Sonja Lapatanov,
balerina, koreograf i putopisac, upravo stigla sa Obale robova u zapadnoj Africi, prenosi svoje utiske:
„Oni govore engleski, francuski i portugalski. ‘Ja Tarzan, a ti Džejn’ jezik uvek pali kad se ode u neku zabit. A tek pantomima! Za njih (tribale) smo mi beli ljudi – mrtvaci, praktično duhovi, a plave oči urokljive. Bila sam na vudu ceremoniji. Prvi stepen je proricanje sudbine, bacaju se kauri školjke i kola orasi, kao pasulj kod nas. Potom sledi ritualni ples. Rekli su mi da budem mirna dok igraju. Oni igraju, padaju u trans. Bubnjevi rade, ja ne mogu da mirujem. Oni videli, šušnuli nešto jedan drugom. Ja pomislih gotovo, sad će da me stave u kazan. A oni: ‘Izvol’te, možete da igrate!’ Napravio se krug, sjatilo se celo selo. Skinula sam njihove korake i igrala. Oni ne veruju svojim očima…“
(„Puls“)
Milisav Petronijević,
poslanik socijalista u Skupštini, napunio je 60 godina, pa ga novinari pitaju da li su mu godine „teret za bavljenje politikom“:
„Utreniran sam, ništa mi nije naporno. Kao nastavnik, oduvek sam radio s decom, pa mi nije problem da komuniciram s mlađim kolegama. Pričamo o svemu, a kad počne priča o devojkama, samo klimam glavom.“
(„Kurir“)
Velimir Ilić,
lider Nove Srbije, o svom radnom mestu u poslaničkoj klupi:
„Dosadno jeste, ali nekako se mora boriti. Jedino je ta Skupština ostala, mada i nju blokiraju. Kad god su važnije teme, prenosi se nešto drugo. Sad ide biciklistička trka umesto Zakona o informisanju, a Tur de Frans možete da gledate na bilo kom drugom kanalu. Jeste dojadilo, ali borba mora da traje.“
(„Press“)
Vojislav Mihailović,
unuk i lider Srpskog demokratskog pokreta obnove, na pitanje da li je u kontaktu sa bivšim predsednikom Vukom Draškovićem, kaže:
„Nisam ga dugo video. Iako na rastanku nije bilo ružnih reči, mislim da je on jednu veliku partiju stvorio, ali posle je isto tako priveo kraju, što je žalosno.
Njegovi pogrešni koraci nisu bili uslovljeni samo njegovom pameću, već i pameću nekih ljudi oko njega, koji nisu imali veze sa partijom koju je vodio.“
(„Pravda“)
Sani,
Mladen Hrvanović,
likovni umetnik, „umetnički direktor ceremonije otvaranja Univerzijade, proglašen za „frajera meseca“, otkriva neke detalje o sebi:
„Omiljeno osveženje u letnjim danima: Ostrvo, stene, nudizam.
Moto: Život je prekratak da bismo ga proćerdali. Svaki bačeni dan je šaka bola, koren svih problema koji me okruže čim im to dozvolim.“
pevač grupe Trik FX, bio je u austrijskoj prestonici sa devojkom i koleginicama i priča kako je to izgledalo:
„Naravno, prvo u metro koji mi nemamo. Uzeo sam karte u hotelu i krenuli smo do stanice koja je bila tu pored. Izašli smo iz metroa na stanici za koju sam mislio da nam je odredište. Kada smo izašli na ulicu očekivao sam Tereza plac, to jest jednu veliku i prelepu arhitekturu, ali umesto toga smo ugledali velike i bujne grudi kao i muški ponos, koji su pratili natpis ‘Najbolji seksi šop za tebe’. Bio sam zatečen, ali da ne bih ispao loš vodič, ja sam Nataliju i devojke sproveo po seks šopu i objasnio im istorijat seksa!“
(„Pravda“)
Hamdija ef. Sudić,
duhovni iscelitelj, „jedan od najuglednijih u BiH, čiji rad poštuju lekari, akademici, profesori, estradni umetnici, sportisti“, kaže da je „đavo došao po svoje“:
„Zaluđeni materijalnim stvarima zapostavili smo duhovni život i nije ni čudo što je toliko bolesnih i nesrećnih. Komunikacija je otežana, a mnogi u potrazi za bliskošću i ljubavlju pokušavaju da nađu partnera putem interneta. Sve je to veštački i ne donosi sreću. Ljudi samo zapadnu u još veću depresiju i idealna su meta za crnomagijsku rabotu. Psihijatrijske klinike su pune ljudi koji su skrenuli sa pravog puta zbog dejstva magije. U porodicama vladaju svađe i razmirice, a novac prosto klizi. U takvoj kući nema sreće, a zlo se isteruje isključivo duhovnim putem. To činim učenjem duva i sura iz svetih knjiga, posebno Kurana. Dok isterujem zlo javljaju mi se džini koja su opsela nesrećnika, a ja ih teram da mi kažu ko su, ko ih je poslao i zbog čega. Tada nastupa opasna i teška bitka, iz koje uz Božju pomoć uvek izlazim kao pobednik!“
