Poslednji krik iz Komiteta

Te hiljadu devetsto osamdeset i četvrte, Smitsi su izdali prvi album, baš kao i Nik Kejv, Springstin je zaurlao da je Rođen u USA, Marvina Geja je upucao rođeni otac, Šade Adu bila je najlepša žena za koju smo znali, neka meketava prikaza Marija Lujza Čikone krčila je sebi put ka statusu Planetarne Napasti i ničim izazvane teme za bezbroj ispraznih disertacija, Pankrti su izdali svoj poslednji veliki Rdeči album, takođe „rdeča“ Zvezda je bila prvak Jugoslavije u fudbalu, održane su famozne ZOI u Sarajevu koje je voljelo Jureka više od Bureka, Mladina je petkom uredno osvitala u mom poštanskom sandučetu, pročitao sam neke od knjiga svog života i okapao u Kinoteci, Balkanski špijun se popeo na velike ekrane da više nikada – kroz bezbrojne inkarnacije – ne izađe iz naših života, gledao sam Megall az ido Petera Gotara gde god se moglo, videli smo nadrealan prizor ravničarskog polja kukuruza uz samu obalu Jadrana (u Privlaci, sučelice Viru) pa se okrenuli na petama i mudro odlučili za bekstvo na Pašman, i uopšte, bila je to jedna jako, jako dobra godina, ma šta onaj Erik Artur Bler zvan Džordž Orvel mislio o tome…

Uostalom, bila su to još malo pa poslednja vremena – bar za neko vreme, je li – u kojima će imati devetnaest godina, a pri tome biti muško, biti jako dobra stvar. Ne baš mnogo godina kasnije, nastupiće vreme u kojem jedva da ima išta gore od toga da imaš devetnaest godina i da si muško: postaćeš ili ratnik ili begunac, mada nijedno od toga nije bilo u tvojim životnim planovima, niti ti je išta od toga obećavano dok si ono odrastao, marljivo učio i radio, bio dobar i vredan drug i tako to. Kako god, to je bilo posle. Još je mnogo toga, i lepog i grdog, valjalo učiniti i(li) istrpeti do tada.

Te iste godine, nekako s proljeća, 21. ožujka/marta, održano je u Zagrebu savetovanje „O nekim idejnim i političkim tendencijama u umjetničkom stvaralaštvu, književnoj, kazališnoj i filmskoj kritici, te o javnim istupima jednog broja kulturnih stvaralaca u kojima su sadržane politički neprihvatljive poruke“, a „analitički materijal“ koji su vredni i Ispravno Orijentisani stručnjaci hrvatskog ce-kaja, to jest njegovih pratećih službi, za ovu prigodu pripremili postaće ubrzo poznat (i prilično zloglasan) kao „Bijela knjiga“. Toj će se Bijeloj knjizi ime autora zametnuti zauvek, baš kao potonjem Vojku i Savlu; doduše, obimna je to hrestomatija Idejnih Skretanja, nije to bilo lako ni sabrati i razvrstati, kamoli još adekvatno marksistički iskriktikovati i razobličiti, teško da je samo jedan autor mogao sve to da postigne!

HERBARIJUM NEPOĆUDNIH: Šta li sam mogao raditi tog dana, 21. ožujka 1984, negde u tom istom gradu, sasvim blizu mesta gde je Bijela knjiga upravo ulazila u jednu sumračnu legendu? Samo Bog zna; ja znam koga sam i šta sam voleo, čega sam se bojao i za koga sam strepeo, čemu sam se nadao od sebe i drugih u nekom budućem životu koji evo-samo-što-nije; to je možda i dovoljno.

