažnju na uslove u kojima životinje žive i zatraži pomoć da bi se stanje promenilo. Istrajan marketinški rad davao je rezultate, svi su se utrkivali da izveštavaju o vrtu, njegovim transformacijama i direktoru. Danas vrt ima više od dve hiljade životinja i postao je, po rečima Vuka Bojovića, brend ne samo Beograda već i Srbije. Ipak, ne slažu se svi sa Bojovićevim ocenama o sopstvenom delu, naročito zato što su u to delo utkane mnoge sporedne epizode.

Poznato je da su u balkanskim ratovima devedesetih godina neke životinje imale značajnu reklamnu ulogu. Još jedan ekspert primenjenog marketinga, Kapetan Dragan, poklonio je za vreme rata u Hrvatskoj beogradskom zoo-vrtu medvedića nađenog negde kod Knina, maskotu jedinice zvane Knindže, koju je on obučavao i vodio. Ratni kičeraj izrodio je priču, tajanstveni Kep sa svojim tvrdim momcima mekog srca, meče siroče nazvano takođe Knindža, koje nalazi dom u toplom zagrljaju Vuka Bojovića. Ratni mediji su egzaltirano razvlačili ovu patriotsko-životinjsku priču. Nije to bila Bojovićeva jedina veza sa jedinicama koje su ratovale po bivšoj Jugoslaviji. Njegov poklon Tigrovima Željka Ražnatovića Arkana bilo je mladunče tigra, takođe maskota jedinice. Bojović je sa sinom Lukom bio na komemorciji povodom Arkanove smrti. Ime Luke Bojovića pominjalo se po medijima kao navodnog učesnika u pucnjavi u kafiću Trezor devedesetih godina, ali protiv Bojovića mlađeg nije bilo nikakvih zvaničnih prijava. Svoja poznanstva sa kontroverznim biznismenima i kontroverznim vojnicima Vuk Bojović i danas hladnokrvno objašnjava činjenicom da zbog prirode svog posla upoznaje mnoge ljude.

U vreme NATO bombardovanja, Bojović je uveseljavao puk tako što je dva pitona u zoo-vrtu nazvao imenima Vorena Kristofera i Madlen Olbrajt, bivšeg i tadašnjeg državnog sekretara SAD, zbog čega je opet bio nagrađen dužnom medijskom pažnjom. U istu priču se uklapa i kasnija tužba protiv zemalja članica NATO-a koje su učestvovale u bombardovanju SRJ, koju je Bojović podneo Haškom tribunalu zbog ugrožavanja egzistencije i biološkog opstanka životinja smeštenih u beogradskom zoo-vrtu. U zahtevu za naknadu štete od 9,5 miliona američkih dolara tražilo se, taksativno, milion dolara za „patnju koju su mužjaci preživeli pokušavajući da uspostave fizički kontakt sa ženkama, kao i njihovo agresivno ponašanje prouzrokovano neuspehom“, dva miliona za „smanjenje opštih seksualnih aktivnosti muške faune“, milion i po za „gubljenje muškosti kod velikih životinja“, dva miliona za „mentalne patnje uzrokovane neostvarenim seksualnim kontaktima među životinjama“… Lascivni humor niskog nivoa Bojoviću ni danas nije stran.

Bojović se, inače, uvek klonio jasnog izjašnjavanja o svojim političkim sklonostima, mada se o njemu, i tada i sada, pričalo kao o čoveku koji ima jake veze svuda gde je potrebno. Oduvek je bio majstor opštih mesta i neodređenih zamenica, koji je brižljivo gradio o sebi sliku usamljenog kauboja koji se bori protiv zla, čoveka koji predano radi svoj posao ali je zbog toga trn u oku mnogima, jer se ovde nikakav uspeh ne prašta.

