Atribut državnosti i džoker za NATO

Makedonska Armija (ARM) i Ministarstvo odbrane su sprovođenjem dugotrajnih reformi poslednjih 15 godina završili lavovski deo posla za konačno ispunjenje glavnog cilja spoljne politike Makedonije – učlanjenje u NATO, kao neophodnu ulaznicu za dalju evrointegraciju, priželjkivanim dobijanjem datuma za početak pregovora sa EU do kraja ove godine. I prema svim ocenama inspekcija koje su dolazile iz Brisela, prema izjavama prilikom poseta ministara za odbranu članica NATO-a, kao i rezimeima izvedenih vežbi u kojima su učestvovali makedonski vojnici, ARM je u proteklom periodu zadate zadatke izvršila sasvim uspešno, transformišući se u malu i funkcionalnu Armiju sa 7696 pripadnika aktivnog sastava, čiji vojnici učestvuju u mirovnim misijama u svetu pod pokroviteljstvom Alijanse. Čak četiri procenta ukupnog sastava aktivne makedonske vojske je deo misija u Avganistanu, Iraku, Bosni i Libanu, a u poslednjih pet godina je 639 pripadnika ARM-a učestvovalo u mirovnim misijama.

Baš zbog toga, ARM je sa svim svojim objektivnim slabostima, u proteklom periodu neretko bila korištena kao glavni adut države za ulazak u NATO, jer su ostale predviđene reforme na političkom planu, koje su bile među uslovima za evroatlantske integracije, ipak zaostajale za vojnom sferom. Način na koji su završavane reforme u Armiji, i učešće makedonskih mirovnjaka u misijama NATO-a, doprineo je nepodeljenoj podršci, pre svega SAD, ali i najvećeg dela ostalih članica Alijanse, za makedonsko učlanjenje. Još prošle godine je, na primer, predsednik Sindikata odbrane u ARM-u Risto Ajtov dobio čestitku od kolege iz „uticajne članice“ Evropske zajednice vojnih organizacija Euromil iz Brisela, povodom predstojećeg „sigurnog poziva Makedoniji za članstvo u NATO-u“. A makedonski ministar odbrane Lazar Elenovski, koji je u resor došao iz nevladinog pro-NATO sektora, proslavljajući svoj rođendan uz tortu u obliku NATO-amblema, novinarima je obelodanio da već 15 godina sanja kako Makedonija postaje članica Alijanse, izjavivši da se „uz dužno poštovanje prema politici i svima drugima, najteži deo radi u Armiji. U misijama u Iraku i Avganistanu, naši (vojnici) stavljaju glavu u torbu, ne praveći pritom dnevnopolitičke kalkulacije. Oni su tamo zbog nacionalnog interesa i to treba poštovati.“

Ali kako to obično biva na Balkanu, pozitivan iskorak zbog reformi u vojsci je u opasnosti da bude zanemaren zbog političkih razloga. Odluka koja će ove nedelje biti doneta na NATO samitu u Bukureštu, možda će biti nagrada vojnicima i oficirima u ARM-u za sva njihova dosadašnja zalaganja, ali će pre svega zavisiti od konačnog ishoda pregovora u sedamnaestogodišnjem iracionalnom sporu sa Grčkom zbog imena Makedonije za međunarodnu upotrebu. I pored izjava čelnika NATO-a da samit nema pravo na neuspeh, apela da predstavnici svih 26 članica Alijanse dođu u Rumuniju s „neophodnim zdravim razumom“ i najava i očekivanja da će sve tri zemlje Jadranske (A3) grupe – Makedonija, Hrvatska i Albanija – sigurno dobiti poziv za članstvo, grčka pretnja vetom za članstvo Makedonije još je u igri a to, pored Makedonije, teoretski može i Albaniju da ostavi u redu za sledeće proširenje, čiji je termin sasvim neizvesan. Jer, iako su bili ređi od pohvala za reformisanje armija i uopšte društava u A3 grupi, bilo je i stavova, poput onog direktora Maršalovog fonda Rolanda Asmusa, koji su – istina, pre proglašenja nezavisnosti Kosova – savetovali Bušovu administraciju da poziv dobije samo Hrvatska. A da Makedonija i Albanija sačekaju još jedan period, jer trenutno ne ispunjavaju sve kriterijume, a posle njihovog učlanjivanja NATO neće biti u mogućnosti da vrši pritisak za dovršavanje neophodnih reformi. Svoj politički neatraktivan predlog u aktuelnom trenutku, Asmus je obrazložio boljim strateškim rezultatima i potrebom da se u međuvremenu radi na rešavanju problema Kosova i vraćanju Srbije na prozapadni pravac.