(„Zona“)
Miomir Hreljac,
poznat kao Bata, prvi je otvorio piceriju u Beogradu, zatim italijanski restoran, diskoteke, sada je hotelijer i „dok nežno zaustavlja svoj zlatni mercedes 500 SL“, otkriva zašto je sve to radio:
„Mislim da je suština stvari to što sam bio tako slobodan. Prvo sam hteo slobodu od roditelja, pa od šefa i plate, od vezanosti za ljude koji mi se ne sviđaju. Izborio sam se za to da više ništa ne moram. Nemam više obaveze. Samo prava. To je moja pobeda. Sad valjda samo hoću slobodu od doktora, jer sve ostalo sam postigao.“
(„Playboy“)
Eva Ras,
kolumnistkinja, nezadovoljna ponovnim veličanjem lika Josipa Broza i njegove epohe, podseća:
„Sećam se kazivanja medicinske sestre koja ga je poslednja negovala, kako je bio divan, kako ju je i u tom teškom stanju darovao… Pomislila sam da je rešio njene goruće probleme, da je naredio da je stave na prvo mesto na spisku za doživotno čekanje stanarskog prava… Jedva sam dočekala da pročitam šta joj je poklonio?! Krušku iz voćnog aranžmana mrtve prirode u bolničkoj rezidenciji gde je ležao!“
(„Politika“)
Aleksandra Slađana Milošević,
muzičarka, iako nije direktno pomenuta, prepoznala se u skupštinskom izlaganju Lidije Vukićević o „neadekvatnom načinu dodeljivanja priznanja za vrhunske doprinose nacionalnoj kulturi“, „i planira da tim povodom preduzme i konkretne korake“, pa je pismeno zatražila izvinjenje iz SRS-a, kao i reakciju Nebojše Bradića:
„Predugo sam ćutala i sa tom praksom je gotovo. Više niko ko me napada neće proći nekažnjeno. Planiram da upotrebim sva zakonska sredstva kako bih zaštitila svoj rad. Zanimljivo je da ovo nije prvi put da me poslanica SRS-a Lidija Vukićević pominje u sličnom kontekstu. Glumica ‘od jedne uloge’ nema pravo da kritikuje nečiji rad, ni kao državni službenik, a nikako kao glasnogovornik naroda. Besmisleno je raspravljati se sa njom i njenom još besmislenijom tvrdnjom da sam polovinu svog života provela u Americi, što po njoj predstavlja razlog zbog koga ne bi trebalo da budem priznata u svojoj zemlji, još je tužnije što se usudila da pod pitanje stavi karijeru nekoga ko je vrednosti dokazao širom sveta.
Svoj život sam provela u potpunosti posvećena umetnosti i društvenom aktivizmu, školujući se i sakupljajući znanja širom sveta, pokušavajući da svoje potencijale razvijem do maksimuma i da ih prenesem drugima. Kritičari i mediji su oduvek tvrdili da sam začetnik novog muzičkog i scenskog izraza, što predstavnica radikala želi da opovrgne. Umetnici slični meni u svetu dobijaju počasne titule, doktorate, dok se odnos prema umetnicima kod nas jasno vidi iz ružnog nastupa ove poslanice. Na spisku onih koji su dobili državno priznanje za doprinos kulturi nalaze se brojni, gotovo nepoznati umetnici, prevodioci, pisci, muzičari, zabavljači koji se ne mogu ni nazvati umetnicima. Ne dozvoljavam da se moje ime koristi na derogirajući način. Bilo bi zgodno da Lidija, radi svoje informisanosti i budućeg javnog istupanja, potraži biografije drugih dobitnika priznanja za doprinos kulturnom razvoju, da ih uporedi i obelodani javnosti, kada već želi da ih zastupa. A zloslutnicima i ljubomornicima preporučujem da za promenu učine nešto lepo i korisno za sve nas!“
(„Alo“)
Lidija Vukićević,
glumica i poslanica SRS-a, nije se potresla zbog najavljene tužbe:
„Hvala njoj u ime javnosti i svih kulturnih radnika koji nisu dobili nacionalno priznanje što se sama prepoznala u mom obraćanju, jer joj ime spomenula nisam. Želela sam da na krajnje iskren i realan način objasnim građanima da je krajnje vreme da se vrednuju oni koji to zaslužuju. Što se tiče pretnje tužbom, nek advokati samo rade svoj posao.“
(„Alo“)