Na pitanje o tome ko je protiv njega, u jednom intervjuu iz 1997. on odgovara: „To je šačica minornih ljudi, koji nažalost sede na takvim mestima da nešto i odlučuju.“ Bojovićeva retorika od pre desetak godina ne razlikuje se od današnje. I tada i sada Vuk se borio sa istim problemima: „Naravno da nisam odustao. To ću sigurno učiniti, jer sve one budalaštine koje moji protivnici iznose kao osnovnu tezu protiv proširenja vrta na Donji grad, čiste su laži. Oni tvrde da zoološki vrtovi u svetu nisu u centru grada, a upravo je suprotno.“ „Više puta sam se obraćao nadležnima u Republici da me oslobode bar poreza, da me oslobode nekih doprinosa, međutim, ništa od toga.“ Ovaj frojdovski lapsus (da „me“ oslobode poreza) i danas se često potkrada u rečima Vuka Bojovića kada govori o zoo-vrtu.

Od konkretnog političkog angažovanja, Bojović je na izborima 2003. bio na listi Demokratske alternative Nebojše Čovića (jedinog gradonačelnika Beograda, uz Aleksandra Bakočevića, sa kojim je, kaže, dobro sarađivao), ali poslanik nije postao. Pre neku godinu je bio jedan od osnivača Ekološke stranke Srbije „Hrast“, koja na izborima nije do sada učestvovala. Pojavljivao se i u beogradskoj filijali Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru, čiji su članovi bili i Ljubomir Tadić, Matija Bećković, Veselin Đuretić, Luka Karadžić…

Kada opisuje svoje delo, Vuk Bojović koristi samo superlative: „Iza nas su fantastični rezultati, ovo što smo mi napravili za tako relativno kratko vreme, to se ni u jednoj, čak ni bogatoj zemlji ne bi uradilo. Ko god dođe sa strane od mojih kolega, on je fasciniran. Bili to Austrijanci, bili to Francuzi, Amerikanci, Englezi ili Rusi.“ Uz nespornu istinu da je stanje u zoo-vrtu neuporedivo bolje nego pre nego što je on u njega došao, i da je mnogo urađeno, neke stvari iz Bojovićevih priča je moguće proveriti. Na primer, da li, kao što on tvrdi, „naš vrt posećuje na hiljade stranaca koji odlično znaju šta su i kako izgledaju svetski zoo-vrtovi i niko od njih nije imao primedbe“.

Te vrste oduševljenja nema ni u putničkim zapisima iz Beograda koji kruže internetom, ni u malobrojnim knjigama vodičima koji o Srbiji postoje. U jedinom vodiču posvećenom isključivo Srbiji, edicije Bradt, beogradski zoo-vrt je na spisku znamenitosti naveden pod „ostalo“, uz par šturih podataka; u Lonely Planet vodiču za Istočnu Evropu sudbina mu je još gora – tu se kao znamenitosti koje u Beogradu vredi videti pominju Narodni i Etnografski muzej, Galerija fresaka, Konak kneginje Ljubice, crkva Svetog Marka, Titov grob, Ada Ciganlija, Kalemegdan, Vojni muzej, a zoo-vrt je samo obeležen na mapi grada, bez ijedne propratne reči.

Ocene koje o vrtu i njegovom upravniku daju neke organizacije koje se bave zaštitom životinja, poput International Primate Protection League, daleko su od laskavih. Primedbe se odnose na neadekvatne uslove i veličinu prostora u kojima žive krupne životinje poput medveda ili velikih mačaka, slonova i žirafa, gde se obično ti uslovi karakterišu kao nepodnošljivi. Tako tvrdnja da mnogi turisti dođu u Beograd samo da bi videli zoološki vrt, pa pri tom ostave silne pare na noćenje po hotelima i hranu u glavnom gradu, ostaju samo prazne projekcije.