IME I(LI) NATO: U nezavisnoj Makedoniji je brzo posle osamostaljivanja bio postignut konsenzus svih političkih subjekata i u etnički-makedonskom i u etnički-albanskom bloku, po pitanju evroatlantskih aspiracija zemlje, ali je pritisak Grčke da severni sused promeni svoje ustavno ime kao jedini uslov za izbegavanje veta za članstvo u Alijansi u makedonskoj javnosti stvorio veštačku dilemu: NATO ili ime. Ucenjivačka dilema je rezultirala anketama u kojima se ogroman broj etničkih Makedonaca zalaže za zadržavanje ustavnog imena Republika Makedonija i po cenu nedobijanja poziva za članstvo, dok za ispitanike etničke Albance prvenstvo ima uzlazak u NATO, što je po ko zna koji put produbilo međuetnički jaz i otvorilo jalove polemike o osećanju pripadnosti i lojalnosti državi u kojoj se živi. Ali, prema jednoj od anketa Međunarodnog republikanskog instituta, čak 91 procenat ispitanika je bez obzira na etničku pripadnost prošle godine podržavao učlanjenje Makedonije u NATO. Zato su pojedini eksperti i pobijali argumente Ministarstva odbrane da, i pored ogromne podrške, građani malo znaju o NATO-u i da je zato potrebna tromesečna kampanja za promovisanje Alijanse, prednosti i zadataka koje će Makedonija dobiti eventualnim stupanjem u članstvo.

Sve do zaoštravanja grčkog stava o imenu, približavanjem samita u Bukureštu u Makedoniji maltene i nije bilo NATO-skeptika. Ali su tenzija pre samita i razlike u pristupu predsednika Branka Crvenkovskog i premijera Nikole Gruevskog o eventualnom pomeranju „crvene linije“ zbog „viših ciljeva“ stvorile atmosferu u kojoj je Armija, sa svim svojim prednostima i nedostacima, jednostavno prebačena u drugi plan.

Paralelno uz pripreme za vanredne parlamentarne izbore odmah posle Bukurešta ili posle novembarske odluke o šansama za približavanje EU, aktuelna vlast unapred bezecuje krivce za eventualni neuspeh – među raznim „izdajicama“: od medija, preko dela intelektualaca koji se zalaže za prihvatanje „geografskog“ dodatka ustavnom imenu radi izbegavanja veta, do međunarodne zajednice koja je poklekla grčkoj uceni. Za sada, sve oči su uprte u eventualnu novu ponudu medijatora u sporu oko imena Metjua Nimica, i u rezultate pritisaka Bušove administracije (kojoj je ulazak članica A3 grupe u NATO, pored nezavisnosti Kosova, bio jedan od glavnih balkanskih projekata) na zvaničnu Atinu, da se nekako izbegne veto i mogućnost da bukureštanski sastanak a do daljeg i region – završe na slepom koloseku, koji otvara nove opasnosti od moguće destabilizacije.

Od ishoda Samita će uveliko zavisiti i dalji razvoj makedonske Armije, jer će se i pored neizbežne euforije zbog eventualnog prijema, u najkraćem mogućem roku morati, baš zbog NATO standarda, raščišćavati nataloženi problemi o kojima se u prošloj godini velikog iščekivanja iz patriotskih razloga nije dovoljno govorilo. U slučaju eventualnog neuspeha, pak, još će se žešće otvarati mnoga pitanja koja su gurana pod ćilim u celom periodu stvaranja makedonske Armije, baš zbog njene uloge – jednog od atributa makedonske državnosti i svojevrsnog džokera za NATO.

