Euforija i računice: Kako se pobeđuje na izborima
Osam godina nakon što su građani Srbije na ulicama, motkama i težim oružjem, prognali Socijalističku stranku Srbije (SPS), ova se vratila na veliku scenu. Nije SPS dobio najviše glasova na majskim parlamentarnim izborima, ali je dobio taman toliko da će ući u vladu ili vlade neće biti.
Tako su Ivica Dačić i njegovi, partija penzionera i gotovo lokalni pokret s nazivom „Jedinstvena Srbija“, postali najbolja udavača. Dvadeset mandata koje su osvojili predstavlja ozbiljan miraz i to je drugo najveće iznenađenje izbora za srpski parlament.
Najveće je, svakako, ubedljiv trijumf koalicije okupljene oko Demokratske stranke (DS) nad Srpskom radikalnom strankom (SRS), kojom formalno rukovodi Tomislav Nikolić, a konce vuče Vojislav Šešelj. To čudo bilo je toliko da je ponelo i Borisa Tadića. U euforiji se najlakše napravi račun bez krčmara.
Proevropska Srbija, kliču i komentatori skloniji trenutnom nadahnuću nego računici, trijumfovala je na ovim izborima. Ali, kako to biva, nije pobedio onaj ko je dobio najviše glasova, već onaj ko uspe da sastavi vladu. Uostalom, pitajte o tome nešto SRS koji je u par prošlih izbornih ciklusa bio pojedinačno najjača stranka, ali je ostajao u opoziciji.
Radikali – zarozani, razočarani, nekako umrtvljeni, sušta suprotnost Tadićevom nadahnuću – ipak prete ne baš praznom puškom. Veruju da bi sa svojih 78 mandata, plus 30 mandata posrnulog Vojislava Koštunice i već pomenutih 20 mandata SPS-a, oni mogli da budu ti koji će makar za dva glasa prebaciti magični broj od 126 mandata koliko je dovoljno da se vlada Srbijom.
Koalicija okupljena oko DS-a osvojila je 102 mandata i sa SPS-om i šest od recimo sedam manjinskih glasova imala bi 128 stolica u parlamentu. To je najjednostavniji način da se dođe do prevage, ali Srbi nisu baš poznati po tome što, bar u politici, biraju najjednostavnije načine.
Socijalistički džoker: Šta je SPS–u donelo mandate
Svi pretendenti na vlast sada se udvaraju Ivici Dačiću i njegovima. To očijukanje počelo je već u nedelju uveče dok su se još istresali listići iz glasačkih kutija. Oni promućurniji to su radili još pre izbora. Analitičarima srpske političke scene, bar onima koji pamte malo duže od ovogodišnjeg 11. maja, mora biti duhovito što se sada SPS-u najviše udvaraju dve stranke koje su ih najviše satanizovale i/ili čerupale – Demokratska i Radikalna.
Ivica Dačić u nedelju uveče prevrtao je očima kao mlada koja se snebiva kom će se udvaraču privoleti. Sasvim razumljivo, mora čovek da vidi cenu. Tomislav Nikolić je otišao najdalje – pominjao je Ivicu Dačića kao mogućnog premijera!
Ruku na srce, ovi socijalisti nisu oni socijalisti iz devedesetih godina. Nema u njima ratobornosti koja je zapalila bivšu zajedničku zemlju i predstavljaju se naokolo kao stranka socijalne pravde. Osim što se ritualno jednom godišnje prekrste nad grobom Slobodana Miloševića u Požarevcu, ne diče se drugim znamenjima sopstvene prošlosti. Verujem da i oni dobro znaju da ovih 20 mandata što su ih dobili nisu dobili na jakoj nacionalnoj retorici o Kosovu, koje su već jednom izgubili. Kome je do Kosova po svaku cenu, taj je glasao za radikale ili Koštunicu, a socijaliste su većinom zaokruživali gubitnici tranzicije, ugroženi društveni slojevi, najpre ljudi bez posla i penzioneri.
Socijalisti bi, u tom smislu, morali da optiraju, u krajnjem ishodu, za Tadićeve proevropejce ukoliko misle ozbiljno da se bave problemima baze koja ih je birala.
Ali, ni racionalnost nije jača osobina glavnih aktera na srpskoj političkoj sceni. Svakakva iznenađenja su tu još mogućna. Kad se već dogodilo da demokrate uzmu 24 mandata više od radikala, onda su i druga čuda verovatna.
Nezahvalna sudbina: „Mali od palube“ na bušnom brodu
Činjenice govore da su najtvrđi promoteri tvrde kosovske politike u zbiru gubitnici ovih izbora. Radikali i DSS imali su, sabrano, na izborima iz januara 2007. čak 128 mandata, a sada su pali na 108. Dvadeset mandata izgubili su u jeku najtvrđih kosovskih zakletvi. Šta bi to trebalo da govori Dačiću i njegovima?
Trebalo bi da im kaže da je vezivanje za ovu grupaciju loš potez. Sasvim je jasno da će unutar SPS-a biti žestokih trvenja oko daljeg puta stranke, trvenja između tvrđe nacionalne i liberalnije, socijalno usmerene struje, ali ako socijalisti misle da se povrate posle petooktobarskog šoka, nikako ne smeju da pristanu na ulogu filijale SRS-a, ma šta im ovi nudili u personalnom smislu. Koštunica je već doživljen kao falsifikat radikalskog originala i platio je cenu, možda i veću nego što je zaslužio.
I Koštunici bi valjalo da ne bude doživljavan kao „mali od palube“ na radikalskom brodu, ali mnogi misle da je za ovu vrstu upozorenja kasno.
Kako god da vlada bude sastavljena, ako uopšte bude sastavljena, imaće u sebi ugrađenu klicu raspadanja. Kao kompjuter zaražen virusom, koji se aktivira onda kada je za korisnika najnezgodniji trenutak.
Socijalisti u vladi Šešelja i Koštunice videli bi brzo da se socijalna pravda iskazuje kao društvena beda, a u Tadićevom kabinetu bi se podsmevali njihovom jakom nacionalnom predznaku.
Koštunica je vratio mandat narodu, ali u ovom izbornom ciklusu nije bilo jasnog odgovora naroda šta da se radi, ma šta o tome mislio Boris Tadić u onu nedelju uveče ili u ovaj četvrtak ujutro.
