Rat pod plaštom burke

Francuska je lakmus-zemlja za ispitivanje odnosa prema rastućem islamu u Evropi, ocenjuju američki komentatori. Francuska je dom najvećoj muslimanskoj manjini u Evropi, otprilike pet-šest miliona ljudi, od koje se očekuje da prihvate francuski način života. Vlada je 1994. godine počela da zaoštrava politiku prema religioznim simbolima, uključujući pokrivku za glavu, naročito u slučajevima kada se simboli ispoljavaju u javnim školama. Deset godina kasnije, država je zabranila ispoljavanje svih religijskih simbola, uključujući velove, u javnim školama i drugim javnim institucijama. Međutim, sada se pojavio predlog da se zabrane burke na svim javnim mestima – „na javnim mestima i ulicama nije dozvoljeno nošenje odeće i detalja koji proizvode efekat skrivanja lica“, kako je istekao Žan-Fransoa Kope, parlamentarni lider vladajuće stranke, osim ukoliko je reč o nekom karnevalu. Prema tom planu, odbijanje da se skine burka ili veo kažnjavalo bi se sa 750 evra.

Predlog ovog ambicioznog političara je potez parlamenta, a ne vlade, iako se smatra duboko utemeljenim i podržanim od svih aktera na političkoj sceni. Prema njegovim rečima, ovu inicijativu podržava 220 poslanika. Predsednik Nikola Sarkozi izjavio je prošle godine da „burka nije dobrodošla u Francuskoj“, dok je premijer Fransoa Filjon rekao je da podržava ideju o zabrani. Kada Francuzi govore o burkama, oni zapravo misle na nikab, pokrivku od glave do pete sa malim prorezom za oči. Do pre deset godina ova vrsta garderobe nije se mogla videti u Francuskoj, zato što su francuski muslimani uglavnom dolazili iz severne Afrike, gde se mahom pokriva kosa, ali ne i lice. Procenjeno je da danas u Francuskoj živi oko 1900 žena koje nose nikab.

Ako je taj broj tako beznačajan, čemu onda zabrana? Jedan od razloga je vekovima duga sekularna tradicija, koja insistira na razdvajanju države i crkve. Većina Francuza se ne oseća prijatno u susretu sa tako upadljivom/nametljivom religijom. Kada su Švajcarci nedavno glasali za zabranu izgradnje minareta, predsednik Sarkozi se obratio vernicima u Francuskoj savetom da „praktikuju svoju religiju uz poniznu diskreciju“. Većina Francuza, koji su vodili teške bitke protiv klerikalnih autoritarnih pojava, želi da zadrži religiju u sferi privatnosti.

Ipak, današnje brige oko nikaba idu malo dalje od sekularizma. „Burka nije religijski simbol“, rekao je Sarkozi prošle godine, ocenivši da je ona „simbol potčinjenosti i poniženosti“ žene. U narednih šest meseci povela se parlamentarna rasprava povodom burke u celoj zemlji. Jedna za drugom, istaknute ličnosti muslimanske veroispovesti koje žive u Francuskoj, izjasnile su se da „ni burka, ni nikab, ni bilo kakav veo nisu propisani islamskom verom“. Dunija Buzar, antropolog muslimanke veroispovesti, kaže da većina žena (čak 90 odsto) za koje on zna da nose nikabe, imaju manje od 40 godina. Dve trećine su francuske državljanke, polovina je druga ili treća generacija imigranata, a jedna četvrtina su konvertiti. Drugim rečima, to nije uticaj žena iz Persijskog zaliva, što je opšteprihvaćeno mišljenje, već je to stav mladih žena čije majke nikada nisu pokrivale svoja lica. Vodeći francuski lideri muslimanske zajednice nemaju sumnju o poreklu ove pojave: oni smatraju da je posredi „invazija salfizma“, ultrapuritanskog ogranka radikalnog islama.

Iako je zabrana možda opravdana sa stanovišta bezbednosti, ipak je prilično kontroverzna i može da bude kontraproduktivna. Francusko veće muslimanske veroispovesti, zvanična organizacija, strahuje da bi zabrana značila stigmatizaciju islama. Govori se i o tome da bi žene, koje pod pritiskom nose burke ili nikabe, mogle biti nepravedno kažnjene. „Francuska bi bila jedina zemlja na svetu koja šalje svoje policajce na ulice da zaustave mlade žene koje su više žrtve nego krivci“, kaže Lore Žofrin, urednik „Liberasiona“.