Nedugo posle 5. oktobra 2000. Teofil je Pančić u opticaj uveo sintagmu „pozicija lažnog centra“, odnosno „pozicija lažne ekvidistance“, čime je upozorio na medijsku strategiju patriotsko-tabloidnog bloka da, usled hronične zabrinutosti za sudbinu otadžbine, upotrebom kvazinaučne aparature i stavljanjem šape na pojam objektivnosti, abolira Miloševićev režim. Iza „objektivnog i uravnoteženog pristupa“ događajima izvirivala je loše prikrivena volja za istim, sklupčalo se odbijanje da se izađe iz etno-nacionalne paradigme identiteta. Umesto suočavanja s prošlošću, kao problem se postavilo izbegavanje ekstrema onako kako ih doživljava patriotska svest. Na primer, ako bi se (s mukom) dopustilo gledište po kojem je Miloševićev režim umeo zaći u ekstrem, automatski bi se, po logici binarnih opozicija, i suprotstavljena pozicija imala smatrati ekstremom, te bi se „objektivnim“ držalo gledište koje se ne odlučuje ni za jedan od „ekstrema“. Logika pozicije lažnog centra najubedljivije se da opisati jednom analogijom: glupost je ekstrem, naravno, ali kao suprotnost gluposti i pamet je ekstrem (takođe, naravno). Srednji put između pameti i gluposti je, sve na polzu otadžbine, čvrsto bio zaposeo patriotsko-tabloidni blok, ali je nekako bio prevideo da sredina između pameti i gluposti nije polupamet, pa čak ni poluglupost, već čista glupost. Ekvidistanca, zalaganje za objektivni pristup ratovima i mirovima, bilo je samo drugo ime za poštedu Miloševićevog režima, za pokušaj revizije nedavne prošlosti, za opravdanje najsramnijih i najgorih godina u srpskoj istoriji. Na domaćoj naučno-intelektualnoj sceni na taj način postavljen je komad u kojem su srećno spojeni tragedija, burleska, otvoreni nitkovluk i zjapeća glupost.
Intima javnosti, zbornik tekstova koji, na primerima iz štampe, sa TV-a i filma, analizira „narativne obrasce, strategije i stereotipe konstruisanja Drugosti tokom razgradnje bivše Jugoslavije“, pojavljuje se u trenutku koji, možda, stidljivo najavljuje pomak od pozicije lažnog centra ka diskursu koji bi zasluživao ime naučnog, od ukradene „objektivnosti“ ka naučnoj objektivnosti, od kvaziintelektualističkog prenemaganja ka intelektualnoj odgovornosti, od proizvoljnosti ka metodski zasnovanom diskursu. Upravo je metoda ono što, u prvom susretu sa ovim zbornikom, ukazuje na ozbiljnost poduhvata: analiza diskursa. Timovi koje su sačinjavali istraživači iz Slovenije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Norveške, Velike Britanije i Srbije, nisu se poduhvatili naprosto analize događaja, sadržine onoga što se „zaista“ dogodilo i onoga što se nije dogodilo (a moglo je), sve u nadi da se najzad dokopaju istine, već specifičnog govora koji je te događaje pratio, pokrivao ili, što je zanimljivije, koji je događaje stvarao. Ključni predmet ovog zbornika je, dakle, jezik. Tarik Jusić pokazuje vezu između medijskog diskursa i politike etničkog sukoba, Ivana Đurić i Vladimir Zorić bave se isključivanjem drugih u pripremi rata (uporedno analizirajući hrvatsku i srpsku štampu za vreme rata u Hrvatskoj), Mihal Sladaček i Amer Džihana ispituju medijski diskurs u Bosni i Hercegovini i način na koji takav diskurs utvrđuje etničke identitete. Židas Daskalovski pak pokazuje kako je medijski sukob niskog intenziteta (ipak) doprineo tome da se izbegne rat u Makedoniji, Đorđe Pavićević i Srđan Đurović analiziraju srpsko-crnogorske medijske (ne)prilike od 1991. do 2006, ratovima za jugoslovensko nasleđe i za simboličku hegemoniju bave se Jovo Bakić i Gazela Pudar, Nita Luci i Predrag Marković problemima identiteta na Kosovu, dok se Nedin Mutić usredsređuje na govor filma.
Uprkos tome što je kvalitet pomenutih priloga nesumnjiv, metodološki utemeljen i naučno opravdan, dva se priloga, ipak, izdvajaju (što ne znači da neko drugo i drugačije gledište ne bi istaklo neki drugi tekst): tekst Gordane Đerić, koja je ovaj zbornik i priredila, bavi se „semantikom“ ćutanja, odnosno onim što se, zapravo, nije dogodilo, ili, ako jeste, čini se da je naknadni „diskurs o događaju“ izostao. Analizirajući medijski govor hrvatske i srpske štampe u vreme sukoba u Hrvatskoj, Gordana Đerić, međutim, pokazuje da, uprkos svemu, praznih diskurzivnih mesta zapravo nema. Tamo gde nailazimo na ćutanje après coup, nakon nekog (sramnog) događaja, ispostavlja se da je sam taj događaj, po pravilu nasilan, već bio formiran diskursom koji mu je prethodio. Događaj („stvarnost“), utoliko se pokazuje sadržinom koja popunjava već pripremljeni prostor („diskurzivna forma“). Tekst Gordane Đerić, utoliko, sledi jedan od osnovnih metodoloških postulata genealoške, ali i dekonstruktivne metode, koje pokazuju da su mesta izostanka diskursa tek specifični, najčešće nasilni diskursi, konstitutivni za naše razumevanje pretpostavljene stvarnosti.
Jelena se Vasiljević pak u tekstu „Prošlost i razumevanje rata“, zadržava na kulturi sećanja i načinima na koji srpska i hrvatska štampa oblikuju priču o ratu u Hrvatskoj. Iako kultura nije neposredni predmet njene analize, ona je stožer oko kojeg se vrti medijska naracija rada da otpočne, ili nastavi rat. Vasiljević pokazuje da je svojevrsna „kulturna logika“, dakle logika primerena partikularnom interesu, način da se opravda gotovo svako zamislivo (ili nezamislivo) nepočinstvo, a pamćenje oblikovano u određenom kulturnom kalupu – epski diskurs, recimo – izvanredno ubojito oružje u mobilizaciji masa i pojedinaca.
Verovatno će neko primetiti da u ovako predstavljenoj knjizi nećemo naići ni na šta što već nismo znali, doživeli, ili barem čuli. Možda. Ali u sredini u kojoj respektabilan deo stanovništva iskreno sumnja da se, recimo, zločin u Srebrenici uopšte dogodio, a još veći deo da je, ako se i dogodio, broj žrtava barem za dve trećine zlonamerno uvećan (istinu je, naime, nemoguće otkriti zbog „neuravnoteženog i neobjektivnog pristupa“), ovakva knjiga, ravnodušna prema plemenskim pripadnostima, ne samo da je dragocena (na nju se čeka nekih dvadesetak godina) već i nužna u pokušajima da se odlučnije odvojimo od etnonacionalnih identiteta koji nas, iako posustali, i dalje bitno određuju.