Aleksandra Janković,
poslanica Nove Srbije, „spremno je prihvatila zadatak da preživi sedam dana sa 8000 dinara, koliko otprilike iznosi četvrtina srpskog proseka“, za potrebe eksperimenta dnevnog lista „Alo“:
„Stigle su mi komunalije od 8000 dinara, što bi eksperiment odmah okončalo da nisam odložila njihovo plaćanje. Zaključila sam da bi se najveća ušteda postigla kad ne bih morala da izađem iz stana, jer svaki izlazak košta. Još jedno rešenje bila bi krajnje restriktivna dijeta, pošto hrana predstavlja tako značajnu stavku da mi se čini, iako nisam baš gurman ili osoba koja se hrani kavijarom, da sve što zaradim, zapravo i pojedem.“
(„Alo“)
Suzana Perić,
modna dizajnerka, govori o svojoj prijateljici Marijani:
„Marijana Mateus, ona se sad bavi biznisom, unovčava svoje ime kroz modnu liniju, knjigu koju će da objavi, čokolade i razne druge stvari. Čula sam da je imala reviju, ali ne znam da li je počela negde da prodaje svoje kreacije. Marijana je uradila jednu kolekciju, kao Viktorija Bekam. Stvorila je svoju modnu liniju kao i ostale poznate žene koje su na taj način iskoristile svoje ime. Ona je moja vršnjakinja i u godinama je kad je teško da se počne praviti ime u svetu mode.“
(„Svet“)
Srđa Popović,
predsednik fonda Ekotopija, osnivač Otpora, „slučajni domaćin Nika Slotera“, u autorskom tekstu „Moj život sa Nikom Sloterom“, piše o poseti Roba Stjuarta Beogradu:
„On je u potpunom šoku, srećan kao dete i uopšte ne veruje da mu se to dešava! I oseća se kao junak Trumanovog šoua, šaleći se da mu izgleda kao da cela država glumi za njega. Sjajan u komunikaciji, otvoren i nasmejan, pretvara novinare, prolaznike na ulici i policajce koji se utrkuju ko će se slikati sa njim, u veliki i srećni fan klub. Vežba gitaru da bi zasvirao sa Ateistima i ostvario dečačke snove. Strpljivo pozira slikajući se sa svima koji to žele. I sve vreme širi tu divnu energiju, govoreći najlepše o zemlji koja ga je dočekala, neke divne stvari koje nama u Srbiji toliko fale… Nižu se intervjui i tekstovi u novinama. Jedan pozitivniji od drugoga.“
(„Politika“)
Suzana Mančić,
TV voditeljka i povremeno glumica, govori o životu:
„Život nije bajka, svakome se desilo da ostavi ili bude ostavljen, ni ja nisam izuzetak. Ja imam jednu unutrašnju vrednost, a to je da ništa ne krijem. Muškarci to vole, tako da ja nikada nisam bila duže od tri dana sama, ali ne zato što sam ja tako htela i jurila. Naprotiv.“
(„Scandal“)
Ana Ivanović,
teniserka, prema Forbsovoj listi „najmoćnija Srpkinja“, na pitanje da li su dijamanti i njeni najbolji prijatelji, kaže:
„Obožavam nakit. Omiljen mi je onaj koji ima dijamante. Mada volim i ružičasto zlato.“
Da li bi se slikala u vešu:
„Mislim da sam suviše stidljiva da bih se slikala u donjem vešu. Kada je reč o kupaćim kostimima, mislim da bih.“
(„Hello“)
Zoran Kostić Cane,
frontmen grupe Partibrejkers, priča:
„Nikada nismo odavali utisak benda koji može ozbiljno da radi ovaj posao, iako smo uvek profesionalno pristupali celoj priči. I sad kao treba da idemo u razne emisije, u karavane prijateljstva, u magazine. Zovu nas u ‘Žikinu šarenicu’ i kažu – znate li koliko ljudi to gleda. Sve oko rokenrola je krajnje vulgarizovano, svedeno na nivo seljaka koji se bave modernom umetnošću.“
(„Danas“)
Ognjen Amidžić,
„harizmatični šoumen“, otkriva poreklo svog modnog stila:
„Oduvek sam želeo da budem tajanstveni agent 007, barem nakratko. Mislim da bi mi njegova uloga odlično legla. Moji drugovi iz mladosti i ja ložili smo se na likove poput Bonda i uvek smo ih krišom imitirali. Pored Bonda moju mladost, stilom i odevanjem, obeležili su šmekeri poput Brusa Vilisa, Mela Gibsona i Silvestera Stalonea. Kostimi koje su nosili u njihovim najboljim filmovima, poput onih u Smrtonosnom oružju, Umri muški, Rokiju i drugima, za nas su uvek bili inspirativni. Noseći sličnu garderobu, uživljavali smo se u likove koje su oni plasirali preko filmskog platna.“
(„Hello“)
Kleopatra,
„balkanska proročica“, ekskluzivno za „Pravdu“, dnevnik blizak Srpskoj naprednoj stranci, „upozorava da nas ništa dobro ne čeka do kraja godine a da će sledeća, 2010. biti katastrofalna u svakom pogledu“:
