Obeležavanje

U ocov!

I ja, i moja putovanja, i moja ljubav prema vozovima, i vozovi, i železnica i glavni železničar koji svim vozovima upravlja.

Naravno da sam, desetak minuta pre nego što ću poći na somborsku železničku stanicu, proverila da li ide voz za Novi Sad, preko Bogojeva, a to znači bez presedanja – i pošto je odgovor bio potvrdan, naravno da sam, kao i svaki kulturan putnik, na stanicu stigla desetak minuta ranije.

Nedelja je. Voz kreće u deset i dvadeset osam. Iznenađena sam što je pred blagajnom ogroman red. Uglavnom su to mladi, znači studenti. Vidi se po prtljagu i po onome što viri iz prtljaga, brižnim majčinskim rukama ušuškano u kuhinjske krpe. Bila sam ubeđena da studenti idu nekim kasnijim vozovima, no ništa mi drugo ne preostaje nego da stanem u red i uzdam se u brzinu kojom blagajnica štancuje karte.

Nekoliko minuta red se ne pomera, a onda prostruji vest, ne preko razglasa, već od blagajnice, da voz preko Bogojeva za Novi Sad ne ide, ali ide onaj preko Vrbasa. Znači, s presedanjem. Pošto kreće za par minuta, karte možemo kupiti u vozu.

U dilemi sam da li da se vratim kući ili ne, da li da idem autobusom ili ne, jer iz iskustva znam da se veza u Vrbasu čeka satima, no kondukter me ubeđuje da čekamo samo tri minute – i ja oduševljeno ulazim u vagon. Drugi. U prvi su svi navalili, ne znam zašto, niti razmišljam o tome, ali znam da nikada nisam umela da se guram – i zato biram drugi vagon. Mesta ima za sve, a baš nas ima dosta i voz kreće tačno po redu vožnje za Vrbas. U deset i dvadeset.

Decembar je, napolju je prava zima, nisam sigurna koliki je minus jer uživam u njemu, pa i ne proveravam, ali posle desetak minuta shvatam zašto su svi mladi nahrlili u prvi vagon. U drugom nema grejanja. To jest ima, ali ne radi. Oblačim kaput koji sam, po navici, skinula, kao što je i red kada uđeš u voz i nađeš slobodno mesto. Oblačim ga bez gunđanja. Nije mi prvi put da ustanovim da je u vagonu ili pretoplo ili prehladno, a nije mi ni prvi put da ustanovim da voz prosto mili po šinama. I sve čekam da, kao pas, počne da zastajkuje kod svake bandere. I da je obeležava.

Do Vrbasa smo, umesto jedan, putovali dva sata.

Pri izlasku naivno se osvrćem, tražeći voz za Novi Sad. Davno su protekle one tri minute čekanja za koje je kondukter garantovao. I opet prostruji vest, ne preko razglasa – da čekamo jedan sat.

Stajati napolju ili u čekaonici?

Junačim se malo napolju, pa priznajem poraz i ulazim u čekaonicu, očekujući da se bar malo zgrejem. Opet naivno! Istina, duva iz neke ogromne kutije, okačene tik ispod plafona, verovatno duva toplo, ali između prolaza do blagajne i izlaza na ulicu nema vrata i odande duva hladno.

Pokušavam da otkrijem koliko se statistički uklapam u godine putnika i otkrivam da skoro svima mogu biti mama, a bogme, dosta je i onih kojima mogu biti i baka. Istina, baka u crvenom novom kaputu a, koliko vidim, nisu ni oni u starim krpama.

„Brzi voz iz Subotice, za Beograd, a preko Vrbasa i Novog Sada, dolazi na treći kolosek“, dreknu razglas i potera nas napolje.

Opet se ne guram. Dok voz stigne, dok stane, stići ću i ja do vrata vagona pred kojima je najmanja gužva.

I stižem. I ne verujem svojim očima! Brzi voz su lokomotiva i jedan vagon. Pa još s kupeima, da bude manje mesta! Nas stotinak, ali kao da sam jedino ja zgranuta. Studenti mirno ulaze u vagon, zbijaju redove bez gunđanja, očigledno im nije prvi put, pomeraju se, sabijaju, sabijaju – i na kraju je ispred širom otvorenih vrata ostalo nas petoro. Nema šanse da uđemo.

Otpravnik hladnokrvno gleda nas, pa mašinovođu, ja mudrujem i ubeđujem ga da me kao najstarijeg putnika smesti u lokomotivu, on gleda kroz mene, lice mu kao maska, niti me vidi niti čuje, a kamoli da pomišlja da prikači još jedan vagon. Ja pomišljam da legnem pred lokomotivu i pozovem i ostale putnike da to učine i da ne mrdamo dok se vagon ne prikači – no ispada da je otpravnik u pravu. Odjednom sam pretposlednja. Uspevam da se popnem u vagon, a to stvarno treba uspeti jer je prvi stepenik povisok, a moja torba poteška. Iza mene uspeva da uđe jedna devojka, onda se stvorio i jedan momak, a otpravnik, s jednako kamenim licem, spolja zatvara vrata. Kasnije smo ustanovili da se jedino tako, spolja – i otvaraju.

U centralnoj sam loži naše železnice, u hodniku pored klozeta. S još dvanaest putnika. Ne znam koliko je to zgusnutih putnika po jednom metru kvadratnom, no svako svakom duva ili u vrat ili u lice. Što je dobro. Grejanje ne radi. Duva i vetar sa svih strana. Što je takođe dobro. Oduvaće sve bacile. I nesnosni smrad klozeta koji je ispunio svaki kubni santimetar vazduha. Dve devojke stavljaju šal preko usta, treća počinje da se preznojava, bledi, skida kaput, klizeći niz vrata vagona, u čučanj, da ne padne u nesvest. Što je opet dobro. I ja sam na ivici nesvesti ali, pomažući devojci da ne padne, zaboravljam na sebe.

Zaboravljam i na Induse koji kao grozdovi vise kroz prozore i vrata svojih vozova; zaboravljam i na stočne vagone, a oni bi sigurno bili komotniji nego ovaj „brzi“; zaboravljam „romantične vozove“, naveliko reklamirane; zaboravljam koliko je „novih švedskih“ vozova moja država kupila; zaboravljam koliko je auta kupila glavnim železničarima i mnogim drugim političarima – i shvatam zašto voz ipak ne zastajkuje kod svake bandere. Mi smo bandere. Nas je pas putem obeležavao.

U Sombor sam se vratila autobusom.