Nekrunisani kralj »žute« štampe

Rad i delo Krste Cicvarića treba posmatrati na kompleksan način, jer njegova ideološka lutanja i česte političke preorijentacije neretko su ga u kasnijoj istoriji žurnalistike proizveli u primer urednika koji je spreman na sve. To je delimično i zaslužio svojim radom, ali u određenoj meri ima i preterivanja i nepravednih optužbi koje su posledica neodmerenih ocena u posleratnoj, socijalističkoj Jugoslaviji. Sedam decenija posle smrti Cicvarić je ostao sinonim za beskrupulozno, neetičko novinarstvo, a sam pomen njegovog imena dovodi se u vezu sa najgorim oblikom tabloidnog žurnalizma.

S druge strane, činjenice govore da je Cicvarić uvršten u sam vrh evropskog novinarstva, i to po proceni čuvenog novinara i još čuvenijeg državnika Vinstona Čerčila, a to bi bio jedan od retkih žurnalista sa ovih prostora koji je tu počast svojim radom zavredio. Zbog navedenih tvrdnji neophodno je uzeti u obzir drevnu istoričarsku maksimu, koja kaže da neko delo ili ličnost treba sagledati bez gneva i pristrasnosti, kako je pisao čuveni Tacit.

Uvek protivan

Da bismo bolje razumeli potonji Cicvarićev novinarski rad i uredničko angažovanje, potrebno je staviti na videlo njegovu biografiju, koja je zanimljiva i životopisna, baš onakva kakve će docnije biti novine koje je izdavao. Krsta Cicvarić je od rane mladosti pokazivao sklonost da se suprotstavlja, prepire, svađa, odbacuje društvene norme, prezire pravila, ismeva običaje i tekovine ondašnje političke elite i srpskog palanačkog društva početkom XX veka. Rođen je u zlatiborskom selu Nikojevići 14. septembra 1875. godine, i još dok je pohađao osnovnu školu u Mačkatu objavio je prvi tekst u lokalnim užičkim novinama. Obrazovanje nastavlja u užičkoj gimnaziji u kojoj do izražaja dolazi njegov plahovit, nesputan i naprasit karakter, koji je sablažnjavao nastavnike koji su često dolazili u sukob sa buntovnim đakom. Šta god mu kritičari prebacivali, Cicvariću ne mogu pripisati nedostatak hrabrosti jer se još 1896. godine u realki posvađao sa profesorom Nastasom Petrovićem, radikalom, koji Krstu naziva demonom zbog političkih ideja, a sablazan finog užičkog sveta izazvala je njegova javno deklarisana „bezbožnost“, tj. ateizam, zbog koga je bio javno žigosan kao nepodoban.

Cicvarić je postao vatreni socijalist ili „komunac“, kako se tada govorilo, a njega će ceo vek progoniti promena ideoloških afiniteta, što će biti vidljivo i u novinarskom delanju. Kao omladinac – socijalista, imao je smelosti da ulazi u polemike sa Dragišom Lapčevićem, kao i sa svojim rođakom, čuvenim socijalističkim prvakom Dimitrijem Tucovićem. Kao otvoreni oponent prosvetnog sistema i vladajućih društvenih normi, Cicvarić je izbačen iz užičke gimnazije, a da bi nastavio školovanje, uputio se u prestonicu Kraljevine Srbije.

Iako je prema svedočenju savremenika bio veoma inteligentan čovek, zbog večitog protivljenja i sukoba sa sistemom Cicvarić nikada nije dogurao dalje od svršene gimnazije. Bilo je pokušaja da studira filozofiju u Beogradu i Beču, ali veće uspehe u formalnom obrazovanju Krsta nije ostvario, iako je imao znanja, veštine i intelekta da polemiše sa najvećim naučnim umovima ondašnje Srbije, poput čuvenog Brane Petronijevića.

Kontroverzna ličnost, retko odobravan a često napadan, Cicvarić je u balkanskim ratovima navodno bio vojnik, dok je po drugim izvorima iz političkih ubeđenja bio dezerter, ali je sigurno da se u Prvom svetskom ratu nalazi u trogodišnjem austrougarskom zatočeništvu. Posle rata je pisao i radio kao novinar, urednik i vlasnik medija i taj period je ostao najznačajniji za njegov profesionalni žurnalistički angažman. Drugi svetski rat proveo je u zemlji, ali ga partizani, po oslobođenju Beograda krajem oktobra 1944. godine, starog, bolesnog i gotovo slepog, bez suđenja streljaju kao propagatora fašističkih ideja i narodnog neprijatelja, iako za vreme rata nije sarađivao u kolaboracionističkoj štampi.

