Kako je drug Lenjin daljinski pohvalio Arkadija Averčenka i kako smo to ponovo otkrili
A Lenjin kaže:
„To je knjižica skoro do ludila ozlojeđenog belogardejca Arkadija Averčenka: ‘Tuce noževa u leđa revoluciji’, Pariz 1921. Interesantno je posmatrati kako je mržnja koja je došla do ključanja izazvala i izvanredno snažna i izvanredno slaba mesta u ovoj visoko talentovanoj knjižici. Kad pisac posvećuje priče temi koja mu nije poznata, ispada neumetnički…
Zato je veći deo knjige posvećen temama koje Arkadije Averčenko odlično poznaje, koje je proživeo, o kojima je razmišljao, koje je osetio. I s talentom koji poražava naslikani su utisci i raspoloženja predstavnika stare, spahijske i fabrikantske, bogate Rusije, koja se prejedala i prejedala. Tako, baš tako mora izgledati revolucija predstavnicima klasa koje komanduju. Mržnja koja plamti kao vatra čini Averčenkove priče ponekad – i u većini – izrazitim do zaprepašćenja, na primer – ‘Trava izgažena čizmama’, o psihologiji dece koja su preživela i koja preživljavaju građanski rat.
Međutim, do pravog patosa pisac se uzdiže samo onda kad govori o jelu. Kako su jeli bogati ljudi u staroj Rusiji, kako su mezetili u Petrogradu – ne, ne u Petrogradu, već u Peterburgu – za 14 i po rubalja i za 50 rubalja itd. Pisac to opisuje s pravim sladostrašćem: e, to on zna, to je i on proživeo i osetio, tu on pogreške nikako neće učiniti. Poznavanje stvari i iskrenost izbijaju iz svakog retka. (…)
Neke priče, po mom mišljenju, zaslužuju da budu preštampane. Talenat treba podsticati.“
Toliko i tako vođa sovjetske revolucije Vladimir Iljič Lenjin u ulozi književnog kritičara na stranicama moskovske „Pravde“, povodom zbirke od dvanaest kratkih priča koje je Arkadije Averčenko objavio u Parizu 1921. godine.
Emigrant Averčenko, „beli Rus“ u beogradsko kasno proleće 1922. godine, u autobiografiji na početku zbirke Odabrane pripovetke pominje tu kritiku:
„Lenjin je pokušao da se sa mnom izmiri: napisao je u ´Pravdi´ nekoliko članaka o meni u kojima je pohvalio moju ´Tuce noževa u leđa revoluciji´, knjigu u kojoj sam jasno iskazao moje mišljenje o njemu i o njegovoj revoluciji:
– Ne uznemiruj me ljubaznošću, ja za tebe, brate, ne marim. Ti si, brate, lud a ja sam pošten čovek!…
On se nadu kao žaba i ućuta.“
Averčenkov opis „dijaloga“ s Lenjinom manje je uverljiv no Lenjinov prikaz zbirke, ali to je već pitanje ukusa.
Arkadije Timofejevič Averčenko rođen je 27. marta 1881. u Sevastopolju, u porodici siromašnog trgovca. Zbog povrede oka i slabog vida završio je samo dva razreda gimnazije, pre no što će napustiti školovanje. Počeo je da radi s 15 godina kao činovnik u rudarskom Donbasu. S 22 godine u Harkovu objavljuje prvu priču. Zatim sarađuje u satiričnim časopisima „Bajonet“ i „Mač“ (1906–1907) a u Sankt Peterburgu, od 1908, u „Vilinom konjicu“, kasnije preimenovanom u „Satirikon“, čiji je urednik od 1913. Narednih godina tu postaje slavan kao humorista i satiričar. Do preokreta dolazi posle oktobarske revolucije 1917. godine; „Satirikon“ je kao antisovjetski časopis zabranjen avgusta 1918, nekako baš oko početka strane intervencije protiv ruske revolucije. Averčenko odlazi u Sevastopolj, iz kog će izbeći nekoliko dana pre no što će, 15. novembra 1920, u grad ući Crvena armija.
Godinu dana kasnije u Parizu, na ruskom, objavljuje Tuce noževa u leđa revoluciji. Još godinu kasnije, 1922, odlazi u Sofiju, potom u Beograd i, najzad, u Prag, gde će i umreti posle neuspele operacije vađenja oka u januaru 1925.
U Beogradu mu je 1922. godine Izdavačka knjižara „Osvit“ objavila izbor pripovedaka, a 1925. Knjižnica Rajkovića i Đukovića roman Pohodcev i drugovi.
Izdavačkoj knjižari „Jugoistok“ danas pripada zasluga ne samo zato što je Arkadija Averčenka za nas ponovo otkrila, već i dodatnim podacima o autoru, njegovom delu i vezama sa Srbijom temeljno opremila knjigu.
Jedna priča Arkadija Averčenka
– Šta misliš, koliko imam godina? – upitala je mala devojčica, skačući s jedne noge na drugu, tresući tamne kovrdže i pogledajući me sa strane velikim sivim okom…
– Ti? Pa, mislim da imaš pedesetak godina.
– Ma ne, ozbiljno. Molim te, reci.
– Ti? Imaš možda osam godina?
– Šta ti je! Mnogo više: osam i po.
– Ma šta mi napriča?! Stvarno mnogo. Što se ono kaže: starost nije radost. Sigurno si već i mladoženju našla?
– Nipošto! (Duboka poprečna bora je odmah ispuzala odnekud na njeno mirno čelo.) Zar čovek sad može da zasniva porodicu? Sve je preskupo.
– Gospode, Bože moj, kako smo ozbiljne razgovore zapodeli!… Da li je zdrava tvoja mnogopoštovana lutka?