Ime Vuka Bojovića pominjano je u kontekstu optužbi za šverc retkih vrsta životinja u nekim medijima. Prve takve optužbe pojavile su se 1990, kada je u zagrebačkom listu „Start“ izašao tekst o slučaju šverca mladunčadi orangutana, o kome je govorila žena koja je radila u beogradskom zoo-vrtu. Događaj je pomenut i u dokumentarnom filmu Ape trade koji je tada emitovao BBC, ali taj slučaj nije imao sudski epilog ni bilo kakav odjek u domaćoj javnosti.

Iako ima i druge vrste angažmana – napisao je knjigu Priče iz zoo–vrta, vodio noćni program na Radiju S, vodi emisiju „Art boemija“ na Art kanalu, učestvovao u snimanju filma Podzemlje, ono što je Bojović sigurno uspeo jeste da njegovo ime postane sinonim za zoološki vrt, a on čovek koji se pita o svemu što sa vrtom ima veze. Pošto je već tako, ispada normalno da on imenuje i staze koje se u vrtu nalaze. Neki nazivi deluju logično, poput posveta ranijim direktorima vrta, neki su posveta donatorima, kao što su Beograd put i Cepter, neke posveta ličnostima sa kojima je Bojović imao dobru saradnju, poput pokojnog Aleksandra Bakočevića, bivšeg gradonačelnika. Aveniju je dobio i naučnik Milutin Milanković, ali i Bojovićevi prijatelji i poznati umetnici, Emir Kusturica i Dušan Kovačević. Ostaje, međutim, dilema kako odgovoriti na dečje pitanje „Šta je to Skver makedonskih konobara“? Sve i da je u pitanju dobro informisan roditelj, koji zna da se taj naziv odnosi na slučaj kada je 1999. u kafanskoj tuči u Skoplju grupa makedonskih konobara pretukla NATO vojnike, kako objasniti detetu da je taj događaj za napaćenu i frustriranu balkansku dušu toliko važan da zaslužuje da se obeleži na mestu kao što je zoo-vrt? Teško da su i Makedonci, koji su takođe u ono vreme bili silno ponosni što je šačica njihovih poslužitelja pića pretukla elitne vojnike najveće svetske sile, postavili sličan spomen. Inače, jedno od centralnih mesta u vrtu zove se Forum Vuka Bojovića.

Zoološki vrt i Vuk Bojović u fokus pažnje javnosti ponovo su počeli da ulaze početkom ove godine. Tada je u medijima, uz glasine o preseljenju zoo-vrta sa Kalemegdana i izgradnji novog, po safari konceptu (pominjana je granica Surčina i Novog Beograda), počeo da izranja na površinu žestok sukob gradskih vlasti i Vuka Bojovića. Prava suština sukoba je šta će se desiti sa zoo-vrtom koji po zakonu, kao društveno preduzeće, što je sada, mora biti transformisan do kraja ove godine. Tada su u Agenciji za privatizaciju došli do zaključka da će status biti određen dogovorom predstavnika vrta, agencije i grada Beograda, ali do dogovora nije došlo. Bojović je izjavio da se ljubav gradskih čelnika prema životinjama ogleda u pohlepi za prostorom na kojem se nalazi vrt, i da bi oni želeli da na tom mestu naprave menjačnice, kafiće, restorane, diskoteke i butike, čemu se on usprotivio.

A onda se desila tragična smrt mladića koji je sa tvrđave upao u kavez sa medvedima. Spuštenog garda, gradske vlasti i Bojović nasrnuli su jedni na druge, razmenjujući optužbe za ono što se desilo. Teške reči su pljuštali sa obe strane. Gradske vlasti tvrdile su da je Vuk Bojović, zahvaljujući medijskoj podršci, država za sebe, da ni sa kim iz nadležnih institucija ne želi da razgovora – ni sa stručnim organizacijama koje se bave zaštitom životinja, ni sa veterinarskim službama, da ne dozvoljava ulazak stručnjacima Zavoda za zaštitu spomenika, predstavnicima grada. Vuk Bojović je odbacio kao netačno sve što je rečeno u tom saopštenju, negirajući bilo kakvu krivicu zoo-vrta za ono što se desilo, optužujući opet gradske vlasti da im je jedini cilj njegova smena iz razloga koje je već pominjao. Da je situacija napetija nego ikada pre, potvrdilo je i, za Vuka neuobičajeno, brecanje na novinare. Na pitanje zašto na zidu iznad kaveza sa medvedima ne postoje rešetke, Bojović je odgovorio: „Postavljate glupa pitanja, je l’ treba da ogradimo planetu“, tvrdeći da nigde u svetu kavezi nisu pokriveni odozgo. U nervoznim reakcijama Bojoviću su se otimale i teško razumljive rečenice: „Ne govorim o ovom slučaju, ali to mesto iznad kaveza godinama je stecište narkomana, satanista i ostalih rašomonaca.“