Filozof i idejna lutalica

Cicvarić je sigurno bio jedan od prvih srpskih deklarisanih anarhista i ateista, koji je u skladu sa svojom ideologijom državu posmatrao kao izvor svakog zla, tlačenja i organizovanog tiranisanja obespravljene narodne mase, koju režim namerno drži u mraku bede i neznanja. Bit njegove misli na početku ideološkog razvoja ogleda se u sloganu: ništa s državom, sve protiv države! U anarhističkim tekstovima Cicvarić piše: „Mi u državi vidimo najreakcionarniju i najodvratniju društvenu ustanovu kakva je ikad postojala, zato svaku vezu s državom smatramo za najveći zločin prema narodu i u tome vidim najveću opasnost po poredak socijalizma i otpočinuvši novu borbu za socijalističke ideje, mi nećemo nikakve kompromise s državom, mi ne tražimo da s buržoazijom delimo vlast, mi ne tražimo od nje ništa, mi joj ne nudimo ništa… Socijalizam ne sme zauzimati prema državi položaj lojalne opozicije, već se mora s njome boriti na život i smrt. Zato ćemo voditi protiv države nepomirljivu borbu, služeći se svim dopuštenim i nedopuštenim sredstvima.“ Citirani tekst Krsta je napisao 1907. godine kada je u Srbiji vladala ustavna parlamentarna monarhija, ali je i pored sve demokratije takav napad na sistem bio veoma ozbiljna pretnja za ustavni poredak. Za svaku državu s početka XX veka to je bilo više nego dovoljno da autor takvih uznemirujućih tekstova dobije zatvorsku kaznu. Od višegodišnjeg boravka u požarevačkoj tamnici, Cicvarić je oslobođen zahvaljujući aneksionoj krizi koja nastupa zbog Bosne i Hercegovine 1908. godine, i dovodi do usijanja odnosne Srbije i Austro-Ugarske.

U svojim radovima Cicvarić analizira Arcibaševa, Marksa i Lasala, pisao je o problemu različitih viđenja socijalizma koji deli na „slobodni“ i „birokratski“ (naziva ga i ministarski) socijalizam, što govori o njegovom vizionarstvu da oceni i tu ideologiju kao podložnu dekadenciji. Cicvarić na početku karijere novinara prezire socijaldemokratiju kao kompromis sa buržoazijom, a budućnost proletarijata vidi u sindikalizmu čije će vođstvo činiti idejni anarhisti kao nepotkupljiva avangarda radništva.

Prema nekim autorima Cicvarić je ostao u određenoj meri privržen anarhizmu celog života, drugi smatraju da se te ideje odrekao posle izbavljenja iz požarevačkog kazamata, ali je na osnovu analize njegovog pisanja moguće zaključiti da je idejno lutao. Od tvrdnje da proletarijat mora uzeti sredstva za proizvodnju u svoje ruke i urediti ekonomske odnose na komunističkoj osnovi do tekstova iz dvadesetih godina gde oštro napada sovjetski sistem i otvoreno traži diktaturu, da bi tridesetih godina skrenuo u antisemitizam.

„Beogradski dnevnik“ – prvi moderni tabloid

Novinarske početke Krste Cicvarića treba tražiti u njegovoj posvećenosti anarhističkoj ideologiji pa njegove rane radove nalazimo u novinama „Hleb i sloboda“, koje pokreće 1905, a dve godine kasnije izdaje časopis iste političke orijentacije pod nazivom „Radnička borba“. U to vreme anarhista je u Srbiji bilo taman toliko da se napune jedne poveće taljige, od svojih novina imao je samo gubitke, i zato je Cicvarić morao tražiti ozbiljnije prihode u listovima koji su plaćali tekstove. On je radio kao saradnik u: „Malom žurnalu“, „Pravdi“, „Zvonu“, „Dnevnom listu“. Da je imao organizacione veštine i spremnost da rukovodi medijima pokazao je u „Novom vremenu“, čiji je direktor bio 1911. godine, da bi se na istom mestu okušao i u „Straži“ 1912. i 1913. godine. Nakon „Velikog rata“ Cicvarić se oporavio od ropstva u Nežideru, koje opisuje u polemičkim tekstovima i odmah se dohvatio novinarskog pera, nestrpljiv da se dokaže na medijskoj sceni nove države. Svojski se kao autor tekstova razmahao po stranicama „Beogradskog dnevnika“, lista koji je nakon rata kao vlasnik potpisivao Dušan Paranos, glodur je nominalno bio Mehmed Žunić, ali je uvodničar i glavni polemičar bio Krsta Cicvarić.

