Eto, čovek teška srca (i još teže glave…) ostavi Otadžbinu da se petnaestak dana sama snalazi, i šta se desi? Totalna entropija… Pa zar ni toliko ne možete da izdržite bez mog nadzora?! Evo, već su se i Velja Ilić i Koštunica podžaveljali, dotle je došlo. Što će reći da su sami stubovi opstanka nacije i države direktno potkopani. Bog te, šta li bi tek bilo da me nije bilo tri meseca?! Srbija bi se prostirala od Besnog Foka do Velikih Crljena i od Progara do Bavaništa, a sve prave Patriote bi bile u zatvoru… Gde bi, možda, u iznova razbuktaloj ljubavi pravile koaliciju. Osim što Todorović ne bi hteo s Tomom u kupatilo.
Dobro, sada malo ozbiljno. Gotovo da nema čoveka na ovoj planeti – izvan krugova vlasti u Beogradu, jakako – koji ne deli mišljenje da je politički establišment Srbije popio gadnu pljusku famoznim „savetodavnim mišljenjem“ Međunarodnog suda pravde, kojim je cela „kosovska strategija“ (koja zapravo nije ni kosovska, a kamoli strategija) Tadićeve administracije elegantno koliko i neumoljivo i neopozivo saterana u ćošak. Iako je više nego jasno da je ovakva politika u osnovi kreirana, ili barem odobrena, u samom vrhu vlasti, svi su direktnog krivca za sve ovo zamajavanje nekako ipak prepoznali u građaninu Jeremiću Vuku, čoveku koji, na sopstveno ogromno i sveopšte još ogromnije iznenađenje, već nekoliko godina obnaša dužnost ministra spoljnih poslova Srbije, praveći se – a i mi ostali se pravimo – kao da je to nešto sasvim normalno. Međutim, šta? Jeremić i dalje jaše, ovoga puta ka zgradi Ujedinjenih nacija. Koju nepitku tečnost će tamo ispiti – ni po jada kad je ne bismo svi gutali zajedno s njim – možete i sami da zamislite.
Šta hoću da kažem? Realno, Boris Tadić, demokrate, socijalisti i uopšte cela vladajuća struktura Srbije doživeli su strahovito jak udarac, onaj od kojeg se, u redovnim okolnostima, pada kao pokošen, sa dobrim šansama da se više i ne ustane, barem ne u prethodnom agregatnom stanju. Jedan od stubova njihove politike („Kosovo“) potpuno je krahirao, a i drugi („Evropa“) opasno se ljulja, uglavnom zbog jalovog, pa i blago suicidalnog tvrdoglavljenja oko ovog prvog. Nekakvog trećeg stuba načelno nema, osim ako neko ne shvata ozbiljno ona cirkusiranja sa raznim egzotičnim „prijateljima“ koje Jeremija i društvo pabirče širom sveta. Pa ipak, ne lažimo se: njima nije ništa. Celoj strukturi vlasti ovaj kosovski kermes naškodio je koliko i soliteru povetarac. S druge strane, „udžbenička“ je istina da ovakva strateška katastrofa vladajuće političke doktrine (koja, štaviše, još nije okončana i zaokružena, tj. još traje) sasvim prirodno i manje-više lako dovodi na vlast one koji se nalaze u opoziciji. Dešava li se to ovde? Taman posla, naprotiv: ova „kosovska priča“ sahranjuje i ono malo posthumnih ostataka zaklane „rodoljubačke“ opozicije, dočim vladajuća struktura iz cele priče izlazi dodatno ojačana. Sve sa prinovama, koje se još kao nešto femkaju & prenemažu, ali se iz aviona vidi da su kuvane i pečene. Da li je ovo sve zajedno sasvim ludo? Jeste. Ali je, gle, istovremeno i sasvim logično.
O čemu se onda ovde radi, ko tu pije a ko plaća, ko je tu lud a ko zbunjen? Da bismo razumeli šta se tačno dešava, treba prizvati u sećanje onu već mitsku repliku nepoznatog regruta JNA poreklom iz bratske Bosne i Hercegovine, koji krajem juna 1991, negde u slovenačkim gorama, televizijskom reporteru ovako opisuje srž operetnog terenskog derbija SFRJ–Janša: „Oni se kao otcjepljuju, a mi im kao ne damo.“ Skoro dvadeset godina kasnije, ista stvar se ponavlja na drugom mestu i u bitno drugačijim okolnostima, ali je ono suštinsko KAO podjednako jako.
Verovatno sasvim nezavisno od volje, znanja i ubeđenja njenog nominalnog nosioca, „jeremićevska“ politika „odbrane teritorijalnog integriteta pravnim i političkim putem“ tek je jedna koreografisana numera, iliti jedan pompezni a isprazni teatar, ne mnogo dobro izrežiran. Ono što se tu „brani“ još ranije je otišlo i neće se vratiti, i to svi, ali baš SVI, odlično znaju. Drugim rečima, vlast je od početka osuđena na neuspeh, jer „čuva“ ono što ionako već nema, niti ima načina da to povrati. Pa opet, njeni oponenti (pre svega oni „desni“) ne mogu istinski da kapitalizuju taj programirani (tek donekle i kontrolisani) neuspeh, jer ipak svi znamo, bar u trenucima iskrenosti, da ova vlast, ili njen pretežni deo, „nije kriva“ za bilo šta u vezi s Kosovom: sve je to završeno mnogo pre njenog vakta. Ako ćemo pravo, više je u sadašnjoj opoziciji onih koje bi se tu dalo štošta priupitati… Vi ste možda na to i zaboravili, ali oni to predobro znaju. I strah ih je da biste ih se opsetili prvom prilikom kad bi previše zagalamili.
Šta je rezultat svega toga? Sveopšta sabornost u produžavanju smaračke teatarske predstave u nedogled, ili bar dok se publika načisto ne zamori, ili režiseri ne smisle nešto bolje. Zato je Skupština glasala kako je glasala glede dosadašnje i buduće „kosovske strategije“, poništavajući svaku konvencionalnu podelu na vlast i opoziciju. Ko je jedini iskočio iz tog konsenzusa? DSS i LDP, naseljeni na dve strane istog očaja. LDP smatra da glumačku trupu treba rasformirati, i da treba da se vratimo u „stvaran“ život, poslednji je čas. DSS, naprotiv, smatra da bi trebalo u svim činovima i scenama ovog olinjalog komada igrati mnogo žešće nego što to predviđa vladajuća filozofija, u osnovi neobavezno-šmirantska.
U celini i celosti, gotovo niko bitan u ovoj predstavi ne misli baš mnogo „ozbiljno“. Svi otaljavaju svoje replike, svoje geste i grimase. Da li to znači da je onda sve zapravo u najboljem redu, da su stvari pod kontrolom, da smo u najboljem od mogućih svetova? Rečeno novobasarijanski: jok, more. Rekao sam da vladajuća garnitura nema razloga za brigu, a ne da ih nema Srbija. Vozovi nam prolaze, a mi i dalje blenemo u Šarena Vrata, nesposobni da se pomerimo. Mizanscen je užasno postavljen: Ovo ne valja, a Ono Drugo je još mnogo gore. Ukoliko nisi deo Ovoga, a Ono ti se gadi, prijatelju, nemaš se mnogo čemu nadati.
