U procesu digitalizacije, glavni posao RTS-a je da proizvede televizijski signal koji odgovara novim tehničkim pravilima i standardima. Takav signal predaje se terminalu, odnosno Javnom preduzeću Emisiona tehnika i veze, koje ga dalje distribuira gledaocima u čitavoj zemlji.
U tehničkom smislu, postoje dva glavna zahteva prilikom pravljenja slike: da ona bude digitalna, i da odnos stranica te slike bude 16:9, a ne kao do sada 4:3 (vidi ilustraciju).
Milena Vučetić, tehnička direktorka RTS-a, objašnjava da se sa digitalizacijom u suštini proces pravljenja slike ne menja mnogo, jer je ova televizija još devedesetih godina, kada su počeli da rade sa različitim uređajima za digitalne efekte, ušla u digitalnu sferu. Sredinom devedesetih svi značajni proizvođači profesionalne ENG opreme emigrirali su na digitalni zapis, pa je i RTS 1996. godine usvojio kao standard DVCPRO format za snimanje i emitovanje programa.
„RTS nema problem sa emitovanjem digitalnog signala, već sa firmatom slike. Mi u velikoj meri koristimo uređaje koji ne mogu da proizvedu sliku sa odnosom stranica 16:9 – tu uglavnom mislim na kamere, one su najveći problem. Kada kamera proizvede 16:9 sliku, onda je i sve dalje u lancu takođe podržava. Podržana je čak i HD slika koja će doći kasnije. O tome smo vodili računa prilikom nabavke opreme“, kaže Vučetićka.
Postojeće kamere koje snimaju samo 4:3 sliku kupovane su oko 2000. godine, posle bombardovanja Srbije, kada se o digitalizaciji nije mnogo razmišljalo, i kada su 16:9 kamere bile drastično skuplje. Međutim, već 2003. godine za opremanje studija u Košutnjaku nabavljane su kamere koje mogu da snimaju u 16:9 formatu.
Međutim, postoje i drugi načini na koje se 4:3 slika može pretvoriti u 16:9, ukoliko je to nužno. Na primer, slika može da se raširi po horizontali, a zatim iseče s gornje i donje strane, tzv. letterbox ili da se „kropuje“, tako da se dobije traženi odnos stranica, odnosno da joj se pridoda maska sa leve i desne strane, pa se na taj način popuni ceo ekran. Upravo na ovaj drugi način rešen je problem sa arhivskim materijalima koji se emituju na programu RTS Digitala jer su oni izvorno snimljeni u 4:3 formatu. Zato imamo onu prepoznatljivu sivu masku s leve strane koja popunjava sliku do odgovarajućeg odnosa stranica.
Sve ovo znači da bi RTS tehnički već sada mogao da ispuni najosnovnije uslove za emitovanje digitalne slike. Međutim, da li to znači i da ćemo u trenutku kada Srbija pređe na digitalno emitovanje moći da gledamo neku fudbalsku utakmicu u visokoj definiciji, na 16:9 formatu?
„Već u ovom trenutku možemo da emitujemo takvu sliku, a onaj ko ima digitalni tjuner može da je gleda na našem test kanalu koji se emituje sa Avale“, kaže Milena Vučetić. „Važno je da gledalac ima LCD ili plazma televizor sa DVB-T ili DVB-T2 tjunerom i da podržavaju MPEG-4. Trenutno testiramo i 5:1 surround zvuk, pa se pojedini programi na test kanalu već emituju na takav način“, objašnjava ona.
Pomenuti terminu DVB-T2 i MPEG-4 su veoma značajni za razumevanje tehničkog aspekta pravljenja i distribucije TV slike. DVB-T2 (od Digital Video Broadcasting — Terrestrial) označava evropski standard za emitovanje digitalne televizije zemaljskim putem. Standard DVB-T je prva usvojila Velika Britanija još 1997. godine, a DVB-T2 je sledeća generacija i on tek sada ulazi u upotrebu. Koristi se u Italiji, Velikoj Britaniji i Švedskoj, i u tom smislu Srbija je izabrala napredniji standard koji će biti opšteprihvaćen u trenutku kada naša zemlja uhvati korak sa digitalizacijom.
MPEG-4 je oznaka za način kompresije audio i video podataka i takođe je reč o unapređenom standardu u odnosu na MPEG-2, koji se uglavnom koristi u evropskim televizijama.
Milena Vučetić objašnjava da ova dva pojma za građane u praktičnom smislu znače samo to da će imati veći izbor programa. „Ta tehnologija omogućiće nam da u etru imamo, kako se planira, četiri multipleksa. Multipleks je grupa kanala koja se emituje na istoj frekvenciji. Ako bismo koristili DVB-T standard i MPEG-2 konverziju, u jednom multipleksu bi moglo da stane najviše šest kanala. Međutim, Srbija će primenjivati noviji DVB-T2 standard, koji je podržan MPEG-4 konverzijom, pa će obrada signala za prenos biti kvalitetnija. Umesto šest, u jednom multipleksu na istoj frekvenciji može da se prenese 14 kanala standardne definicije. Unapređenjem ovih standarda prenosi se drastično manje podataka do televizora, a kvalitet slike je isti ili bolji“, objašnjava ona, dodajući da je u analognom domenu bilo mnogo lakše opisati i preneti sliku. Sada, svaka tačka na ekranu treba da bude opisana nulama i jedinicama. Što je kvalitetnija slika, tj. veća rezolucija, taj broj je veći.