Taj po obimu nevelik list radnim danom imao je dve, vikendom četiri strane, a analizom tog medija utvrdili smo da je od 7. avgusta 1922. godine Krsta Cicvarić potpisan kao vlasnik i direktor. Od septembra iste godine u zaglavlju stoji „Beogradski Dnevnik Krste Cicvarića“, a ne od 1923. godine, kako pojedini autori netačno navode. Cicvarića su ondašnje javne ličnosti sasvim opravdano optuživale za senzacionalizam, beskrupuloznost i lične uvrede i napade koji u „Beogradskom dnevniku“ dolaze do punog izražaja. Možemo konstatovati da je često pisao sa mnogo žara i bez mnogo obzira prema onome što je bio predmet njegovog novinarskog, a još češće ličnog interesovanja. Po svim žurnalističkim karakteristikama može se reći da je taj list bio prvi moderni tabloid na našim prostorima.

Omiljena Cicvarićeva meta bili su radikali, a kao posebno česti objekti napada ističu se Nikola Pašić i Stojan Protić, o kome u jednom uvodniku Krsta piše: „Međutim – vele prijatelji g. Jovanovićevi (Ljuba Jovanović, prim. V. B.) – kad je g. Protić posle oslobođenja kandidovan za predsednika vlade, niko nije pravio pitanje od toga što je njegova žena bila bludnica, čije je svako dete imalo po četiri-pet otaca. Gospođa Jovanovićka – vele prijatelji g. Jovanovića – živi diskretnijim privatnim životom, a za vreme okupacije ona je bila u inostranstvu, a nije se kompromitovala kao gospođa Protićka, čije su veze s austrijskim oficirima (koji su u njenoj kući orgijali) i politički za osudu.“

U narednom broju svog lista Cicvarić se pravda pred čitateljima za citirane uvrede i sa puno cinizma piše: „Čitaoci ‘Beogradskog dnevnika’ znaju da ja nemam običaj da upotrebim teške reči, ni prema kome pa ni prema g. Protiću, ali ako sam to ovoga puta učinio, to je više krivica g. Protića nego moja… Tako, na primer, jedan od listova g. Protićevih tvrdio je za g. Pribićevića da je kao nastavnik na karlovačkoj preparandiji ‘DEFLORISAO TRI DEVOJČICE’ (podebljano i uvećano u originalu, prim. aut.). Bila je nađena i neka protuva koja je to potpisala, i radikali su tada seirili, i kad se na sudu pokazalo da je to kleveta, nijedan od radikalskih listova koji su to bili doneli nije hteo izviniti se!… Isti list kome je g. Protić direktor, vređao je i ćerku g. Ljube Davidovića, tvrdeći za zeta g. Davidovića da je ‘DRŽAVNI PASTUV’ (podebljano i uvećano u originalu prim. aut.).“

Cicvarić je u naše medije među prvima uveo novinarski pamflet kao moderni stil pisanja, a direktan napad je njegova osnovna crta po kojoj je postao čuven i zahvaljujući čemu je doživeo posthumnu „slavu“. Za dugačke uvodnike pune komparativnog istoricizma odličan primer je tekst „Po primeru Mehmeda Sokolovića“, u kom se vezirova taktika skrivanja sultanove smrti prenosi na dnevno-političku scenu: „Kako bi njegova smrt, međutim, današnju parlamentarnu vojsku na koju se vlada naslanja neizbežno dovela do rasula, to bih ja predložio da se sa Pašićem, kad umre, postupi onako kao što je Mehmed Sokolović postupio sa sultanom Sulejmanom: da se Pašićeva smrt ne objavljuje, nego samo da se proglasi da je on bolestan, a s vremena na vreme da se poslanicima (naročito radikalima) da prilike da ga vide kako sedi onako kao što je Sokolović bio namestio Sulejmana da ga vojnici gledaju!“

