Strah od zarazne neposlušnosti

Za „Vreme“ iz Kaira

Od subote ujutru (15. januar) sada već bivši predsednik Tunisa Zain al Abidin ben Ali uživa gostoprimstvo saudijske kraljevske kuće dok se ostatak njegove porodice smestio u hotelu u Diznilendu kraj Pariza. Obudoveli autokrata koji je vladao ovom severnoafričkom zemljom 23 godine umakao je u poslednjem trenutku u predsedničkom avionu, kada je postalo jasno da ne može još dugo da računa na lojalnost vojske i policije. Gnevni zemljaci bi ga verovatno ubili da su stigli do njega samo koji sat ranije.

Kao u svakoj „pobuni uvređenih“, javljaju se i „nus proizvodi“ – paljevina, pljačka, napadi na turiste pa i ono najgore, kada predsednička garda i njen komandant Ali Serijati odbijaju da polože oružje i krenu protiv vojske koja se trudi da sačuva kakav-takav mir. Premijer Mohamed Ganusi i predsednik skupštine Fuad Mebaza trude se da formiraju vladu nacionalnog jedinstva i obećavaju predsedničke izbore u roku od 60 dana. Sve to odbija većina opozicionih partija i još uvek prisutni demonstranti, jer smatraju da im se nudi samo repriza vladavine Ben Alija.

I dok se u unutrašnjosti zemlje još čuje pucnjava, u glavnom gradu Tunisu tenkovi čuvaju krhki mir. Svi se trude da taj mir poštuju, jer nikako ne žele da im Amerika i Evropa priteknu u pomoć. Još više se poštuju pekari jer svima treba hleba – ulicama tuniskih gradova ljudi žure kućama sa rukama punim francuskih bageta.

ZEMLJE AUTOKRATA: U ovom delu sveta uglavnom vladaju autokrate – bilo kao kraljevi, bilo kao predsednici – i to dok ih Alah ne pozove „da polože račun“ ili dok ih ne ubiju. A to se kao po pravilu događa kada su oni već u dubokoj starosti i kada više ne znaju niti kome niti sa čime vladaju.

Niko od nas koji poznajemo Tunis kao lepu i sretnu zemlju sunca i plavoga neba i veselih i nasmejanih ljudi, sa crvenim karanfilom zadenutim iza desnog uha, nije mogao da zamisli da će sve to jednoga dana eksplodirati u sudaru nezadovoljstva, besa i smrti.

A tako nešto upravo se dogodilo ovih dana kada su mladi Tunišani u potrazi za ličnom srećom izašli na ulice gradova širom zemlje tražeći hleb, posao i priliku da uposle svoje znanje. Razbudio ih je i uputio na ulice jedan njihov zemljak kako bi uradili ono što se nikada nije dogodilo u ovom delu sveta.

PILJAR SA DIPLOMOM: Unutrašnjost zemlje, grad Sidi Buzeid, jutro 17. decembra, kao i svako zimsko jutro, toplo i sunčano. Pred svojom kućom Mohamed Bozizi sprema svoj „dućan“ na dva točka, da krene na posao. Ovaj 26-godišnjak, pošto je stekao univerzitetsku diplomu i nigde nije mogao da nađe posao, odlučio se za posao piljara zbog minimalnih investicija potrebnih za ovaj „mali biznis“. Kupio je kolica na dva točka sa velikom tezgom na koju je nakrcao voće i povrće. I krenuo je ulicama rodnog grada nudeći svoju robu koju su ljudi rado kupovali, jer je bila i dobra i jeftina. Posao jednoga piljara, jedinog u zemlji sa univerzitetskom diplomom, cvetao je, zarada je bila dobra, a Mohameda su najviše veselile domaćice i sagale (služavke) koje su sa viših spratova kuća kraj kojih je prolazio na dugačkom konopcu spuštale korpe sa parama i papirom na kome je bila ispisana narudžbina.

Piljar sa univerzitetskom diplomom bio je veoma zadovoljan i sve je bilo lepo, dok ga jednoga jutra nije zaustavio policijski džip. Četvorica policajaca su prišla, prevrnula kolica, a zatim ih polomila. U nemom besu i očaju Mohamed nije prozborio ni reč, već se samo okrenuo i uputio kući da bi uzeo kantu sa benzinom i šibicu. Otpešačio je do gradskoga trga, tu je stao, polio se benzinom i kresnuo šibicu. I dok je ljudski vrisak parao nebo jedan život polako je „dogorevao“, baš kao i Čeha Jana Palaha, koji se pre mnogo decenija zapalio usred Praga zbog sovjetske vojne intervencije i okupacije Čehoslovačke.

Mohamedovi sugrađani su nemo posmatrali scenu, a onda su pojurili da bi ugasili ljudsku buktinju i Mohameda preneli u bolnicu gde je umro 5. januara. I tek tada u Tunisu počinje istinski narodni revolt. Ova erupcija narodnog nezadovoljstva nije samo uzdrmala ovu zemlju arapskog Magreba (Zapada) već se proširila i na druge – od komšija u Alžiru sve do onih drugih Arapa na Masraku (Istoku), poput hašemitske kraljevine Jordan. I tako je jednu lepu i bezbrižnu sliku zamenila ona druga, opasna, ružna i opominjuća. A arapski svet se našao zatečen i uplašen, jer ovde odvajkada zlo najbrže putuje.

