Na stazi smrti: Ko će platiti stalno dodavanje gasa
Već dve decenije, od kada je ponovo uveden višestranački politički sistem u Srba, ovde postoji sklonost da se svako biranje proglašava sudbonosnim, a narod, eto, pretrajava, i kada se točak istorije okrene naopako.
Ovog 11. maja, u nedelju, raspolućena Srbija, deliće se ponovo. Po svim prognozama, jedni će nadjačati druge, uz veću ili manju pomoć prijatelja, za nekoliko procenata u biračkom telu, što će možda biti dovoljno za sastavljanje vlade, ali teško da će pobeda bilo koje od dve dominantne političke struje vratiti Kosovo Srbiji ili da će uvesti Srbiju u Evropu.
Ovo prvo ne biva bez rata, a to čudo ne obećava ni Gordana Pop-Lazić, pravi radikalski glas, sasvim autentičan, koji, ovih dana, obećava da će mladež biti vaspitavana, ubuduće, u duhu patriotizma, a da će evrounijati, ma šta to značilo, biti kažnjavani u širokom spektru – od medija do nevladinog sektora. Njoj se, izgleda, omaklo ono što drugi prikrivaju. Jedina pobeda koju radikali mogu da ostvare jeste pobeda nad onima koji ne misle kao oni.
To će, verovatno, zadovoljiti njihove čvrste pristalice koji jednačenje u nesreći, bedi i beznađu, doživljavaju kao ispunjenje socijalne i političke pravde, ali će rasterati i one koalicione partnere koji bi podržali taj projekt iz razloga koji se tiču viših principa, a Kosova ponajpre.
Jednom su radikalno već branili Kosovo, pa vidimo dokle smo stigli. Dakle, ako radikali uz pomoć ostataka DSS-a i oživljenog mrtvaca SPS-a, ovog puta uspeju u naumu da vladaju Srbijom, to će biti nalik cirkuskoj tački kad se motor vozi po stazi smrti, u buretu, gde vozača u kružnoj orbiti održava jedino neprekidno dodavanje gasa. A to može, teorijski, da traje dok ima goriva u motoru i nema dovoljno ludog Rusa koji bi neprestano dolivao naftu u nešto što se vrti u jednom te istom buretu.
Ovu prostu istinu znaju i Koštunica i Ivica Dačić, pa je malo verovatno da će radikali praviti vladu i ako ponovo budu pojedinačno najjača stranka. Da bi ta alhemija uspela, radikali će svoj broj glasova morati da sabiraju sa političkim ambicijama i aspiracijama Koštunice i Dačića, čisto vino od grožđa gaženog Pop-Lazićkinim nogama da razvodne mlakom vodom, a onda radikali neće više biti radikali, a o Koštunici i da ne govorimo.
Zadatak za lenje: Pronaći novog Koštunicu
Dakle, kombinacija koja ima najviše šansi za uspeh sadrži u sebi i klicu sopstvenog neuspeha. U Koaliciji SRS, DSS i SPS niko od tri partnera ne bi bio na svome, a ponajmanje radikali…
Političkom čaršijom kruže glasine da se Vojislav Koštunica sprema za povlačenje iz izvršne sfere politike. To zvuči logično. Pretpostavljam da i njemu izgleda nemoguće da preko Tomislava Nikolića pita Vojislava Šešelja o tome šta da radi i da mu, pod stare dane, ne pada na pamet da se tako bruka, kad ima dovoljno jurišnika kojih nije bilo sramota ni od gorih stvari. Mogućni rezultat ovih izbora jeste pasivizacija Koštunice, ali niko ne ume da kaže, osim onih koji ga mrze, da li je to šteta ili tu ima i neke koristi. Čini mi se da je to jedini izvestan rezultat ovih izbora, što će otežati posao brzoumnim kritičarima srpske stvarnosti spremnim da svaku grešku u koracima pripisuju Koštunici, čoveku koji je svojim trajanjem na političkoj sceni Srbije navukao sebi na vrat više obeda nego što ih je, objektivno, zaslužio.
To ne znači da će „laki na obaraču“ ostati bez mete, jer neko će morati da bude Koštunica, osim ako ih pomenuta Pop-Lazićka blagovremeno spreči da misle drugačije nego onaj s revera njenog kostima.
Vračanje i graktanje: Šta posle brojanja…
Proevropske snage proći će, čini mi se, bolje negi ikad, ali njihov uspeh biće nedovoljan da okupe 126 poslanika, osim ako se alhemija iz prethodnog primera ne primeni i na njihov slučaj, pa se neko od sporednih igrača, viđenih već u radikalskom kolu, ne prihvati za ruke s Borisom Tadićem, zbog interesa, naravno. To nije nemoguć scenario i to u dve varijante: jedna je direktno učešće u koaliciji koja bi iznedrila vladu, a druga mogućnost je parlamentarna podrška manjinskoj proevropskoj vladi.
Takva vlada bila bi nestabilna i jako skupa. Ona bi retorski morala da istrajava na sabiranju „vatre i vode“, odnosno i Kosova i Evrope, a takva politika ima svoja jasna ograničenja.
Ovi izbori pokazaće u suštini ono što već znamo: u Srbiji su formirana dva velika politička bloka i u izbornim ciklusima koji slede smenjivaće se u nekim relativno predvidivim ciklusima.
U starom Rimu postojali su vrači koji su na osnovu graktanja ptica predviđali budućnost carstva i imperatora. Na takve mi liče ovi analitičari koji na osnovu predizbornog graktanja predviđaju postizbornu stvarnost Srbije. Moj savet je da sačekamo rezultate izbora, jer tek kad se završi brojanje, počeće prebrajanje, tek kad se strasti ohlade, politika će da se zagreje, a čini mi se da su sve kombinacije mogućne.