– Kašlje nešto. Juče sam s njom dugo sedela pored reke. Uzgred rečeno, hoćeš da idemo na reku da posedimo? Tamo je lepo: ptice pevaju. Juče sam uhvatila vrlo komičnu bubicu.
– Poljubi je od mene u nožicu. Ali kako da idemo na reku kad se s one strane, preko reke, puca?
– Nije valjda se da bojiš? Stvarno si još glup. Jer, granate ne doleću dovde, to je daleko. Izrecitovaću ti pesmicu. Jel’ idemo?
– Ako je u pitanju pesmica, to je deseta stvar. Onda me ne mrzi da idem.
Usput je, vodeći me za ruku, izjavila:
– Znaš kako me je noću komarac ujeo, za nogu.
– Ma šta mi reče? Ako ga sretnem, daću mu po njušci.
– Znaš, mnogo si smešan.
– Kako ne bih bio? Trudim se iz sve snage.
Na obali reke smo se vrlo udobno smestili na kamen ispod drveta guste krošnje. Privila se uz moje rame osluškujući pucnjavu u daljini i ponovo je ista ona bora zabrinutosti i pitanja kao odvratni crv izmilela na čisto čelo.
Obraščić, porumeneo od hodanja, protrljala je o šuštavu tkaninu mog sakoa i gledajući pogledom uprtim u mirno ogledalo reke, upitala:
– Reci mi, zar Vatikan nikako ne reaguje na ekscese boljševika?…
Uplašeno sam se odvojio od nje i pogledao ova roze ustašca s blago naduvenom gornjom usnom, pogledao sam ova ustašca iz kojih je upravo mirno izletela ova fraza, čudovišne poslovnosti, i zamolio da ponovi:
– Šta kažeš?
Ponovila je.
Tiho sam je zagrlio, poljubio u glavicu u prošaptao na uho:
– Golubice, ne treba o tome da se priča. Jel’ u redu? Bolje mi izrecituj pesmicu koju si mi obećala.
– Ah, pesmicu! A ja sam i zaboravila. O Maksu:
Maks večito nešto kuka,
Prljava mu leva, a i desna ruka,
Maks je aljkav, nije fin,
Ruke su mu – pravi imalin.
Kosa mu je ko prljava četka,
Da je češlja – pojava je retka.
– Smešna pesmica, je l’ da? Pročitala sam je u staroj „Prisnoj reči“.
– Odlično je odrađena. Jesi li je pročitala mami?
– Pa, znaš, mami nije do toga. Ona stalno poboljeva.
– A šta joj je?
– Anemija. Znaš, za vreme boljševika čitavih godinu dana je provela u Petrogradu, pa je to dobila. Nije bilo masnoće, onda ove… azotne materije takođe nisu… ono… ulazile u organizam. Pa, jednom rečju, komunistički raj.
– Siroto dete – žalostivo sam prošaputao, gladeći joj kosu.
– Kako da ne budem sirota? Kad smo bežali iz Petrograda, u vagonu sam izgubila krevetac za lutku i medved je prestao da pišti. Ne znaš zašto je mogao da prestane da pišti?
– Očigledno, nije usvajao dovoljno azotnih materija. Ili je u pitanju prosto sabotaža.
– E, stvarno si mnogo komičan! Ličiš na moju gumenu kucu. A je l’ možeš donjom usnom da dodirneš nos?
– Nema šanse! Celog života sam o tome sanjao – ne polazi mi za rukom.
– Znaš, jedna devojčica, moja poznanica, može da dodirne; mnogo je smešno.
S druge obale je počeo da pirka vetrić i pucnjava se odmah bolje čula.
– Vidiš kako rade mitraljezi – rekao sam osluškujući.
– Šta ti je, bato moj – kakav mitraljez? Mitraljez češće štekće. Znaš, baš kao što štekće šivaća mašina. Ovo prosto pucaju u serijama. Gle, molim te: pucaju naizmenično.
Ba-bah!
– Oho – zadrhtao sam – drmnuli su šrapneli.
Njeno sivo lukavo oko me je gledalo s neskrivenim sažaljenjem:
– Znaš, ako ne razumeš, bolje ti je da ćutiš. Kakav je to šrapnel? Običnu trocolku si pomešao sa šrapnelom. Znaš, između ostalog, kad šrapnel leti, onda nekako šušti na poseban način. A brizantna granata zavija kao pas. Vrlo je komična.
– Čuj, stenice – uzviknuo sam gledajući sa sujevernim strahom njene rozikaste bucmaste obraščiće, prćast nosić i majušne ručice, kojima je u tom trenutku zabrinuto podizala čarapice, srozane do cipela. – Otkud sve to znaš?!
– Stvarno komično pitanje, Boga mi! Kad dođeš u moje godine – kazaće ti se samo.
A kad smo se vraćali kući ona je zaboravivši na „reagovanje Vatikana“ i „brizantne granate“ cvrkutala kao vrabac, podigavši uvis prćasti nosić:
– Znaš šta, nabavi mi macu? Da ima roze nosić i crne okice. Vezaću joj plavu traku s majušnim zlatnim zvončićem, imam je. Volim male mace. Jao, što sam glupa! Potpuno sam zaboravila da je moje zvonce bilo u sefu s maminim zlatom i da su ga komunisti zaplenili po nalogu komesara za finansije!
Po zelenoj mladoj travici hodaju nitkovi u ogromnim, teškim čizmetinama, potkovanim ekserima. Proći će po njoj, zgaziće je.
Prošli su – ležala je, ležala tako zgažena, poluuništena stabljika, zagrejao ju je zrak sunca i opet se podigla i pod toplim dahom prijateljskog vetrića šušti o svom, o malom, o večnom.
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
