Budućnost je u povezivanju

U toku je upravo prolećno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC-a. Patrijarh Irinej je najavio da će jedna od tačaka na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve biti i rasprava o dolasku poglavara pape Benedikta XVI.

O ekumenizmu, predrasudama, bolnim tačkama, autentičnom i neiskrenom dijalogu razgovaramo sa nadbiskupom beogradskim Stanislavom Hočevarom.

„VREME„: U jednom intervjuu od pre nekoliko godina, na pitanje „Ko je Stanislav Hočevar, osim što je nadbiskup?“, kazali ste: „Strašno trpi zbog podeljenosti istočnog i zapadnog hrišćanstva i ne plaši se mačeva niti s jedne niti s druge strane.“

NADBISKUP STANISLAV HOČEVAR: Sve više trpim.

Zbog čega?

Svi smo i istočna i zapadna crkva, premalo osetljivi kada je reč o jedinstvu i zajedništvu. Mačevi o kojima sam govorio su upravo nerazumevanje sa obe strane. Vrlo brzo se stvaraju predrasude. Ko god se danas zalaže za jedinstvo hrišćana nailazi na neshvatanje. I to je znak da je jedinstvo hrišćana Božija volja. Najveća Isusova želja je da svi njegovi učenici budu jedno. Ne bojim se biti odrešit i radikalan kada je to u pitanju i reći – gde nema jedinstva tu se radi protiv Isusa Hrista.

Kada je reč o dolasku pape u Srbiju, kakvu odluku Sabora SPC–a očekujete?

Pre svega, svaki crkveni događaj, bez razlike u kojoj se hrišćanskoj crkvi događa, je događaj za sve nas. I ja se jako tome radujem. A nisam pozvan da izražavam svoje želje, već se samo mogu moliti da episkopi Srpske pravoslavne crkve, kao i svi stanovnici Srbije, u ovom važnom momentu ispune svoj istorijski i duhovni zadatak. Isto tako, nije moja uloga da izražavam svoje procene, već da radosno pratim događaje u sestrinskoj crkvi. Sve drugo bi bilo mešanje u život SPC-a.

Koji je, po vama, taj istorijski i duhovni zadatak?

Da su verni Isusu Hristu i zadaći crkve. Crkva putuje kroz istoriju i episkopi su pozvani da pametno procenjuju znakove vremena. Ubeđen sam da će to učiniti.

Znači li to da verujete da će, kakva god odluka da se donese, ona biti pravilno procenjivanje znakova vremena?

Svaka crkvena zajednica može da pogreši, da ne ispuni svoje poslanje. Ja ne mogu definitivno da sudim, ali mogu na osnovu toga šta će se odlučiti da kažem svoj stav i mišljenje.

Vidim da ste veoma oprezni. Ali, možete li nam reći, šta ako Sabor odluči da ne pozove papu?

Za mene nije glavno pitanje da li Sveti otac dolazi, već je pitanje zrelosti društva i Crkve. Da li imamo zrelost dijaloga ili ne. Za mene je važno da tragamo i da smo sposobni razgovarati. Katolička crkva je dala vrlo važne teološke putokaze. Potrebno je pokrenuti preobrazbeni proces čitavog društva. Nije reč samo o događaju dolaska i odlaska, već preobražavanju svih nas u zrelo i odgovorno društvo.

Izjavili ste da i pored želje da dođe u Srbiju, Sveti otac ne želi da narušava do sada postignuti socijalni mir i zajedništvo u Srbiji. Da li mislite da bi poziv poglavaru Rimokatoličke crkve doprineo razgovoru i sazrevanju ili bi još više rasplamsao podele?

To nije pitanje šta ja mislim, već se radi o tome šta crkveni pastiri, episkopi misle i čine. I šta čini država. Ako država i društvo i crkve dozvoljavaju, kao što se sada događa, da se izruguje Sveti otac papa Benedikt XVI, da se smeju u Srbiji davati strašne negativne ocene o njemu, i da niko ne reaguje, onda to znači da ovo društvo samo po sebi želi da se ponovo zatvori u prošlost. Budućnost je put povezivanja čovečanstva. Ako želimo budućnost bez konflikata, moramo bolje da se upoznamo, prevaziđemo predrasude iz prošlosti. Moramo da preobražavamo konflikte u komplementarnost, u sinergiju. Različitost može samo pomoći da naša snaga zajedništva bude veća i lepša. Nije pitanje samo po sebi šta će se dogoditi jer On nas je pozvao da budemo saradnici njegove istorije, spasenje zavisi od svih koji vode crkve i verske zajednice. Pitanje je da li su odgovorni u crkvama preuzeli tu odgovornost i svoje vernike vaspitavaju u duhu jevanđelja, odnosno u duhu religije kojoj neko pripada.