Profesor dr Biljana Vankovska sa Odbrambenih studija u Skoplju, koja je jedan od retkih intelektualaca koja godinama iznosi svoj rezervisani stav prema NATO-u i makedonskom učlanjenju, smatra da „odnos javnosti prema vojsci u Makedoniji prolazi kroz razne oscilacije, ali i uz podeljene percepcije različitih delova društva. U svakom slučaju, ispitivanja javnog mnjenja su pokazivala izvanredno visok stepen poverenja u ARM (kao i u Crkvu), a posebno u komparaciji sa civilnim institucijama, ali smatram da se takva percepcija manje zasniva na realnim pokazateljima, a više na simbolizmu. U tom smislu, ARM je nedodirljiva za javnu kritiku, jer se smatra simbolom državnosti i glavnim adutom Makedonije za članstvo u NATO. Zato nije ni čudo“, potencira Vankovska u razgovoru za „Vreme“, „što makedonska javnost nije bila skandalizovana otkrivanjem činjenice o učešću aktuelnog načelnika GŠ ARM-a na strani srpske vojske u bici za Vukovar, niti je neko uznemiren zbog toga što pripadnici ARM-a u Iraku učestvuju u akciji u kojoj imaju status okupatorske sile, u konfliktu koji je prekršio sve norme međunarodnog prava.“

TRAGEDIJA MIROVNJAKA IZ BOSNE: U poslednjim mesecima pre samita u kojima je generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer savetovao makedonske vlasti da dodaju gas, jer „na putu ka Alijansi ne važe ograničenja brzine“, makedonskoj Armiji se desilo nekoliko afera i jedna tragedija. Pad vojnog helikoptera Mi-17 u blizini Katlanova kod Skoplja, kojim su se iz Misije u Bosni, ALTEA, vraćali makedonski mirovnjaci, i pogibija 11 pripadnika ARM-a, potresla je makedonsku javnost. Potpukovnik Toni Spasovski, major Goran Ristovski, kapetani Brane Spasovski i Igor Đoreski, zastavnici Slavčo Vasilev i Toni Davitkovski, stariji vodnici Janko Širic, Miki Ivanovski, Aleksandar Taskovski i Aleksandar Vasić i desetar Zlatko Veljanovski su 12. januara bili žrtve u najvećem gubitku ARM-a u jednom danu. Sahranjeni su uz sve vojne i državne počasti, porodice su dobile odštetu od po 12 plata od Ministarstva odbrane i 24 plate od vlade; svaka porodica obeštećena je sa oko 70.000 evra, nezaposlenim suprugama poginulih je obezbeđeno zapošljavanje, ali će se o uzrocima nesreće još dugo raspravljati.

Posle dvomesečne istrage završen je izveštaj Državne komisije za istraživanje nesreća, prema kojoj su postojala tri moguća uzroka. Komisija smatra da komandant misije ALTEA, pošto je dobio izveštaj o vremenskim neprilikama, nije trebalo da dozvoli poletanje helikoptera sa aerodroma Butmir, ali i da je došlo do problema sa održavanjem visine i da je bilo skretanja s rute, što ukazuje na propuste u održavanju helikoptera. Najavljuje se i ispitivanje odgovornosti nadležnih institucija koje su navodno odbile zahteve pilota za obuku u instrumentalnom letu. Izveštaj će biti dostavljen vladi 14. aprila, kad bude dopunjen nalazima eksperata iz Rusije, ali su u makedonskim medijima i javnosti postavljena brojna pitanja o ovoj nesreći. To je drugi armijski Mi-17 koji se srušio – pre šest godina, u padu helikoptera na Popovoj Šapki poginuo je pilot, a nekoliko vojnika je bilo povređeno. Iako je na prvoj vladinoj sednici posle nesreće načelnik GŠ ARM-a Miroslav Stojanovski izjavio da je helikopter redovno servisiran na svakih 50 sati leta, a postoje i podaci da je helikopter s oznakom VAM-304 prethodno remontovan u Češkoj, osporava se nadležnost institucija u kojima je izvršen remont i spekuliše se o sumnjivim biznis-dogovorima, na štetu održavanja helikoptera.