Ubrzo će Bijela knjiga postati opštejugoslovensko strašilo: sve što je značilo nešto u kulturi, medijima, pa donekle i u politici, naročito u Beogradu i Ljubljani, ustaće protiv ovog „recidiva staljinizma“ u kojem su pobrojani i raščivijavani (za zvanični SFRJ diskurs neizbežnim metodom istrage „levih i desnih skretanja sa jedino ispravnog puta“) silni književni i publicistički tekstovi „nepoćudnog“ sadržaja, čak i poezija je, po metodu satare, „analizirana“ (recimo, Đogova Vunena vremena i Simovićeve Istočnice, ale i bauci tog vremena; bajdvej odlične, naročito Đogova), kao i drame, filmovi, aforizmi, pa čak i novinski intervjui umetnika i intelektualaca, uključujući i one date za RTV nedeljnike, ženske magazine, pra-tabloide i sličnu kiosk-bižuteriju poznog socijalizma… Sećam se dobro toga: bio sam devetnaestogodišnjak, u svemu tome samo posmatrač, ali nikako neutralan i nezainteresovan; već dobrano izvaspitavan (pardon: indoktriniran) na uvoznoj, a donekle i domaćoj „disidentskoj“ literaturi i na koliko-toliko slobodnijoj štampi (književni i omladinski listovi, pa i poneki hrabriji mejnstrim nedeljnik, opet najviše iz Beograda i Ljubljane), dobro sam znao gde mi je mesto u svemu tome… A kada je, bogo moj, izašao poslednji, letnji oproštajni trobroj (238-240! Znao bih te cifre da me probudite iz najdubljeg sna!) one prelomne redakcije Književne reči sa Gojkom Tešićem na čelu, impresivno debeo i na trocifrenom broju strana novinskog formata, a sav posvećen obračunu sa ždanovizmom Bijele knjige, mojoj čitalačkoj sreći nije bilo kraja… SVI su bili tu, u tom „herbarijumu nepoćudnih“: „junaci“ Bijele knjige uzvratili su udarac svojim komitetskim kolekcionarima, i to tako da je sve odjekivalo.

Dvadeset i šest godina kasnije, i ne po prvi put od onih dana, u Beogradu se pojavljuje Bela knjiga – 1984, podnaslovljena kao „Obračun sa kulturnom kontrarevolucijom u SFRJ“, a kao priređivači su potpisani istoričari Kosta Nikolić, Srđan Cvetković i Đoko Tripković (Službeni glasnik, Beograd 2010). Kako je i zašto Bijela knjiga ovde postala Bela, ostaje misterija, jer ona je i u „ekavskim“ krajevima uvek bila Bijela, to joj je bilo „generičko ime“, i to se ne menja, onako kako nećeš Bijelo Dugme proglasiti belim, ili grad Beli Manastir prekrstiti u Bijeli Samostan! To se ne radi! Eh, nije to jedini deplasirani „revizionizam“ ovih autora (prisutan u njihovom opširnom predgovoru), dalo bi se sporiti o još nekim njihovim tezama, pre svega o onome gde se insistira na gledanju na Bijelu knjigu kroz iskrivljenu prizmu naknadne nepameti, tj. kroz njeno odviše olako i površno smeštanje u kontekst tada već prilično prisutnih međunacionalno-međurepubličkih trvenja i etničko-administrativnih partikularizama, po banalizovanom sistemu „Hrvati ruže Srbe, a pomalo i Slovence“. To je deplasirano jer je nacionalizam (bilo koji, pa tako i hrvatski) ono jedino što se Bijeloj knjizi i njenim nesrećnim, već tada duboko anahronim tvorcima nije moglo zameriti: takva kakva je bila, Bijela je knjiga bila valjda poslednji organizovani i javno vrlo čujni krik izumiruće ideologije (neo)boljševičkog, integralnog shvatanja dogmatskog jednopartijskog socijalizma, sa svime što uz to ide. Ta je ideologija, međutim, bazično etnički neutralna, a ko to ne shvata, ne shvata ništa, pa onda iz tog temeljnog neshvatanja brljavi, iz trulih premisa izvlači nakaradne zaključke. Naravno, istina je da su u Bijeloj knjizi ubedljivo „najgore“ prošli intelektualci iz Srbije, potom iz Slovenije, a mnogo manje je onih iz Hrvatske, ali razlog tome je na sasvim drugoj strani: naprosto je „odriješeni jezik posttitovske epohe“ (Igor Mandić) bio daleko najodrešeniji u Beogradu i Ljubljani (pa se imalo šta i „kritikovati“!), dočim je u tadašnjem Zagrebu, tj. u celoj postmaspokovskoj Hrvatskoj koja je – odlično se sećam, i bogme iznutra! – živela u nekoj formi unutrašnjeg poluprotektorata (kasnije mu je tepano kao „hrvatskoj šutnji“!) bilo nezamislivo, recimo, u novinama objaviti ili na nekoj javnoj tribini izreći štošta što bi u tadašnjem Beogradu ‘ladno prošlo kao normalna stvar, i to ne samo u niskotiražnim književnim časopisima ili omladinskoj štampi nego i u NIN-u, Politici ili Dugi!

