Nehruova, bez broja

Nekad rado viđen gost Beograda Serž Bramerc, krenuo je putem koji je Karlu del Ponte doveo do toga da se njeno ime, ne samo na ulici, već i u parlamentu Srbije, pretvara u grubu, prostačku psovku. Poput svoje prethodnice, glavni tužilac Haškog tribunala sada vrlo direktno govori da potraga za Ratkom Mladićem posustaje na operativnom nivou i da postoji ogroman jaz između političke volje da se hapse haški begunci i onoga što mora da se učini da bi se oni našli u Sheveningenu. „Sve češće čujemo samo jednu reč – ‘rezultat’“, kaže nam jedan od onih koji su prisustvovali poslednjim razgovorima sa zvaničnicima Haškog tribunala koji se obavljaju putem video-linka. A rezultata, je li, nema.

PRAZNI STANOVI: Zbog toga su i istražitelji Haškog tribunala preporučili Akcionom timu da preispita dosadašnju strategiju potrage za Ratkom Mladićem jer, kako kaže naš izvor, oni misle da nismo posvetili adekvatnu pažnju niti dovoljno istražili informacije koje su nam oni davali, a koje su mogle dovesti do pouzdanijih tragova o Mladićevom skrivanju. Najgore od svega je što je Akcioni tim krajem prošle godine preneo haškim istražiteljima da su, nakon dugog perioda, otkrili neke tragove koji su ukazivali na Mladićevo prisustvo, ali se, nakon opsežne akcije osmatranja tih lokacija i praćenja jednog broja ljudi utvrdilo da je stan, kao i mnogi na koje su pre toga zakucali pripadnici Službe za otkrivanje ratnih zločina Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, prazan i zabravljen. Nakon toga članovi Akcionog tima su konačno seli, pogledali jedni druge, i čekali ko će se prvi usuditi da pomene mogućnost da informacije negde „cure“.

Bio je to poslednji trag koji je ukazivao na prisustvo Ratka Mladića, mada je „Njujork tajms“ nedavno otkrio kako je jedan istražitelj Haškog tribunala motrio na Mladića koji se krio u stanu na Novom Beogradu tokom 2008. godine. Ako to mesto neko nije nasumično tresnuo na sveže instaliranom Google Earthu u redakciji ovog dnevnika, Ratko Mladić je vodio ogoljen asketski život u jednoj od onih sivih zgrada u Nehruovoj ulici u bloku 44, preko puta lokalnog doma zdravlja, „gde može da nestane kao duh“. Neimenovani istražitelj otkriva da je Mladić veoma disciplinovan, i da je sve vreme provodio u stanu dok su mu donosili hranu i ostale namirnice, i da ga nikada niko nije video da je napustio stan, čak ni da ode do obližnjeg parka, tako da je živeo u nekoj vrsti kućnog pritvora. Istražitelji otkrivaju da je mreža pomagača Ratka Mladića svedena na jednog ili dvoje ljudi, duboko odanih saradnika, koji su, po svemu sudeći, radili u bezbednosnim službama vojske.

„Osim navoda iz ‘Njujork tajmsa’ da je Ratko Mladić bio nadziran do februara 2008. godine, nemam nikakve druge informacije o tome. Meni je teško da poverujem da je to istina. Ali šta god da je istina, Mladić i Hadžić moraju da se suoče sa teškim optužbama koje im se stavljaju na teret. Drugog puta jednostavno nema“, kaže za „Vreme“ direktor Kancelarije za saradnju sa Haškim tribunalom Dušan Ignjatović. Ako pitate predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasima Ljajića nešto o tome, on će vam reći da se sada više zna o kretanju Ratka Mladića nego pre nekoliko meseci; kada sretnete zamenika tužioca za ratne zločine Bruna Vekarića, on će vam kazati da država od građana neće kriti prave informacije o haškom optuženiku Ratku Mladiću kada ih bude imala, a sada ih, nema, bez obzira na to što Rasim Ljajić kaže da zna više od ostalih građana, ako mu je verovati na reč. Retko se o ovoj temi može ćaskati sa predsednikom Borisom Tadićem, ali kada vam se za to ukaže prilika, sigurno ćete čuti da Ratko Mladić nije običan begunac, već iskusan vojnik sa značajnim ratnim iskustvom, i da su oni koji su ranije bili uključeni u njegovo skrivanje bivši vojnici koji su radili u obaveštajnim ili bezbednosnim službama. Neko će reći da Tadić bejaše zalutao na mestu ministra vojnog, mada nam oni koji su proveli sate na sastancima tima koji je koordinisao potragu za Ratkom Mladićem kažu to isto: da Mladić još koristi tvrdu vojnu doktrinu u skrivanju; da se prelazak u svaki novi stan proverava više puta, da se brižljivo proveravaju svi ulazi, izlazi i mogućnosti napuštanja zgrade; da se, na kraju, razmišlja o svim narednim koracima koje će preduzeti oni koji ga traže.