„U Srbiji je pravi kolaps, a ono najgore nam tek predstoji. Narod će se tući za koru hleba, dolazi nemaština kakva od nemačke okupacije nije zabeležena na ovim prostorima. Polako se potvrđuje ono što sam za naš list predvidela u januaru. Ekonomska situacija je nikad gora, radnici sebi seku prste, bebe umiru…
Nažalost, i od najgoreg postoji još gore, a to je posebno slučaj u ovoj nesrećnoj Srbiji. Kada sam početkom godine iznela svoja predviđanja, znala sam da će doći do svih ovih strahota koje se sada dešavaju, ali sam se ipak u dubini duše nadala da prvi put u životu grešim i da neće baš sve biti tako strašno. I jesam se prevarila, jer će biti mnogo gore od najcrnjih prognoza.“
Šta to konkretno znači:
„Znači da će se gladni narod na ulicama tući za koru hleba, da će biti na ivici ludila i suicidnog ponašanja. Nestaće smeh, radost, zavladaće očaj, beda i apatija kakvih ni pod Turcima u ovoj zemlji nije bilo! A kada takvo stanje dođe, onda bes u ljudima eksplodira kao vulkan!“
Predviđa li nemire u Srbiji:
„Nemiri su blaga reč jer ovoga puta će da ustane bukvalno ceo narod i neće se smiriti dok se svi ovi zlotvori koji su nas uništili ne sklone za sva vremena, na vjeki vjekov. Narodu će dogoreti do nokata i desiće se bune prema kojima će dešavanja od petog oktobra 2000. godine izgledati kao dečija igra. Ne bih nikako volela da sam u koži ovih iz vlasti jer se neće dobro provesti zbog svojih postupaka kada ih stigne kuka i motika. Tačno je da će narod jesti iz kontejnera, ali će zato Tadić, Cvetković, Đelić i ostali i doručkovati, ručati, užinati i večerati u VC-ima, i to ono što se ne jede.“
Da li uvek optimistična Kleopatra ima nešto lepo da nam kaže:
„Upravo ovo što sam vam sad rekla treba da uliva optimizam, znači odlazak ove vlasti je najveća doza optimizma koja je potrebna narodu. Dosta je bilo laži i prevara, pa nisu Srbi ovce da ih stalno neko šiša i žedne prevodi preko vode. Tek kada narod bude uzeo stvar u svoje ruke, možemo reći da je pravda došla u Srbiju!“
Koga će da „stigne pravda“:
„Stići će ih sve jer su svi krivi za propast Srba i Srbije. Već su počela, kao što vidimo, hapšenja gradonačelnika po gradovima, ali prava hapšenja će tek uslediti. Kazaću otvoreno: do kraja godine iza rešetaka vidim onog ko je najviše lagao ovaj narod, koji je uništio srpsku ekonomiju i banke, koji je obećavao i lagao ljude o 1000 evra, o štedionici, oko Fijata i Zastave… Taj će prvi u zatvor.“
Ljubiša Trgovčević,
„parapsiholog i astrolog“, ne vidi mirne dane; „nadao se da greši, ali sve vreme je znao da će 2009, a posebno 2010, biti najteže godine u novijoj srpskoj istoriji“:
„Očajan sam što sam bio u pravu! Bolje da sam sve pogrešio, da sada svi kažu: ‘Onaj Ljubiša pojma nema ni o čemu’, ali da živimo život dostojan ljudi. Ovako, mogu samo sa knedlom u grlu da gledam kako se obistinjuje sve. Situacija se pogoršava iz dana u dan. Ovo ćemo leto nekako pregurati, ali na jesen, konkretno od oktobra, sleduju dani koji će biti veoma teški po sve nas. Kako sam još na početku godine u vašem listu najavio, ljudi će po ciči zimi ići ulicama i kopati po kontejnerima tražeći koru hleba.“
Šta se dešava sa „predviđenim“ ratnim sukobima na Balkanu:
„Ne kažem da će biti klasičnih ratova, ali će doći do velikih nemira, i to najviše u Republici Srpskoj koja, opet kažem – Boga molim da grešim – neće opstati i nestaće sledeće godine. Poreklom sam odande i najviše bih voleo da ne govorim ovo sada, ali iskren sam čovek i uvek pričam ono što vidim, a ne ono što bi drugi želeli da čuju. Balkan ne zovu tek tako ‘bure baruta’, i tu se sukobi i ratovi mogu uvek videti!“
Da li će Srbija biti pošteđena „sukoba“:
„Beda i glad su već jedna vrsta sukoba koji svako od nas ima sa samim sobom kada mu zakucaju na vrata. Biće i terorističkih akata, ali ne od nekih organizovanih grupa, već od gladnog naroda koji će sa oružjem, u očajanju, upadati u institucije i tražiti pravdu.“
Da li će lekari i u budućnosti grešiti:
„Biće tih grešaka još više u narednom periodu, ali aktuelni ministar zdravlja neće nijednog trenutka pomisliti da podnese ostavku kao moralan čin. Ako sve ovo što nas u bliskoj budućnosti čeka izdržimo i preživimo, onda se s pravom može reći da su Srbi najizdržljiviji narod koji je ikada hodao pod kapom nebeskom.“
(„Pravda“)