DA LI ĆE BITI REPRIZE: Reagovanja Arapa i njihovo viđenje Tunisa naših dana bili su, međutim, vrlo realni, proročanski i opominjući. „Ben Alijev problem je bio u tome što je on bio toliko arogantan da je minirao svoju sopstvenu bazu na kojoj su počivali režim i celokupna njegova moć, udaljavajući od sebe pristalice u vladajućoj stranci i u poslovnoj zajednici. Njegova moć i bogatstvo bili su koncentrisani samo u njegovoj porodici“, izjavio je alžirski pravnik i politički analitičar Saad Đebar. Egipatski politički aktivista Abdelrahman Mansura (23 godine) svoju pažnju usmerava isključivo na sopstvenu zemlju pa kaže: „Egipat je dobar kandidat za jedan sličan revolt. Kod nas su uslovi daleko gori od onih u Tunisu. Ovako Egipćani više ne mogu da žive.“ A njegov zemljak i ulični piljar, 60-godišnji Abu Mohamed, sa gorčinom konstatuje: „Tunišani su hrabri, ono što su oni učinili nikada se neće dogoditi ovde. Egipćani su siromašni i ne vole da stvaraju nevolje. Ah, kako bih ja želeo da se te stvari promene…“

Siva eminencija egipatske i uopšte arapske scene u proteklih devedeset godina, zvanično zabranjena a nezvanično tolerisana „Muslimanska braća“, poželela su da se oglase ovim povodom pa su preko svoga predstavnika Hamdija Hasana uputila sledeću poruku: „Upozoravamo i nastavićemo da upozoravamo na (predstojeću) eksploziju koja će pogoditi sve arapske zemlje, kao što je pogodila Tunis. A ta tuniska eksplozija predstavlja loše znamenje za druge lidere. Ja mislim da svaki od tih lidera sada ili priprema svoj avion ili sređuje svoje račune, a u isto vreme učvršćuje i bezbednosne mere kako bi što bolje zaštitio svoj položaj.“ I, tako redom u Kairu i diljem arapskog sveta…

„Ovo (u Tunisu) će da bude veoma inspirativno za sve narode koji žive u sličnim uslovima. To je, u stvari, jedna indikacija koja nam govori kako su zapravo slabi svi autoritativni režimi. Tunišanima je trebalo samo tri nedelje da se ratosiljaju jednog takvog režima i oni su to zaista i učinili. Pokazali su nam koliko je daleko nekakva aura jakih autokratskih vladara… Objektivno posmatrano, mi zapravo gledamo na istovetne začine u Maroku, Egiptu, Alžiru i Jordanu. Ali kada ćemo da gledamo i reprizu „tuniske priče“, to je već druga stvar“, kaže Amra Hamzavi iz Karnegijevog centra za talente na Srednjem istoku u Bejrutu.

PSIHOLOŠKA BARIJERA: Za razliku od ovih „običnih“ ljudi, arapski kraljevi, predsednici i svi oni koji misle da su nešto od toga, uglavnom ćute i dobro skrivaju nervozu koja ih pritiska, jer su svesni da i pred njihovom kućom može da izbije požar.

Ali, male su šanse da „tuniski recept“ počne da se prepisuje diljem arapskog sveta i uzdrma autokratske vladavine od Rabata pa do Rijada, već i zbog toga, što su opozicioni pokreti slabi i demoralisani. Ali najviše zbog toga, uveren je autor teksta koji živi u ovome svetu gotovo četiri decenije, što ovde već stolećima caruje ropska poslušnost, ovde siromašan i slab nikada ne sme da podigne glavu u prisustvu bogatog i jakog.

Komentator arapskog dnevnika „Asark al Avsat“ ovakvo stanje duhova definiše kao „psihološku barijeru“ koja je slomljena posle mnogo, mnogo godina u Tunisu. Jedan libanski student smatra da „… se valja ugledati na Tunišane i da mladi ljudi širom arapskog sveta treba da izađu na ulice i učine to isto, jer došlo je vreme da zatražimo naša prava“.

„Arapski lideri trebalo bi da budu i jako uplašeni jer nemaju ništa da ponude svojim narodima osim straha, a sada, kada su Tunišani pobedili, taj strah može i da nestane, jer tuniska pobeda je zarazna… Pitanje je samo vremena“, kaže potom ovaj mladić iz Bejruta.

Arapski lideri odlučili su da se sastanu na Drugom ekonomskom samitu u egipatskom letovalištu Šarm el Šeik na Crvenom moru i pokušaju da ekonomskom integracijom leče pandemiju tuniske boljke koja im visi nad glavom. Integracija nije nova tema za njih jer već 50 godina arapski prvaci pričaju o njoj i do sada su bili u stanju jedino da stvore slobodnu trgovinsku zonu.