NEMA ZAOKRETA: Daleko od ovih igara, građani Srbije grcaju u tranzicionoj nemaštini, pokušavajući da shvate da li najnoviji zaključci Saveta ministara ukazuju da će sledeći korak Srbije na putu evropskih integracija određivati hapšenja haških begunaca, ili samo trud da se to uradi, jer će od toga zavisiti šta će da zahvati kašikom u tanjiru. „Nema zaokreta u stavu Haškog tribunala“, kaže Dušan Ignjatović, bez obzira na to što pojedini evropski zvaničnici ponavljaju da će puna saradnja, odnosno hapšenje haških begunaca, biti jedini dokaz da Srbija sarađuje sa ovim sudom.

„Pozicija Tribunala je da sve države pa i Srbija imaju obavezu da sarađuju sa Haškim tribunalom. Tribunal je uvek insistirao na privođenju pravdi begunaca i ostvarivanju ostalih aspekata saradnje, i to čini i danas. S druge strane, termin ‘puna saradnja’ ili ‘potpuna saradnja’ koriste uglavnom zvaničnici EU. Zaključkom iz aprila 2008. godine Savet ministara EU je zaustavio slanje SSP-a na ratifikaciju državama članicama dok Savet ne odluči da Srbija u potpunosti sarađuje sa Tribunalom, što je tada, po zaključcima Saveta, značilo preduzimanje svih napora da se uhapse preostali begunci. U najnovijim zaključcima Saveta ministara stoji da je za svaki sledeći korak Srbije u procesu pristupanja EU potrebno da Savet jednoglasno odluči da Srbija u potpunosti sarađuje ili nastavlja da sarađuje sa Tribunalom. Savet ministara ni sada nije rekao da je potpuna saradnja samo hapšenje begunaca, nego da bi najbolji dokaz saradnje Srbije sa Tribunalom bilo hapšenje begunaca. Ali, i bez ovih zaključaka Saveta ministara, EU je još u uslovima iz Kopenhagena 1993. godine predvidela šta zemlje koje pretenduju na članstvo u EU moraju da ispune da bi postale članice, a onda je još davne 1996. godine za sve zemlje zapadnog Balkana eksplicitno rečeno da je saradnja sa Tribunalom uslov za uspešno napredovanje u evropskim integracijama, i da ovaj uslov mora biti ispunjen tokom čitavog procesa pristupanja. Mora se, međutim, uvek imati na umu da je napredak u evrointegracijama samo jedan od pragmatičnih razloga za saradnju sa Tribunalom, dok su neki drugi razlozi zbog kojih sarađujemo, i koji se odnose na potrebu suočavanja sa prošlošću, mnogo važniji.“

Ignjatović kaže da uvek postoji opasnost da se saradnja shvati samo kao hapšenje i isporučivanje begunaca zbog napretka u evropskim integracijama. „Saradnja predstavlja mnogo više od potrage za beguncima i uključuje dostavljanje dokumentacije, omogućavanje uvida u arhive, oslobađanje svedoka dužnosti čuvanja tajne kako bi mogli da svedoče u Hagu, uručenje poziva i drugih pisama licima u Srbiji, i mnoge druge tehničke aspekte saradnje. U svim tim domenima saradnje Srbije sa Tribunalom nema nikakvih problema i to je konstatovano u tri poslednja Bramercova izveštaja Savetu bezbednosti UN-a. Smatram da je to ozbiljan rezultat. Uvek podsećamo na to da je Srbija do sada isporučila Tribunalu 43 osobe, da je jedna osoba izvršila samoubistvo pre nego što je predata, i da su u bekstvu još dvojica okrivljenih. Postoji jasna politička volja da se i njih dvojica nađu u Hagu, a potraga za njima se ne vrši da bismo se dodvorili EU nego zbog toga što smatramo da se to mora uraditi zbog utvrđivanja pune istine o zločinima, zbog žrtava i zbog pomirenja u regionu. Urađeno je mnogo i važno je da se to ima u vidu i kada pričamo o Mladiću i Hadžiću.“

Oko toga da li Mladića treba zbog nas samih, ili sveta koji to traži, otpremiti put Haga, međutim, nema čvrstog saglasja, tako da ministar policije Ivica Dačić i dalje ponavlja mantru u kojoj poziva sve one koji znaju gde se nalazi Ratko Mladić da pomognu, jer je Srbija proveravala sve lokacije na koje su ukazivali haški istražitelji, beznadežno. Jesu proveravane lokacije, ali nije kontrolisano da li su pripadnici MUP-a Srbije koji su učestvovali u srebreničkom masakru zajedno sa Ratkom Mladićem i dalje na platnom spisku policije, tako da je jasno zašto su u borbi pripadnika sadašnjih i bivših pripadnika bezbednosnih službi ovi drugi u prednosti, jer između njih još nije povučena granica koja ih čvrsto razdvaja.