Posle nekoliko najava/odgađanja i jedne preprodaje pivskom festivalu (ranije/toplije jeseni 2007. podno Kalemegdana), malokalibarski gitarski heroj Geri Mur (Gary Moore, dalje: GM) najzad je nastupio u Sava centru. Dočekala ga je još jedna krcata sala (oko 3500 posetilaca, s ulaznicama od 1500 do 3000 dinara), smešana od vremešnih ljubitelja britanskog bluz-buma s kraja šezdesetih i mlađih metaliziranih rokera. A i to nije previše šareno u odnosu na Murovu i te kako skokovitu i raznovrsnu karijeru, koju je jednako opravdano tumačiti i manjkom originalnosti te dugim traženjem sopstvenog muzičkog identiteta. Od svog komercijalnog vrhunca, albuma Still Got The Blues (1990, Virgin, Jugoton) GM se nekako snašao kao teškorokerski bluz majstor: sasvim osrednji autor, pouzdan pevač, i gitarista čije je tehničko umeće daleko iznad nadahnuća. Tako je njegova virtuoznost mahom isprazna, jeftina pirotehnika koju noviji naraštaji supergitarista više naplaćuju kroz specijalizovane radionice i master kurseve, ne daveći široku publiku.
No, budući tvrdoglava stara škola (rođen 1952) i uz to uspešan, GM počinje s Oh Pretty Woman i egzibicijama iz svog hevi-metal razdoblja, da mu sasvim priliči onaj prirepak Milića & Vukašinovića I nije neki gitarista, al’ što zavrće žice! Prati ga pasivna, makar i Hamond orguljama proširena ritam-sekcija, dok on zbrzanim tonovima i naivnim efektima rutinski ide kroz uzorke s aktuelnog izdanja Bad For You Baby i prošlogodišnjeg Close As You Get (oba za malog izdavača, Eagle). Tu je sve ono zbog čega mnogi ne vole bluz, podložni predrasudi da to mora biti spora svirka s predugim solažama. Srećom, uzlet počinje slajd numerom Mojo Boogie, kultnog Džej Bi Lenoara (J.B. Lenoir), i brzom vožnjom Thirty Days Čaka Berija (Chuck Berry). Iako škrt na rečima, GM je u pravom trenutku pozvao već oduševljenu publiku da ustane i približi se, pa pred uzavrelim parterom slede klasici All Your Love Otisa Raša (Otis Rush) i Kuperova (Al Kooper) megabalada I Love You More Than You’ll Ever Know grupe Blood, Sweat & Tears.
Upravo poređenje Murove derivativne, guslarske interpretacije s originalima i opštepriznatim verzijama – za All Your Love to je ona Džona Mejla (John Mayall) i njegovih Bluesbreakers feat. Erik Klepton – dokazuje zašto je GM drugorazredni beli bluzer. Ako Kleptona iz onog ili najnovijeg vremena prihvatate kao prvorazrednog, naravno. No, Geri za to ne mari, on je i maneken za električne gitare pretežno Gibson familije, koje do pred kraj koncerta „presvlači“ za svaku numeru. Karakteristični pevajuće-lepljivi ton (najčešće vezivan za model Les Paul) preuzeo je od svog odlutalog mentora Pitera Grina (Peter Green) i takoreći upropastio, mada mu je 1995. posvetio album Blues For Greeny. Kukavno i završava zvaničnih sat i po programa sa Still Got The Blues, podilazeći stereotipu da je bluz (samo) tugovanka o sudbinski neuzvraćenoj ljubavi.
Ovacije kakve se na mestima poput SC ne čuju često izmamljuju dva bisa, ukupno pola sata predramljivanja na opšte zadovoljstvo. Najpre ‘aj’mo svi The Blues Is Alright, valjda postmoderni bluz o samom sebi, pa mali instrumental kao jedini zvuk rodnog kraja (Irske), i zatim tuš! Metastazirano izdanje njegovog prvog samostalnog hita i početka prodajne solo karijere, iz 1979: Parisienne Walkways, rokerska kičerica do daske, gde mu je glasovno svojevremeno pomogao Fil Linot (Phil Lynott), vođa benda Thin Lizzy, kojem je GM dolazio/odlazio kak’god je njima i/ili njemu samom odgovaralo. Na kraju mučnog ceđenja ove pesme Mur je nekako i predstavio svoje pratioce, ali Linota ni da pomene, čak ni pri bluziranom tumačenju Filovog/Lizzy hita Don’t Believe A Word. Na svoj način, i to je zaokružilo utisak o grupi Thin Lizzy, čija je zombi varijanta nedavno gostovala ovde („Vreme“ br. 927).
Ako se setite/istražite bluz tradicije od trećeg od Kraljeva, najmanje poznatog i najkratkovečnijeg Fredija (Freddie) Kinga (1934-1976, autor Have You Ever Loved A Woman, inače maestralan u brzim instrumentalima), dakle od oštrog Teksas bluza preko Grina i Kleptona, nećete ostati zadovoljni onim što GM pruža. I znaćete zašto je GM bio toliko slabiji i od bele smrti Džonija Vintera (Johnny Winter), koji je tek pre par nedelja pred ritam-dvojcem sedeo na ogoljenoj pozornici SC-a i urezivao električni bluz punoj, sedećoj dvorani. Doduše, GM je bio bolji od npr. klimakteričnog mlataranja gitarom nekada pametno stilizovanog Brajana Meja (Brian May), na koncertu Pola Rodžersa (Paul Rodgers) i pratećeg sastava Kraljica (nema pišu). Uopšte, šmirantska predstava takvih „heroja“, sa sve presamićivanjima, ritanjima i karikaturalnom mimikom dovoljno otkriva i sama po sebi: govor tela odaje ih dok pokušavaju da ubede kako izvode muziku za dušu.
I, uzgred, i beše vreme da nam GM ponovo dođe: jer, odrasle su generacije (i mediji) koji pojma nemaju da je on u Beogradu premijerno nastupao – između svoje prve i druge šihte u Thin Lizzyju – sa fuzijskim sastavom Colosseum II, čiji je član bio 1975-1977.