Kao uvodničar, Cicvarić je razvio pravi nekrofilski odnos prema temi Pašićeve eventualne smrti, o kojoj piše tako često i detaljno da nema sumnje kako je istu sa nestrpljenjem očekivao. Tako je Cicvarić uneo sav svoj talenat i nemali intelekt da se obračunava sa radikalima i ostalim protivnicima, a medijski diskurs njegovog pisanja u značajnoj meri odgovara savremenom srpskom tabloidu.

Skandali, afere i uvrede

Tabloidni karakter njegovog medija posebno je izražen u detaljnom opisu saobraćajnih nezgoda, objavljuju se tračevi i ogovaranja, ali su seksualne afere omiljena tema i uočljivo je da se lansiraju po potrebi. Na Cicvarićevoj „meti“ naročito su bili radikali, a lično dezavuisanje i optužbe za seksualne skandale bili su oprobano sredstvo za uništavanje političke karijere nepodobnih pojedinaca.

Dobar primer je lični napad na radikala Dušana Petrovića, o čijim vanbračnim avanturama Cicvarić piše: „Svoje bludne radnje sa Milicom g. sekretar je provodio kako kad: u svojoj ili namesničkoj kancelariji, a često i u svečanoj sali… Inače, on je imao i naročit stan u Korošečovoj ulici br. 3… Kako saznajemo, ovaj dr Dušan Petrović je radikalski kandidat za namesnika Ministarstva pravde.“ Cicvarić je često pisao protiv Stepana Radića i njegove politike, osvrtao se na spoljnu politiku i pretnje od mađarskog revizionizma, a početkom dvadesetih godina ukazuje na opasnost od fašističke agresije na dalmatinsku obalu. Na tekst u kom proziva Rome, odgovorio je izvesni Marinko Vasić koji smatra da je uvređen kao pripadnik tog naroda, a Krsta objavljuje njegovo kompletno pismo i u odgovoru piše da protiv domaćih nema ništa, ali pošto su ga u ropstvu kao vojnici mađarski Romi maltretirali, njih ni najmanje ne simpatiše. Cela priča Cicvariću je odlično poslužila ne za opravdanje svojih stavova, već za novi lični napad: „Ja, uostalom, dosad nisam imao prilike o tome ni da pišem, i građanin Momčilo Ivanić je pravi Cigan kojim sam ja morao zanimati se kao publicista, ali napadajući ovoga Ciganina, ja nisam imao nameru da vređam srpske Cigane, niti sam ih mogao vređati, jer je Momčilo Ivanić, kao što je poznato, mađarski Ciganin. Srpski Cigani, međutim, ne mogu imati nikakve zajednice s mađarskim Ciganima, koji imaju svoje naročito nacionalno vaspitanje koje je čisto mađarsko, koje je antisrpsko u najvećoj meri. Mi koji smo pod okupacijom probavili u Nežideru često smo imali neprijatnosti od mađarskih Cigana koji su nas čuvali kao vojnici; oni bi nas katkad zlostavljali kad bi bili s ove strane žice, a uvek bi nas grdili kad bi bili s one strane žice… Od tada meni su mađarski Cigani strašno antipatični, i stoga ja po oslobođenju nisam mogao da podnosim ni Momčila Ivanića.“

Cicvarić je u svojim novinama sledio logiku klasičnog tabloida: podgrejavao je stereotipe, a imao je i velikog afiniteta za pisanje o raznim kriminalnim aferama, opisuje stravična ubistva koja na senzacionalistički način prenosi, a neretko se u tekstu javlja i klasičan seksizam. „Što se tiče kvalifikacija, ženski činovnici su u velikoj većini slučajeva bez njih. Za njih je uvek pa i sada prilikom reduciranja jedina kvalifikacija bila – protekcija. Svakome je dovoljno poznato koliko i šta rade ženski činovnici. Jednu trećinu radnog vremena upotrebe na ogledanje i toaletiranje, drugu na razgovor i šetkanje, a tek jednu trećinu na rad. Ovakvim reduciranjem, spremno osoblje je otpušteno, a mesto njih, ostale su u službi bivše krojačice i frizerke (sa vrlo malim brojem časnih izuzetaka).“