Ovo ne treba nikoga da iznenadi, jer meni je pre mnogo, mnogo godina usred Kaira jedan mudar ovdašnji čovek rekao: „Mi Arapi se sastajemo samo da bismo se svađali, a onda se nanovo sastajemo da bismo se mirili.“

Zain ben Ali i supruga Leila

Odbegli predsednik Tunisa 23 godine godine vladao je balansirajući između ustupaka i represije, ne radikalizujući ni jedno, ni drugo. To je pokušao i prošlog meseca. U govoru dugom trinaest minuta na udarnom dnevniku državne televizije izrazio je svoje „žaljenje“ i „saosećanje“ i u ime „boga milostivog“ obećao svojim građanima više radnih mesta i veće pravo glasa. Istovremeno je mobilizovao vojsku i policiju.

Od 1987. godine, kada je preuzeo vlast, u Tunisu nije bilo većih protesta. Nema ih ni inače u zemljama autokrata pod simbolom polumeseca. Dapače, Tunis se razvijao kao raj za turiste, privredni rast je bio zadovoljavajuć, obrazovanje stanovništva je bilo u usponu, zemlja je imala sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom. Hoteli su bili poznati po dobroj kuhinji i odličnim i jeftinim vinima zahvaljujući francuskom uticaju, infrastruktura vezana za turizam se brzo razvijala, te se činilo da nikome ne smeta što je Ben Ali pet puta izbore dobijao sa 90 i više procenata podrške. I Brisel i Vašington zadovoljavao je privid demokratije, samo da se radikalni islamisti drže podalje od vlasti. Kako mnogi komentatori kažu, Tunis je bio prototip prosvećene diktature: politički neslobodne, ali privredno uspešne.

Ali dok se prošireni klan oko Ben Alija bogatio, rastao je broj siromašnih u zemlji. Počelo je da raste nezadovoljstvo zbog rođačke privrede i represije. Drastične razlike između bogatih i siromašnih su i Ben Alijevog prethodnika i mentora Habiba Burgibe na kraju koštale vlasti. Represivnim Burgibinim sistemom moći rukovodio je njegov šef državne bezbednosti Ben Ali. U jednom trenutku Tunis je bio na ivici građanskog rata, a Ben Ali je pohapsio prominentne islamiste koji su predstavljali opasnost za tadašnji režim.

Tada je Ben Ali tada 84-godišnjeg Burgibu proglasio nesposobnim da vlada i sam preuzeo vlast. Odmah potom je opustio situaciju tako što je na slobodu pustio i uhapšene islamiste i omražene ličnosti Burgibinog režima. Poznavaoci kažu da je napravio jednu od najboljih bezbednosnih službi na svetu. Ponovo je 1992. godine, pod izgovorom da na njega planiraju atentat, dao uhapsiti hiljade ljudi. Opozicija je bila razbijena. U prvi mah je izgledalo da i ovoga puta planira da učini isto. Pretekle su ga žestoke demonstracije na ulicama koje su prvo bile socijalno motivisane, da bi se pretvorile u političke demonstracije uperene protiv vlasti.

Dok Ben Ali, koji je zemlju ipak sačuvao od socijalnih i religioznih potresa kakvi su bili u Alžiru, i dalje ima u narodu mnogobrojne pristalice, jedna od najomraženijih ličnosti je njegova 23 godine mlađa supruga Leila Trabelsi. Govori se o „kleptokratskom“ klanu Trabelsi. Kako je Ben Ali bivao stariji i bolesniji i zanimao se, kažu poznavaoci prilika, pre svega za međunarodna i bezbednosna pitanja, njegova supruga je, navodno, kontrolisala čitavu privredu.

Leila potiče iz obične porodice. Bila je frizerka, kada je po nekim pričama u jednom pariskom kabareu upoznala svog sadašnjeg muža, koji je tada bio šef državne bezbednosti. Kada je preuzeo vlast, Ben Ali se razveo od svoje tadašnje supruge i oženio svoju ljubavnicu Leilu.

Vladavinu iz senke Trabelsijevih su i, kako je procurelo u „Vikiliksu“, američke diplomate nazivale „skoro mafijaškom“. Leila je većinu svojih jedanaestoro braće i sestara postavila na ključne strateške pozicije u državi, kao i ljude u koje je imala poverenja, a često nisu baš bili kompetentni, pišu francuske novine. Važilo je pravilo da ako neko u Tunisu planira građevinski objekat koji premašuje milion evra, mora da se obrati nekom od Trabelsijevih. Čitave grane privrede, kao na primer kupoprodaja automobila, bili su u rukama klana Trabelsi. Leila je rado učestvovala u humanitarnim akcijama. Prema francuskom „Mondu“, Leila je Tunis napustila sa 1,5 tona zlata u polugama, koje je, preteći, u ime svog muža, navodno iz narodne banke prebacila u avion.

A. I.

STARI-NOVI PREMIJER: Mohamed Ganuši