Bali

Dok letim ka ostrvu koje nazivaju rajem na zemlji, opseda me nimalo rajsko osećanje zvano griža savesti. Gde baš usred svetske ekonomske krize nađoh da, kako jedan moj prijatelj opisa ovo putovanje, landaram po belom svetu kao kravlji rep.

Proganja me uporno i očev optužujući pogled kada je konačno shvatio da nije u pitanju neukusna šala, već da zaista idem na dve nedelje u Aziju. Sličnu količinu neverice imao je kada sam upisivala novinarstvo i, ponovo, kada sam ga, posle treće godine političkih nauka, ubedila da se neću predomisliti i prebaciti na elektrotehniku ili makar mašinstvo.

Prelistavam u glavi šta sam ostavila nedovršeno, kome rekla da ću se javiti pred put da se vidimo, a nisam stigla, a kome nisam ni rekla da putujem. Ulje na vatru dolivaju i dvoje tužnih kućnih ljubimaca: Darijan, papagaj koji teško podnosi promene, i Saja, umiljati mešanac koji ne voli samoću. Sigurno su beskrajno tužni; jedan član porodice me je danima ubeđivao da se pakujem noću, kako Saja ne bi shvatila šta se događa i prevremeno patila. Razmišljam o iskupljenju, šta bi moglo da se dogodi pa da se osećam manje loše što ću ležati na plaži dok se drugi muče. Ni tu ne manjka ideja.

Cunami, H1N1 i, povrh svega – prepredeni Balinežanin koji me presreće na aerodromu i, dok me sa širokim osmehom pita za terminal jedan, ubaci u moj lični prtljag narkotike; uhvate me na carinskoj kontroli i – ode moj mladi život.

Osvrnem se povremeno ne bih li možda u avionu pronašla neku srodnu dušu, sapatnika što gleda u daljinu, ali prizor je krajnje razočaravajući. Saputnici mirno hrču, promeškolje se u sedištu, zevnu, malobrojni gledaju film poluotvorenim očima i trgnu se tek kada vide stjuardesu s pićem/užinom.

Posle dvadeset i četiri sata letenja i čekanja, tri aviona i pet obroka, s nesmanjenim osećajem krivice slećem na Denpasar, aerodrom na Baliju.

Ulazimo u kombi koji nas vozi do hotela. Usput, vozač prolazi na dva crvena svetla, ne obraća pažnju na traku za skretanje udesno, ne trubi kada mu neko prepreči put, ukratko – ne zastajkuje.

Nakon nekoliko dana provedenih na indonežanskom ostrvu koje ima tri miliona ljudi i isto toliko motora, shvatiću da je to uobičajeno ponašanje u saobraćaju, niko ne poštuje pravila ali su svi strpljivi. U hotelu dobijamo sobu iz koje se direktno izlazi na bazen. Član moje porodice tvrdi da je to loše zbog vlage i zbog Rusa koji će noću sigurno galamiti u bazenu. Sopstvena anksioznost mi dolazi i u san – pred spavanje sam čitala pesme Česlava Miloša i Kavafija, pa ne znam ima li to neke veze. Neko me zove iz Beograda, nešto važno a ne mogu da odgovorim jer sam na Baliju.

Sutradan, nakon doručka od krabe i škampa, odmaram u ležaljci i mislim na one koje sam ostavila u Srbiji. Odlazim pod veštački vodopad u delu bazena predviđenom za sportove na vodi. Pomaže. Posle naručujem mešano voće. Uveče odlazimo u šetnju i pronalazimo salon masaže. Dok pijem čaj od đumbira i slušam tihu muziku, obučena Balinežanka mi devedeset minuta masira stopala. Posle prošetam po plaži, na mesečini. Dan za danom otkrivam Bali. Obilazim hramove, sve moguće parkove i bašte, pronalazim ljupke restorane na obali i, kao pravi turista, pravim 850 fotografija.

Kad kažem odakle sam, dive se kako podnosim vrućinu. „Ne, ne iz Sibira, iz Srbije“, ponavljam. Nije mali broj onih koji znaju za zemlju iz koje dolazim. Zahvaljujući Radovanu Karadžiću, Nemanji Vidiću i Mateji Kežmanu.

Šesti, sedmi dan – već se navikla. Pijem koktele dok se brčkam u delu bazena predviđenom za pijenje koktela, vozim se motorom do obližnjeg mesta gde su školjke na plaži lepše, naučila sam da na indonežanskom kažem „Mir s tobom“ što izaziva neizmerno oduševljenje meštana. Zauzvrat, menadžer hotela mi svaki put za doručkom kaže „Dobro jutro, kako ste“ na pristojnom srpskom. Odlazim na noćno kupanje, dok iz kafića u blizini dopiru pesme Bitlsa u izvedbi neke balinežanske muzičke grupe.

Prestajem da proveravam mejl. Mobilni gledam samo kada me zanima koliko je sati, nije u redu da kasnim na izlete. Košmari su već odavno prestali.

Pretposlednji dan, druge dileme. Da li da prvo odem na masažu, pa onda da ponovo vidim park sa majmunima koji slobodno šetaju i vuku me za suknju, ili prvo do parka pa onda na masažu. Dok ne odlučim, odmaram se u ležaljci i gledam u palme. Ne, prvo ću da malo plivam, onda na masažu…

Ili da naručim koktel i razmislim na miru.