Revolucija u autobusu počinje

Sva sreća što građani Srbije nemaju baš previše para za putovanja po Evropi. Mislim, sva sreća po vlasti. Oni koji koriste čari biometrijskog bezviznog pasoša i mogu to sebi da priušte, uglavnom odu do nekog mora i odmaraju se. Još malobrojniji posećuju evropske metropole. Kulturno-istorijsko uzdizanje po zapadnom inostranstvu je skupo. A, ne daj bože da su građani Srbije u stanju da masovno pohrle ka evropskom zapadu, odu malo do Berlina, Pariza, Londona, Rima ili Beča, i onda počnu da upoređuju osnovne standarde svakodnevice ovde i tamo. Postoji osnovana bojazan da bi došlo do nekih posve izlišnih masovnih, uličnih protesta, socijalnog negodovanja, pa ako pođe po zlu, i revolucije. Na primer, ako se jedan građanin Srbije nekoliko dana gradskim saobraćajem, recimo autobusom, u Berlinu vozio od Krojcberga do Kurfirstendama, a onda se vratio kući, pa počeo ponovo svakodnevno da se vozi GSB-om, recimo iz Žarkova ide na posao do Slavije. Pa, neka se sve to na svu muku još odvija u avgustu.

Čeka tako građanin Srbije u Žarkovu svoj autobus neodređeno vreme – krene malo ranije, jer ne zna baš kada će prevoz da mu stigne – pa se probije u onu stisnutu, lepljivu masu, počne da grca za kiseonikom dok udiše vruću, vlažnu autobusku atmosferu, kao iskusan putnik čvršće se drži za šipku u delovima gradskih ulica gde autobus upada u rupe u asfaltu, a putnike protresa svaki udarac koji istrošeni amortizeri ne mogu da amortizuju.

I dok mu lakat jednog sapatnika pritiska, recimo, levi bubreg, i izmiče lice i nosnice u koje mu se nabija tršava kosa neke tamo sapatnice, seća se kako to beše u Berlinu u julu: autobus na tu i tu stanicu stiže u 11.03, 11.07, 11.11 itd. Tako piše, a baš tako i biva, pa onda uđe u klimatizovani dabldeker, penje se na sprat, seda i razgleda Berlin. Svaka sledeća stanica je ispisana na monitoru u prednjem delu vozila, a za svaki slučaj i preko zvučnika se na vreme najavljuje gde će autobus stati. Ne, nije to nekakav autobus za turiste koji se posebno plaća, specijalna vožnja, nego najnormalniji bus na regularnoj gradskoj liniji.

Hoćemo i mi takve autobuse! Hoćemo da se vozimo kao ljudi, to jest kao građani evropskih metropola. Samo što, makar se takav utisak stiče, niti nam šta vredi što to baš želimo, niti je koga baš preterano briga. Nažalost, standardizacija gradskog saobraćaja sa uslovima koji vladaju u istom u zapadnim metropolama Evrope nije uslov za evropske integracije, za dobijanje statusa kandidata i slično. A i da jeste, gde smo mi od Evropske unije? Deceniju, dve, tri?

Zato, kao što rekoh, sva sreća po vlasti Srbije da njeni građani nemaju novca za putovanja, nemaju u dovoljnoj meri mogućnost upoređivanja, te ne postoji strah od toga da se stvori kritična masa nerazumnih zahtevača nekih drugačijih trolejbusa, tramvaja i autobusa u nekom većem broju na starim, i na nekim novim linijama. Metro neću ni da spominjem.

Čujem od prijatelja da se poslednjih dana satima čeka na naplatnoj rampi ispred Niša, te da, kada dolazim, treba sa autoputa da siđem kod Aleksinca i onda dvadesetak kilometara vozim regionalnim putem. Baš lepo. Šta se mene tiču njihovi – onih koji odlučuju – izgovori zašto to mora da bude baš tako i ne može drugačije? Neka lepo uvedu nalepnice za autoput koje mogu da se kupe na benzinskim pumpama i neka ukinu naplatne rampe, pa će se smanjiti gužva. Kako? Pa, to je njihov problem. Neka vide kako su to uradili Mađari i Austrijanci: uđeš iz Srbije u Mađarsku i odmah posle graničnog prelaska platiš putarinu za obe zemlje. Ne zvuči baš komplikovano, samo se treba dogovoriti. I treba da je nekoga briga.

Dok slušam kako se ljudi pate na naplatnoj rampi ispred Niša, pričaju mi čega su se u Austriji ovog leta dosetili kada su počele sezonske gužve. Saradnici preduzeća za infrastrukturu ASFINAG, sto odsto u državnom vlasništvu, već godinama kada se leti stvore kolone idu od automobila do automobila i dele vodu dragim putnicima na proputovanju kroz Austriju. E, ovog leta su angažovani i lepo dresirani psi sa šarenim maramama i natpisima ASFINAG, da bi deca koja se dosađuju u zarobljenim automobilima mogla malo da se razonode. Tako su državni službenici odlučili, ne bi li dobrodošlim putnicima Austrija ostala u lepoj uspomeni i ne bi li ponovo tu plaćali putarinu. Ovo je nepotrebno cinično. Gest sa vodom i psima je svakako lep.

I tako preko GSB-a i naplatnih rampi dolazimo do suštine onoga što bi za nas, građane Srbije, Evropska unija u ovom stadijumu trebalo da bude: uređenje, u kome državni službenici lupaju glavu kako bi poreskim obveznicima i njihovom potomstvu mogli da olakšaju i ulepšaju život jer im je to u opisu radnog mesta, gde moraju da mare, makar zato što njihovi šefovi inače neće ponovo biti izabrani.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.