Vidimo se za jedan kilodan

Navodno je za pokretanje jednog broda potrebna količina lepote od jedne milihelene. Ova vickasta ideja potiče iz drame Kristofera Marloua Doktor Faust i zasnovana je na Homerovom opisu Helene Trojanske, koja je imala lice „kakvo pokreće hiljadu brodova“. Naime, ako je helena mera lepote kojom se pokreće hiljadu brodova, onda bi se jedan brod mogao pokrenuti sa hiljadu puta manjom veličinom, odnosno jednom milihelenom.

Možda vam Marlouova ideja miriše na zaplete iz štreberskih viceva, ali u suštini nema razloga da se merna skala za veličinu nečeg kao što je „količina lepote koja pokreće brodove“ ne veže za jedinicu koja bi bila helena. I koja bi se delila decimalno, na deci, centi i milihelene. Gotovo sve merne skale i jesu definisane na sličan način – dogovorom ili konvencijom, počev od načina na koji merimo „dogovornu“ veličinu kao što je temperatura, pa do toga kako merimo

nešto što smatramo prirodnim procesom, kao što je protok vremena.

Mada iz perspektive sa početka XXI veka deluju tako prirodno, sekundi, minuti i sati su samo intervali koje je čovek, iz istorijskih razloga, odbrao za merenje vremena. Međutim, vreme se moglo meriti u sasvim drugačijim intervalima. U sovjetskoj Rusiji i tokom Francuske revolucije, bili su osmišljavani kalendari sa sasvim drugačijom organizacijom broja meseci i dana u nedelji. No, i jedan dan je mogao biti podeljen drugačije – recimo, na deset smerglina, tako da svaki smerglin ima deset turdnarka, koji su mogli biti podeljeni na 100 remlina ili možda, 100 zomgloa.

Zvuči suludo, ali zapravo nije neozbiljno pitati se zašto jedan metar delimo na 100 centimetara, a jedan dan ne delimo na 100 sati, ili minuta? Ili, ako stvari ne posmatramo dekadno, zar se dan nije mogao podeliti na 14, 23 ili 37 delova? Zbog obrazovne prakse da prvo naučimo da „gledamo u sat“, pa tek kasnije da koristimo lenjir i merimo dužine, čak će vas i deca retko pitati zašto su dani i sati podeljeni u tom seksagesimalnom sistemu, sa vavilonskom osnovom 60. Zašto je uopšte dan izdeljen na 24 dela, koja su podeljena na 60 minuta, pa na 60 sekundi?

Ako govorimo o merama za vreme unutar jedne godine, jedina stvarna mera koja je utemeljena na prirodnom procesu i uslovno posmatrano, nije predmet dogovora, jeste dužina dana – to je vreme koje je potrebno Zemlji da se okrene oko svoje ose, odnosno, vreme za koje sunce na nebeskoj sferi prividno „obiđe“ pun krug oko planete.

Precizno govoreći, jedan dan tokom godine u proseku traje 23 sata 56 minuta i 4,096 sekundi. To je srednja vrednost za takozvani sideralni dan, što je vreme koje je Zemlji potrebno da napravi jednu rotaciju u odnosu na zvezde „nekretnice“. Pošto se, zbog okretaja Zemlje i paralakse, čini da se Sunce kreće malčice istočno, ovaj interval nije potpuno isti kao takozvani solarni dan, što je vreme između dva uzastopna prolaska sunca iznad istog meridijana. Solarni dan u proseku traje za oko osam minuta duže od sideralnog – 24 sata, 3 minuta i 56,555 sekundi.

U oba slučaja je reč o srednjim vrednostima. Zemlja se, u svom kruženju oko Sunca, naime, ne okreće sve vreme jednakom brzinom oko svoje ose. Zbog toga je u proleće, jesen ili leto dan duži ili kraći za oko dvadesetak sekundi, pa se uvek govori o srednjem solarnom danu u toku godine. Pritom se ne misli na evidentno različito trajanje obdanice u različitim sezonama na raznim geografskim širinama (što je posledica nagiba planete pri okretanju oko Sunca), već o ukupnoj dužini 24-časovnog dana.

Sideralni dan iznosi 86.164 sekundi – onih koje su u SI sistemu definisane kao etalon vremena i čija atomska definicija kaže da traju koliko i 9.192.631.770 perioda zračenja koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133. Ova neprijatna definicija kojom atomski satovi mere tačno vreme promašuje dan za jednu sekundu koja se uvek mora nadoknaditi dodavanjem, što nas posebno podseća da je sekunda stvar dogovora o kom se u SI sistemu stara Međunarodni komitet za mere čije je sedište u paviljonu De Bretej kod Pariza.

Stvari su zapravo definisane obrnutim redom – dan je mnogo, mnogo stariji pojam od sekunde i sata. U ne tako davnoj prošlosti, pre mehaničkih satova, vreme se u toku dana zapravo merilo temporalno. U vreme sunčanih satova, dan je već bio izdeljen na 24 dela. No, zanimljivo je da oni u praksi nisu bili jednaki, budući da je leti obdanica bila duža, i svaki pojedinačni sat je duže trajao. Podela dana na 24 dela je zapravo starija od pojma sata, a sama reč i jeste potekla od grčkog naziva za „deo dana“.

Po svemu sudeći, takva podela dana je došla od starih Sumera, ali zapravo, nije poznato tačno zbog čega. Postoji nekoliko hipoteza na tu temu. Po jednoj, stvar je u menama Meseca. Ako su drevni narodi uočili da između dve mesečeve mene protekne 30 dana, a da se tokom godine javi 12 mesečevih mena, onda su u istom maniru mogli deliti i obdanicu na 12, odnosno dan na 24 dela. Međutim, tek su Rimljani strogo definisali godinu sa 12 meseci, pa je ovo objašnjenje u najmanju ruku klimavo.

Drugo objašnjenje se vezuje za 12 sazvežđa Zodijaka, koja se za godinu dana okrenu na nebeskoj sferi, tako da ona ponovo dođe u isti položaj. Ali, ako ste ikad posmatrali noćno nebo, brzo ćete shvatiti da izbor sazvežđa nije baš tako nedvosmislen i da će pre biti da je popularnost dvanaestice u starom Vavilonu uticala na to da ih bude toliko.

Jedno od objašnjenja se vezuje za ljudsku šaku koja je navodno navela Sumere da dan podele na 12 delova. Ako savijete palac i pogledate unutrašnjost šake, primetićete kako vam je svaki od četiri ispružene prsta podeljen na tri celine, tako da pred sobom imate dvanaest podjednakih celina. To je olakšavalo brojanje sati u toku dana, pa je zato i dan podeljen na 12 delova.

Uz ovo ide i zgodna okolnost da je 24 broj koji je deljiv sa 2,3,4,6,8 i 12, tako da se sa njim znatno lakše računa nego sa deset ili sto, kad ga treba izdeliti na delove. Nema, međutim, jakih argumenata da se prihvati ili odbaci bilo koja od hipoteza, a nije isključeno da su podeli na 24-časovni dan doprineli svi razlozi zajedno. U svakom slučaju, kad (ako) jednom sretnemo vanzemaljsku civilizaciju, prvo u čemu nas neće razumeti je zašto vreme računamo u dvadesetčetvrtinama jednog obrtaja planete. I toliko strepimo kad one prebrzo promiču.