Vuk Bojović je svoje viđenje kompletne situacije oko zoološkog vrta izneo u mnogim medijima, između ostalog nedavno i na televiziji Palma plus, što je za njega nešto kao domaća stanica – on je počasni građanin Jagodine, prijatelj predsednika jagodinske opštine Dragana Markovića Palme, donator životinja za otvaranje jagodinskog zoo-vrta. U tom intervjuu je rečeno mnogo toga, između ostalog da su ga građani Dorćola molili da im pomogne da se ukine Bir fest. Rekao je Bojović i da su „dolazili oni Solanini da mi nude da rade“ (zoo-vrt na Velikom ratnom ostrvu). „Iz nekog inata nisam pristao, zbog čega se i danas kajem. Da sam pristao, ovi bi mogli samo da mi danas dolaze da mi, kako se ono kaže…“ (dvosmisleni osmeh). Gostovanje Vuka Bojovića oduševljeni reporter je propratio rečima: „Tako je govorio Vuk“. Od svega rečenog tih dana, najviše će, nažalost, ostati citirana rečenica Vuka Bojovića koju je preneo Rojters a preuzeli svi svetski mediji, odmah posle tragičnog slučaja: „Velike su šanse da je bio pijan ili drogiran. Samo bi idiot skočio u kavez sa medvedima.“

Kada je verbalna artiljerija malo utihnula, održan je sastanak Bojovića i predstavnika gradskih vlasti. Izdato je saopštenje o dogovoru da se napravi plan saniranja i rekonstrukcije zoo-vrta. Stigle su i vesti da su se predstavnici Grada i Vuk Bojović principijelno dogovorili da, pored postojećeg zoo-vrta na Kalemegdanu, bude izgrađen još jedan, ali sa drugim sadržajima. Vuk Bojović je rekao da snažno stoji iza svog stava da sadašnji vrt mora ostati tu gde jeste, a da na drugoj lokaciji treba izgraditi veći, sa drugačijim sadržajem. Paljba je za sada prestala i borba je ponovo postala rovovska, a Vuk Bojović je opet ostao na nogama.

Bojovićeva tvrdnja da su zoološki vrtovi u mnogim gradovima u blizini centra jeste tačna, Berlin je jedan od najboljih primera za to. Tačno je, međutim, i da su uslovi u kojima borave životinje u berlinskom vrtu nemerljivo bolji od onih u beogradskom. Nesporna je i činjenica da veliki broj ljudi voli da dođe u beogradski zoo-vrt, ali da je taj vrt odavno prevazišao svoje kapacitete i sada je prijatnije mesto za šetnju ljudi nego za boravak većine životinja, naročito onih najvećih. Koliko su iskreni u svojim obećanjima i dogovorima da će se nešto promeniti nabolje, brzo će moći da pokažu i gradske vlasti i Vuk Bojović. Ako tako ne bude, onda možda ima istine u tome da je od onoga što se zove javni interes važnije šest hektara u strogom centru grada i fotelja direktora zoološkog vrta, koja verovatno nije baš toliko neudobna kada se oko nje tako ogorčeno i tako dugo bore Vuk Bojović i njegovi protivnici.