SPIRITUS MOVENS: Nemoguće je govoriti o Bijeloj knjizi bez priče o Stipi Šuvaru, koji je slovio za prvog partijskog čoveka Hrvatske, naročito u „idejnim pitanjima“ (mada ne zadugo; upravo će karambol s Bijelom knjigom omogućiti da njegove „akcije“ u SKH počnu da padaju, i posle ne više od godinu-dve biće sve marginalizovaniji) i spiritus movensa ovog, khm, ispada. U nekim će se budućim zlim vremenima, u ratnim i ratnomafijaškim devedesetim, kada će nam svima trebati sasvim druga vrsta hrabrosti i čestitosti pred sasvim drugačijim izazovima, Šuvar pokazati kao dosledan i čestit čovek, i to zavređuje svako poštovanje. Ali ne poništava činjenice iz 1984: on i njegovi trabanti bili su nadobudni uzurpatorski Gromovnici koji su celu jednu kulturu (hrvatsku svakako, s vidljivim nastojanjem da prošire područje borbe!) pokušavali da drže pod zaptom jedne ideologije, štaviše, njenog rigidnog tumačenja. Bio je to, doduše, beznadežno okasneo pokušaj, otuda i osuđen na neuspeh i svekoliku kompromitaciju, od koje se (baš kao i od čuvene „reforme školstva“) Šuvarov javni lik nikada nije sasvim oporavio, pa je previše lako zaboravljeno da je, recimo, zgrada Nacionalne i sveučilišne biblioteke takođe zadužbina njegove vladavine.

Pažljivo sam, posle tolikih godina, iščitao dvestotinak gustih strana ovog „materijala“ iz orvelovske godine. Ono što te prvo zapahne sa ovih stranica jeste sam taj jezik: bože, da li je moguće da je iko ikada mogao misliti da se na tom i takvom jeziku može izreći išta što bi imalo smisla?! Ili smisao uopšte nije ni bio deo pogodbe, ta reč ionako zvuči previše nekako metafizičko-mračnjački… Bio je to sparušeni jezik jedne ideologije – i celog jednog ovaploćenog paralelnog sveta kojeg je izgradila na svojim vazdušastim premisama! – koja je već bila u predsmrtnom hropcu, samo što toga nije bila svesna, naprotiv, ona je bila ta koja je uredno, svojim čuvenim dijamatskim (ne dijamantskim…) alatkama, sahranjivala sve ostalo, od „građanskog sveta“ i mrske „buržoaske demokratije“ pa nadalje.

U onome što je bio „materijal“ Bijele knjige ima svega i svačega, od takoreći proročanskih reči i genijalnih misli uistinu elitnih intelektualaca, pa do trivijalnih brbljarija, banalnog nacionalističkog trućanja i drugog verbalnog smeća, a da je pri tome i jednom i drugom pridavan podjednak značaj i „javna opasnost“ i podjednako se obrušavalo na sve. Zašto? Zato što je jedini relevantan kriterijum za dospevanje na crnu listu Bijele knjige bio da li neko ili nešto skreće s linije. E sad, kako skreće, kuda skreće, zašto skreće… to već nije važno, sve su to „neprijatelji svih boja“, Česlav Miloš ili neko kafansko laprdalo iz Ivanjice, what’s the bloody difference?

Tužno je, i na neki perverzan način setno, čitati danas Bijelu knjigu. Sve u šta su njeni tvorci verovali da veruju i sve što im se činilo da pouzdano znaju umrlo je, i to zato jer je umreti moralo, a ne zbog „zavere unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja“. Nevolja ovakvih poput mene, koji se sećaju, i koji ne daju ni nacionalistima i drugim priprostim paradesničarima ali bogme ni lakoumnim nostalgičarima ne jednog vremena (taj sam prvi…) nego jedne represivne ideologije i prakse, u tome je što je sa svim tim nestala i jedna zemlja, i jedan kontekst naših života, kontekst koji je, doduše, svojim nedostacima zasluživao da evolutivno nestane u ime nečega boljeg, a nestao je na koncu u ime Pukog Varvarstva, tako što je naprosto zaklan, preko noći. A ko ga je to zaklao? O da, tu su nožekanju pridržavali mnogi, i poneki od „objekata“ Bijele knjige, ali bogme i mnogi dojučerašnji vernici sveta koji ju je takvu porodio, nju kao gotovo pa poslednji (pro)glas jednog prošlog svršenog vremena.