Po vašem mišljenju, da li SPC vaspitava svoje vernike u tom duhu?

Ne mogu dati odgovor jer ne poznajem dovoljno svaku eparhiju, manastir, knjigu. Mogu samo primetiti da u čitavom društvu, pa dakle i u religioznim zajednicama, još uvek ima netačnih podataka. Govorilo se ovih dana da je u Jasenovcu bilo 800.000 ljudi pobijenih, što istorijski nije adekvatno. Takve vesti i neistine se iznova i iznova šire u medijima. Tačka koja me boli je da nema intelektualaca, stručnjaka koji bi započeli javni dijalog kako bi se na taj način proučavali problemi iz prošlosti, što je i zadaća države. A ne samo ponavljale stare fraze i istorijske netačnosti.

Šta bi još država mogla da uradi?

Ako gledate sve televizijske emisije, okrugle stolove, pogledajte koliko je pozvanih katolika koji bi mogli dati svoje mišljenje. Da li su katolici uključeni u strukture državne vlasti? Nemate skoro nijednog predstavnika katolika u nijednom ministarstvu. Što znači da katolici nisu adekvatno prihvaćeni.

Kada kažete da je u Srbiji dozvoljeno izrugivanje pape Benedikta XVI, na šta mislite?

Recimo, ako su bile neke poteškoće u delu crkve, među sveštenicima, onda se to pripisuje njemu. I mnogo takvih stvari. To se posebno događa u nekim redovnim emisijama. Mnogi vernici su me zvali telefonom, jako su povređeni. Simptomatično je da često oni novinari koji uživaju ugled, upravo su oni „poslati u vatru“ da se izruguju. Što znači da tu postoji neka organizovana težnja. Mi u ovim godinama ne primećujemo veća otvaranja. Baš naprotiv.

Da li mislite da je to zaista zatvorenost prema Katoličkoj crkvi ili i rezultat jedne druge dimenzije, nacionalne, u odnosu Srbija – Hrvatska?

Nažalost, na našim prostorima je došlo do identifikovanja nacionalnosti i konfesionalnosti. S druge strane, pokažite mi knjige u Srbiji koje Katoličku crkvu objektivno predstavljaju. U mnogim enciklopedijama i drugim knjigama stalno se ističu predimenzionirane ili neobjektivne dimenzije Katoličke crkve. Stalno i svuda pronalazite takvu literaturu i nikome nije stalo da to promeni. I na svečanosti Svetom Savi se još uvek stavljaju u njegova usta reči da se treba boriti protiv rimske jeresi. To znači da je poruka odgovornih ljudi da se katolici manje vredni državljani.

Drugo, mislim da je poslednje vreme za Srbiju da Katoličku crkvu ne identifikuje sa Katoličkom crkvom u Hrvatskoj. Ja bih molio vlasti i sve druge da ako govore o Katoličkoj crkvi govore o Katoličkoj crkvi u Srbiji i neka nam kažu kada katolici koji žive u Srbiji nisu bili u saglasnosti sa svojim pozivom. Tu se vidi da nešto nije u redu sa samim shvatanjem ovdašnjeg stanovništva. Katolici se ponižavaju i uvek poistovećuju sa događajima koji su se dešavali izvan Srbije.

Izvan Srbije, ali su se dešavali Srbima. Pritom, ne mislite li da je kočnica i to što je, recimo, Katolička crkva u Hrvatskoj pozvala vernike na post i molitvu za pravednu presudu hrvatskim generalima u Hagu?