Osporavala se i nadgradnja elektronike u šest helikoptera (među kojima je bio i nesrećni Mi-17) koju je obavila izraelska firme Elbit, za šta je Makedonija platila 22 miliona evra. Ulje na vatru dolio je i marketing direktor ruske fabrike Mil Mihail Dubrivin, koji je makedonskim medijima izjavio da je njegova firma još 2005. godine obavestila makedonsku vladu da takvu nadgradnju može izvesti i ona, i da pritom bude i testirana i mnogo jeftinija, kao i da je „sadašnja cena Mi-17 zajedno sa potrebnom elektronikom oko šest miliona evra, a da je ta cena 2005. možda bila i nešto niža“. Iz toga su novinari izvukli zaključak da su se novcem za nadgradnju datim Izraelcima mogla kupiti tri nova helikoptera! Da li su u pali helikopter ugrađivani novi i adekvatni delovi, da li su servisiranje i remont obavljani na vreme i od odgovarajućih institucija, da li je i u kojoj meri bilo grešaka ljudskog faktora, moraće da pokaže zaokružena istraga kojom su se razna tela i komisije za sada bavili svaki u svom domenu.

Rezultat istrage je važan pre svega porodicama poginulih pripadnika ARM-a, samoj Armiji, ali i celoj makedonskoj javnosti, osobito posle medijskih najava da je Makedonija spremna da pošalje u misiju ISAF u Avganistanu i četiri svoja helikoptera Mi-24, ako to NATO zatraži. I načelnik GŠ-a Stojanovski je na skupštinskoj Komisiji za odbranu i bezbednost, objašnjavajući sa stručnog aspekta razloge potrebe NATO-a za baš ovakvim helikopterima, izjavio da su nadgrađeni Mi-24 bolji od helikoptera zapadne prozivodnje za avganistansku misiju, jer se ona odvija na većoj nadmorskoj visini.

HAOS SA NABAVKAMA: I pored prozivki u medijima, od opozicije u parlamentu, pa čak i od predsednika partije u koju se učlanio neposredno pre dobijanja funkcije, ministar odbrane Elenovski nije ponudio ostavku. Nezvanično, imao je nameru da ponese moralnu odgovornost, ali je zbog vremenskog tesnaca u kojem je trebalo završiti poslednje pripreme za dugo očekivani NATO samit, bio savetovan da ipak ostane na funkciji. Čak je i portparol Ministarstva odbrane posle susreta ministra sa članovima porodica poginulih u helikopterskoj nesreći potencirao da ni porodice „nisu tražile ostavku ministra“. Ipak, čini se da će eventualni neuspeh u Bukureštu biti presudan i za karijeru Elenovskog, jer su se i odmah posle nesreće, uistinu – stidljivo, pojavili tekstovi o haosu koji je za vreme njegovog mandata vladao u nabavkama Ministarstva odbrane (MO) i o javnim nabavkama kao rak-rani ARM-a. U slučaju neuspeha u Bukureštu, vanrednih izbora ili eventualne promene vlasti na tim izborima, tema će samo dobiti na značaju.

Pad Mi-17 je otvorio stare probleme sa nerealizovanjem tendera za potrebe ARM-a i MO-a. Mediji su spekulisali da zbog straha i neiskustva, usled čestih promena rukovodećih kadrova, niko u Sektoru za logistiku MO-a nije hteo da rizikuje i potpisuje tendere, zbog straha od revanšizma posle sledeće promene vlasti. Samo u 2007. je kasnilo preko 300 tendera zbog nikad objašnjenog višemesečnog prekida javnih nabavki! Niko iz MO-a nije demantovao medijske spekulacije da je u Ministarstvu postojala podela na partijske tabore koji su vodili tihi rat oko nabavki, a da su čak i one realizovane uglavnom sprovođene bez tendera na osnovu člana 3. starog Zakona o javnim nabavkama. Katastrofalna logistika kao posledica nefunkcionisanja i nesaradnje partijskih kadrova dovela je do toga da i pored ogromnih potreba za osavremenjivanjem i reakcija pripadnika ARM-a na uslove u kojima rade, MO prošle godine „uštedi“ deset miliona evra namenskih sredstava iz budžeta, koji su kasnije rebalansom oduzeti MO-u i prenamenjeni za potrebe MUP-a. Mediji su spekulisali i da u ARM-u dve godine nije kupljen nijedan metak, pa specijalne armijske jedinice nemaju dovoljan broj mesečnih gađanja da bi ostale u traženoj kondiciji, da pripadnici ARM-a i MO-a voze neregistrovane službene automobile koji nisu prošli tehničke preglede, kao i da je neophodna hitna transformacija i potpuna rekonstrukcija logistike. Čak je i predsednik države i vrhovni komandant Crvenkovski bio decidan da se i u samoj Armiji, u delu opreme i nabavki za svakodnevne potrebe vojnika i starešina, pojavio nedostatak sredstava u visini onih deset miliona evra, koje je zbog nefunkcionisanja logistike MO „uštedeo“.

