Zanimljivo je da se, nakon celog jednog „snežnog“ ciklusa, David Albahari u svojstvu romanopisca vratio u Zemun i Beograd i čvrsto se usidrio tu, kao da nema nameru da se vraća u zelene i bele kanadske predele: nakon Pijavica i „omladinskog“ romana Marke, evo i Ludviga, još jednog „jednopasusnog“ ostvarenja, ali posve drugačije strukturiranog od „monumentalnih“ i (uslovno) linearno, a u svakom slučaju konvencionalnije razvijanih Pijavica: Ludvig je sažet roman(čić) strukturiran pomalo poput kakve hirovite muzičke teme, kompaktan romaneskni tekst – najbolje ga je tako i čitati: u komadu, onako kako biste, recimo, odslušali neki klavirski koncert! – u kojem pripovedač S. opsesivno varira dva-tri ključna trenutka svog života, tj. svog odnosa sa naslovnim junakom, tako da se priča polako odvija iliti „upotpunjuje“ kroz pripovedačeva „prisećanja“ na nove i nove detalje koje dodaje „podebljavajući“ nanose priče oko onih nekoliko ključnih trenutaka kulminacije i razrešenja (?) jednog bizarnog odnosa.
Milje Albaharijevog Ludviga beogradski je književni svet, od „mitskih“ vremena kada je onih nekoliko zadimljenih kvadratnih metara špajz-redakcije Književne reči bilo intelektualno najživlje mesto Beograda, pa i cele SFRJ, mesto na kojem su manje-više prinudno, ali bez sumnje plodonosno koegzistirali mlađani postmodernisti, vremešni disidenti i razni drugi živopisni izdanci epohe, pa sve do nekog vremena sličnog sadašnjem. Pripovedača ćemo zvati S, jer ga „ne možemo“ zvati drugačije, to je sve što znamo o njegovom imenu; no on se ni tako „ne zove“: tako ga je, iz nedokučivog razloga, nazvao njegov spisateljski prijatelj, partner i potonji dušmanin Ludvig, mada slova S. uopšte nema u njegovom imenu ili prezimenu; nema veze, ni Ludvig „zapravo“ nije Ludvig… Dvojica pisaca, različitih generacijski, poetički i kako-god-još-hoćete, srešće se upravo u toj famoznoj sobičak-redakciji, i postaće nerazdvojni: tačnije, S. će, gonjen nekom silom koju ni sam ne ume objasniti, a koja ga potčinjava Ludvigu do te mere da postaje nešto između njegovog sekretara i kućne pomoćnice, zatomiti vlastiti spisateljski nerv i prepustiti se brizi o Ludvigu, o Velikom Egocentriku i beskrajno sposobnom usisivaču okolnih životnih energija. I ta će uvrnuta simbioza potrajati dugi niz godina, tokom kojih će S. prepričavati Ludvigu (kao medijumu vlastite spisateljske nerealizovanosti, ili barem nedovršenosti) remek-delo o kojem razmišlja i Koje Će Jednom Svakako Napisati. Ludvig će o tome neumorno hvatati beleške, i jednog će dana objaviti roman koji će mu doneti svetsku slavu. U tom romanu S, međutim, vidi svoju knjigu, prilično vernu reprodukciju/interpretaciju onoga o čemu mu je svih tih godina neumorno govorio. Tu će pući jedno prijateljstvo, ali će S. ostati trajno zarobljen tim odnosom – kao fatumski određujućim segmentom njegovog života – i nesposoban da iz njega izađe: „isisan“ kao čovek, „usrkan“ kao pisac, S. zapravo može još samo da odživi, da patetičnom kraju privede jednu erzac-egzistenciju: ispada da, ako je Ludvig lažov, onda je S. laž sama.
Ludvig-pisac ipak nije jedini Ludvig u S-ovom životu: tu je i Ludvig Vitgenštajn, čijem će se pitanju „da li su ruže crvene i u mraku“ S. neprestano vraćati, a tu je bogme i pištolj tog imena, sakriven među gaćama u S-ovom stanu, koji će – živeo Čehov! – takođe dočekati svoj momenat… Tu je i S-ova žena (kud bi Albahari bez Piščeve Žene, svoje neizostavne junakinje!) kao biće iz Ovog, neludvigovskog sveta, kao S. ova jedina (prokockana) šansa da se vrati, hm.. čemu zapravo? Autentičnoj egzistenciji? Ali, šta je to zapravo, za njega – možda baš ovakva sudbina? No, natrag k Vitgenštajnu. Narator se stalno iznova bakće s tim nesrećnim ružama, a s njim i Albahari, naposletku i čitalac; jer, postoje li stvari uopšte „po sebi“, imaju li ovakva ili onakva „svojstva“, ili im postojanje, ili barem svojstva – o Smislu da i ne govorimo – zapravo pridaje tek Pogled Drugog? Da li je nešto naprosto crveno (dakle, i u mraku) ili ga crvenim čini crvenost koju prepoznaje Drugi? Da li stvari jesu jer jesu, ili jer izgledaju?
Zašto je sve ovo važno, S-u, Ludvigu, Albahariju, pa i nama? U osnovi, S. je kao naratorski subjekt krajnje nepouzdan („subjektivni subjekt“…) i čitalac će ostati u nedoumici koliko je sve to što on tvrdi – o sopstvenom „autorstvu“ knjige kojom se proslavio verolomni Ludvig – uopšte „tačno“; svet je i bez njega prepun Neshvaćenih Genija, ništa manje nego Serijskih Napoleona, kao i onih koji su ubeđeni da su „pravi“ autori ko-zna-sve-čega velikog i značajnog što je, nepravedno, dakako, pripisano nekome drugom. Albahari se, dakle, izvanredno poigrava ne samo čudnom, nemirnom granicom „objektivnog“ i „subjektivnog“, nego i psiho(pato?)logijom stvaralaštva: kako se „pouzdano“ utvrđuje autorstvo? Može li se, uostalom, plagirati nenapisano? Da li je ideja po sebi već svojevrsno „delo“, ili je autor samo onaj ko je (svoju ili tuđu, ne mari) Ideju, kao kakvu sirovinu, ovaplotio na papiru?
U međuvremenu, dok dumamo o ružama i mraku, vredi reći i da je Albahari, „kao uzgred“, ostvario lucidan portret ovdašnjeg „književnog sveta“, kao i savremenog Beograda, grada kojim se S. bavi jer se i ovaj bavi njime, grada koji kao da će zauvek ostati zamrznut negde na džombavoj džadi između Palanke i Metropole. Ovo sasvim verovatno nije „najbolji Albahari“, ali je svež i drugačiji, a da pri tome uopšte ne odstupa od bitnih osnova svoje poetike.