Krsta Cicvarić je bio prvi čovek „Balkana“ i u tom dnevniku je pokazao iste tendencije kao i u ranijim izdanjima koja uređuje i vodi. Cicvarić je 1929. godine uz Svetolika Savića bio udarno pero „Balkana“, koji je vodio po istom principu kao i „Beogradski dnevnik“, a taj kurs je podrazumevao senzacije, skandale i tračeve. U tom listu Cicvarić nastavlja sa ličnim napadima u cilju diskreditacije opozicionih lidera, a česta meta je Vlatko Maček, lider HSS-a, dok se spoljnopolitičke vesti preuzimaju od ultradesnih listova poput francuskog „Action francaise“, „Grengoar“ ili Moslijevog glasila „Action“.

Novinarstvo Krste Cicvarića

O Krsti Cicvariću je ostala zanimljiva anegdota da iako je čitav život bio novinar nikada nije hteo da ode u štampariju, što je bio redovan deo posla ondašnjih žurnalista. Cicvarić, navodno, nikada nije prešao prag štamparije, već je sve tekstove diktirao preko telefona, što je za ondašnje pojmove u najmanju ruku bilo čudno. Njega je posthumno naružio Radovan Zogović u „Borbi“ u kojoj je napisao da je Krsta bio „najprljaviji i najniži novinarski klevetnik i ucenjivač“, što je kasnije telegrafski ponavljano i mnogo je doprinelo Cicvarićevoj posthumnoj demonizaciji.

Iako je bilo pokušaja da ga nazivaju srpskim Herstom, Cicvarić je po broju medija i kapitalu bio daleko od tog magnata američke štampe, ali je po karakteristikama svojih izdanja i zanatskim kvalitetima koje je posedovao Krsta Cicvarić zavredio dužnu pažnju stručne javnosti. Kada se podrobno analiziraju njegovi tekstovi, možemo zaključiti da je „Cicvarićev beogradski dnevnik“ bio početak savremenog tabloida u Srbiji, koji iz tehničkih i finansijskih razloga nije često donosio fotografije, već samo tekstove uz veliki reklamni prostor na drugoj, a ujedno i poslednjoj stranici. Cicvarić je imao veliki dar za pisanje jer njegovi tekstovi su jasni, precizni u opisu i izrazu, i ako izuzmemo politički diskurs, odaju vrsnog novinara, dobrog poznavaoca zanata.

Kao antipod vrsnom žurnalisti stoji ideolog i neprijatelj mnogih uticajnih i moćnih pojedinaca koje na stranicama svoga lista napada i žigoše kao narodne parazite, korumpirane nitkove i belosvetske prevarante. Cicvarić je bio vrhunski polemičar, oštar i hrabar na peru, ali on svog protivnika u novinama napada svim sredstvima i kao da je imao za cilj da mu zauvek udari Kainov žig. Njegova ideologija luta od anarhizma, socijalizma pa do otvorenog zagovaranja diktature, po ugledu na italijanski fašizam, što Cicvarić toplo preporučuje kralju Aleksandru kao odličan model za rešavanje unutrašnjih političkih problema. Kada sve njegove mane i vrline sumiramo, možemo zaključiti da je reč o začetniku tabloida, koji je trasirao put razvoja te vrste medija kod nas, dok je njegov doprinos srpskom novinarstvu vidan baš po pitanju afirmacije medijskog diskursa koji će mnogo kasnije biti široko prihvaćen. U tome je značaj nekrunisanog kralja srpske žute štampe, čoveka koji je govorio strane jezike, aktivno polemisao sa filozofima i pisao o savremenim političkim sistemima, ali je pojedince napadao direktno, brutalno i sa svim elementima koje koriste savremeni tabloidi. Kada uporedimo oca tabloida i njegove današnje nastavljače, lako se da uočiti razlika u znanju i filozofskim sklonostima, ali je ipak izbor tema, stil i manir ostao isti. Da Krsta Cicvarić može pročitati koji savremeni srpski tabloid, verovatno bi bio ponosan na svoje idejne naslednike, profesionalne potomke i duhovna čeda.