Uvođenjem viših NATO standarda i kriterijuma, situacija će se možda poboljšati, ali dosadašnja iskustva govore da su nabavke jedan od najvećih, ako ne i najveći problem ARM-a i MO-a, jer su čak dva ministra odbrane različite političke provenijencije optužena za zloupotrebu službenog položaja i finansijske malverzacije. Zato je neophodno konačno razotkrivanje kriminala iz perioda vojnog konflikata 2001: ko je sve, za koliko sredstava i od koga kupovao oružje i opremu za Makedoniju, pod plaštom patriotizma i odbrane zemlje?

Ministar Ljuben Paunovski iz redova VMRO-DPMNE-a, koji je bio na funkciji u vreme izbijanja sukoba 2001, bio je i prvostepeno osuđen na pet i po godina zatvora zbog malverzacija sa javnim nabavkama u vrednosti od oko 1,5 miliona evra. Njegov slučaj se šest godina povlači po sudovima, jednom je vraćen na ponovno suđenje, a pristalice Paunovskog tvrde da se radi o montiranom slučaju njegovih supartijaca, jer je navodno kao ministar 2001. odbio nabavku oružja i helikoptera iz Ukrajine preko posrednika i tražio neposredne pregovore dveju vlada.

Njegovom nasledniku na funkciji, takođe u periodu sukoba, socijaldemokrati Vladi Bučkovskom, koji je kasnije bio i premijer, zbog krivične prijave da je 2001. oštetio MO za oko tri miliona evra u spornoj nabavci rezervnih delova za tenkove, oduzet je poslanički imunitet. Ovaj slučaj takođe čeka sudski rasplet, ali Bučkovski – s kojim su optuženi i tadašnji načelnik GŠ-a, general u penziji Metodij Stamboliski i još tri lica – tvrdi da je u pitanju montiran proces. Bučkovski, koji je bio najavljivan kao svedok odbrane u slučaju eksministra za unutrašnje poslove Ljubeta Boškoskog u Hagu, u jeku skandala prošloga leta izjavio je da se radi o montiranom procesu za njegovu političku likvidaciju i diskreditaciju baš njegovog svedočenja u Hagu.

SKANDALI: Političke tenzije na međunarodnom planu sa Grčkom i na unutrašnjem planu – kriza vlade nastala napuštanjem vlasti Demokratske partije Albanaca, koja je imala kao posledicu još zategnutije međuetničke odnose, ali i skokovi cena i strah od inflacije – potisnule su u drugi plan afere u odbranbenom sektoru. Zato javnost još očekuje rasplet već utihlog skandala sa državnim sekretarom u Ministastvu odbrane, Ljiljanom Sterijoskom, koja je podnela ostavku pošto je MUP izašao sa tvrdnjom da je falisfikovala diplomu beogradskog Ekonomskog fakulteta. Prema saopštenju MUP-a, istraga koju su obavili u saradnji sa Interpolom, pokazala je da je Sterijoska, da bi došla do funkcije, navodno 2006, priložila falsifikovanu diplomu iz 1993. MUP tvrdi i da je krivična prijava protiv Sterijoske podneta pošto je dobijen pismeni izveštaj iz Beograda da uverenje 216/84 nije izdato od službi Ekonomskog fakulteta. Sama Sterijoska ja izjavljivala da nije tačno da se radi o falsifikatu i da je MUP-u dostavila sva dokumenta, pa i originalno uverenje. Iako je na funkciju došla kao kadar Nove socijaldemokratske partije iz koje je, bar formalno, i ministar Elenovski ( važi za pulena premijera Gruevskog iz VMRO-DPMNE-a), mediji su spekulisali da između nje i ministra nije bilo saradnje i da su nagomilani tenderi i problemi u logistici rezultat nemogućnosti da se uspostavi bilo kakva koordinacija u MO-u zbog kadrovskih rešenja partija koje formalno još uvek saučestvuju u vlasti.

