Rat protiv bogatih i pokret otpora

Intervju biznismena Milana Beka u emisiji Jugoslava Ćosića „Između redova“ (TV B 92, 21. novembar) mogao je postati događaj sedmice, s obzirom da je na njegovu prozivku predsednika Srbije da objasni šta bogati treba opet da plate zato što je narodu teško, odmah preteći reagovao sam Boris Tadić, da ga ne provociraju, jer to im neće biti korisno – ali su, čini se, oni koji usmeravaju srpski medijski sistem, u poslednjem času shvatili da su stvari otišle predaleko. Zbog toga je aktiviran „kočioni sistem“, pa je „stišavanje“ priče o vanrednom finansijskom doprinosu tajkuna razvoju zemlje u ovim kriznim vremenima izvedeno munjevito. No, duhovi „rata protiv bogatih“ i njihove „spremnosti na otpor“ pušteni su iz boce, pa je nerealno očekivati da se oni u tu bocu tek tako vrate.

Iako je svakome već jasno o čemu se ovde radi, da, za trenutak, grubo podsetimo na osnovnu anegdotu ove priče. Hoteći da deo socijalnog gneva koji generira ekonomska kriza preusmeri sa političke klase na elitu novih bogataša Srbije, predsednik Tadić je u više navrata naglasio da „oni koji su se obogatili devedesetih godina“ treba da se ugledaju na američke bogataše koji pola svog bogatstva u teškim vremenima poklanjaju za humanitarne svrhe (Gejts i drugovi), da priskoče investicijama siromašnom jugu Srbije, da izgrade neki most u Beogradu, da ne računaju da će preko Kipra prilikom preprodaje svojih poslova u Srbiji izbeći naše poreske makaze, itd.

Na te tvrdnje Beko je u spomenutom intervjuu odgovorio vešto. Da mu nije jasno šta se i koliko od njih traži i da bogati ljudi iz Demokratske stranke zbog toga treba svojim primerom to da pokažu. Zatim da su naši bogatuni toliko Gejtsi koliko je Srbija Amerika. No, glavna poenta, ipak, bila je u oceni da oni nisu moćniji od Tadića, već da je on kao predsednik Srbije najmoćniji. Ergo, Beko je zapravo poručio Tadiću da ne prebacuje odgovornost na „klasnog neprijatelja“.

foto: tanjug

Očigledno, Beko je lakši deo posla – da iznese tezu da ovde vladaju legitimno izabrani organi i zakonom utvrđene institucije – obavio vrlo dobro, ali mu se zbog toga, na drugoj strani, otvorio krupan problem da mora da ustvrdi da ti organi i te institucije doista efektivno deluju. Kako je celo gledalište ovog intervjua steklo utisak da Milan Beko ima i znanja, i inteligencije, tako su njegove tvrdnje da ovde sudovi dobro rade (osim što ne gone one koji imaju drugačija iskustva), te da su državne institucije nadležne za privatizaciju obavljale posao striktno po zakonu i da je iz njih uzimao kadrova tek posle obavljenih poslova, samo zbog toga što ih je zapazio kao stručnjake – delovale groteskno.

U stvari, Beko može da bude zadovoljan i policijom, i sudovima i agencijama, ali mnogi drugi nisu. Uostalom, zar nije svaka treća privatizacija već poništena od „legitimnih organa“ i zar dve-tri milijarde evra ostvarenih prihoda u privatizaciji nije suviše daleko od tržišnog kapaciteta Srbije, sa osam miliona potrošača (trenutno vrlo siromašnih). A o efikasnosti i kredibilitetu sudskog sistema i sama Evropska unija je dala veoma kritičko mišljenje (a naše javno mnjenje i mnogo gore).

Možda je šteta što je kolega Ćosić tako koncipirao svoju emisiju „Između redova“ da ona podrazumeva svojevrstan „istražni postupak“, što može da prođe kod nespremnih gostiju, ali ne i kod prevejanih mešetara. Jednostavno, oni žive od nesavršenosti sistema (što je sistem nesavršeniji, njima bolje), pa ih je zbog tih nesavršenosti zaludno okrivljivati. Pri svemu tome, Ćosić je u igru ubacio i grubu optužbu da su Beko i Mišković uklanjali svakoga ko im je stao na put – šaljući najtvrdoglavije u zatvor ili pred tužilaštvo, pa se ljudi, navodno, i plaše da im se suprotstave. Da biografije Radulovića i Subotića (koje je Ćosić stavio u taj kontekst) izgledaju nešto bolje, možda bi se mogla konstruisati neka indicija za toliko tešku optužbu. Ako je i prema Beku, mnogo je.

U celoj ovoj krupnoj medijskoj epizodi najgore su prošle „Večernje novosti“. Prvo, ispostavilo se da je Beko tu ispao „najtanji“, jer nikako nije uspeo da objasni kako su „Novosti“ njegove (za 18 i plus miliona evra), ako ih je kupio za Vac i to Vacovim novcem, uz saglasnost Koštunice, koji o tome ništa nije znao, ali je tražio da se to ne radi pre izbora, a bez saglasnosti Antimonopolske komisije, koju nikako da pogura Tadić. Dakle, Beko tvrdi da to nije učinio novcem Caneta Subotića, mada ne isključuje mogućnost da je Cane dao Vacu novac da mu valjda Vac kupi „Novosti“? Zapravo, Beko nema odgovor na osnovno pitanje: zašto „Večernje novosti“ uopšte kriju ime svog stvarnog vlasnika?

Drugo, da sve to na kraju doista dobije i gotovo tragikomičan efe, potrudile su se same „Večernje novosti“. Onaj ko je puštao u novine njihov izveštaj o značajnom intervjuu njihovog vlasnika jednom drugom glasilu, smatrao je da je upravo deo o „Večernjim novostima“ nezanimljiv čitaocima „Večernjih novosti“. Tako da ti čitaoci još nisu obavešteni o dve Bekove tvrdnje: da je on vlasnik njihovog lista i da on ne utiče na njihovu uređivačku koncepciju.

Na kraju, postavlja se i pitanje zašto se Milan Beko odlučio da posle pet godina izbegavanja televizijskih kamera prihvati da odgovara na pitanja Jugoslava Ćosića, baš uoči sedmice za koju je najavljeno da će Štefan File u Beograd doneti paket sa 2483 pitanja Srbiji (uz Izveštaj o napretku u procesu pridruživanja EU za 2010. godinu)? Možda je to prvi efekat famoznog „Evropskog upitnika“.