I ovaj skandal, kao i primer zloupotrebe dece u političke svrhe – kada je u cilju propagiranja NATO-a u organizaciji jedne nevladine organizacije iz Prilepa izvođen „slet“ za resornog ministra u kome je nekim mališanima-učesnicima pozlilo zbog dugog stajanja na vrućini – samo je dokazao površnost jednog od slogana iz kampanja Ministarstva, da „ulazak u NATO neće pomeriti Makedoniju s Balkana, ali će sprečiti njenu balkanizaciju“. Bar u prvo vreme. U istom kontekstu je i način komunikacije i saradnja ministra i načelnika GŠ ARM-a, koji u javnim nastupima redovno demantuju čaršijske priče da komunikacije i nema, tvrdeći da su njihove relacije profesionalne i odgovorne, svakodnevne i da sva pitanja rešavaju na najbolji način. Taj najbolji način rešavanja problema u osetljivom procesu reformi nije pomogao načelniku GŠ-a da izbegne verbalni konflikt sa svojim potčinjenima iz Vazduhoplovnog Vinga, pošto je izjavio da se u razvoju ARM-a najviše treba investirati u ljudski faktor. On je pred parlamentarcima, članovima skupštinske Komisije za odbranu i bezbednost, izjavio: „U vojnoj teoriji uvek je na prvom mestu ljudski faktor. Mi smo Armija, pre svega pešadija, nemamo mornaricu, nemamo ratno vazduhoplovstvo. Bez pešadije nema savremenog rata.“ To je izazvalo žestoku reakciju vazduhoplovaca čiji je komandant, pukovnik Vladimir Lazarov, medijima rekao da je izjava načelnika za pilote – ponižavajuća, a za njega – razočaravajuća.

ARM po novoj formacijskoj strukturi nema ratnu avijaciju, ali ima Jedinicu za vazdušnu podršku pešadije i posebno grupu Ving, čiji članovi učestvuju u misiji ALTEA u Bosni, a možda će učestvovati i u misijama u Avganistanu i Čadu. Posle reakcija vazduhoplovaca, GŠ je izdao saopštenje u kojem se tvrdi da „niko u ARM-u, a posebno od kada je načelnik GŠ-a Miroslav Stojanovski, nije osporavao doprinos Vazduhoplovnog Vinga u izgradnji ARM-a kao moderne profesionalne Armije“, ali i poručuje da je izjava načelnika izvađena iz konteksta, da su i reakcije dokaz da se Armija demokratizuje, ali da se sa potčinjenima neće debatovati u medijima.

Prema pozitivnim ocenama za ARM i MO iz Brisela, sva dosadašnja sporna pitanja su prihvatana kao „dečje bolesti“ u bolnom procesu reformi, u kojem je moralo biti i reakcija pogođenih strana, ali će tek eventualni pozitivan rasplet u Bukureštu postaviti i ARM i MO – u stvari, Makedoniju kao državu – pred nove zadatke. Kako u pogledu finansiranja aktivnosti u sastavu Alijanse tako i na planu propagandnog delovanja u samoj Makedoniji, naročito ako učešće u ratnim akcijama dovede i do neželjenih ali mogućih gubitaka među makedonskim mirovnjacima, ali, takođe, i na planu prevencije. Period kada je iz MO-a „curilo“ sa svih strana i kada su tabloidi punili stranice aferama iz Ministarstva i Armije, pre svega iz obaveštajnog resora, čini se da je prošlost, ali će očekivanim povećanjem broja vojnika u mirovnim misijama izvan granica zemlje postati neophodna reforma u vojnom obaveštajnom sektoru zbog prevencije i zaštite pripadnika ARM-a u misijama.