Dakle, objektivnost i pošteno novinarstvo zahteva da se govori o Katoličkoj crkvi na univerzalnoj razini. Jedno je Katolička crkva na univerzalnoj razini, a drugo je ona u Hrvatskoj. I kao što sam već rekao, ne treba stalno povezivati Katoličku crkvu u Srbiji sa onom u Hrvatskoj. Ako ko želi pisati o Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, treba biti toliko pošten da se ide na izvore i da se saslušaju obe strane. Veliki greh je da se samo jedna strana interpretira, a nikako se ne pita niti sasluša druga strana. Hrvatska ima svoju Biskupsku konferenciju i portparole i ko hoće objektivno da izveštava treba da pita njih. A jednostranim pristupom se iznova uništavaju dobri odnosi, truje klima. A to nije dozvoljeno. Kada imamo sve objektivne podatke, onda svaki čitalac i gledalac može objektivno da „presudi“. Treba znati zašto se Katolička crkva u Hrvatskoj postavlja tako i to bi služilo dijalogu. Mi svi znamo da svaki medij ima za sobom vlasnika koji ima svoje konkretne interese, što ne može biti put istraživanja objektivne istine.

Dok razgovaramo ne mogu da se otmem utisku da niste zadovoljni ovdašnjom situacijom u društvu, otvorenošću. A čini mi se opet da u delu naše javnosti vlada suprotno mišljenje. Među delom vernika Srpske pravoslavne crkve prisutno je osećanje da se retko kada toliko govorilo o Katoličkoj crkvi, o ekumenizmu, da je SPC, neki će reći, preotvorena za razne uticaje Katoličke crkve, maltene skoro pa „nadvladana„. Otkud ta razlika u percepciji?

Percepcija javnosti je pre svega percepcija straha. To je zbog toga jer se premalo govori na okruglim stolovima, u medijima. Kako to da ne mogu nikada biskupi Katoličke i Pravoslavne crkve zajedno sesti i razgovarati o određenim stvarima i zajedno odgovarati na pitanja? Čovek bi očekivao da imamo priliku da tako govorimo, sa poštovanjem, bez vređanja. Da svi koji žele mogu mirno, dostojanstveno postaviti svoje pitanje. Čovekovo dostojanstvo sastoji se i u tome da može da pita. Potrebno je da postoji poštovanje i vera u dobronamernost svakog sagovornika. Bez toga, društvo ne može da napreduje. I treba u stanovnicima Srbije probuditi tu dobronamernost. Zbog teškoća iz prošlosti, mnogi nastupaju iz straha i iz osećanja ugroženosti

A kome bi odgovarala atmosfera straha? I šta, po vama, ima stvarnu podlogu, a šta je „prikupljanje poena„?

Mnogo faktora je tu. Kada se govori o poteškoćama, mi živimo na granici istoka i zapada i u prošlosti je zaista bilo jako mnogo konflikata. Niko danas objektivno ne prikazuje, recimo, kako je jedna ista Hristova Crkva već u prvom milenijumu bila različito usmerena ka nekim pitanjima. Recimo, na istoku je uvek crkva bila jače povezana sa svetovnom vlašću nego na zapadu. Na istoku se razvijala partikularno, sve počinje episkopijom, na zapadu se gledalo na univerzalnost pod jednim vođstvom. Sve je to rezultiralo i u stvaranju različite percepcije života. U hrišćanstvu je na istoku jako naglašavana liturgija kao put usavršavanja čoveka, dok se na zapadu uvek naglašavalo socijalno učenje. Tokom vekova se onda mnogo tih različitih percepcija hrišćanstva na istoku i zapadu konkretizovalo u jednu kulturu, mentalitet. A naglašavale su se samo spoljne razlike koje su onda rađanjem nacionalnih država dobijale i jednu nacionalnu kulturu. Sva filozofija života se razvijala na razlikama. One svakako postoje, ali se predimenzioniraju. Pritom tu ulazi politika, koja opet „nudi“ različite poglede na budućnost. Vi znate kakva je diskusija unutar čitavog stanovništva Srbije, da li i kako u evropske integracije. Sada je dilema između toga, da ne nabrajam alternative. I u toj prašini i toliko iskustava iz prošlosti i različitih pogleda na sadašnjost, najlakše je stvarati predrasude i uzimati poene za sebe.

Da li mi se čini ili je za vas situacija ovde gora nego što je bila pre nekoliko godina?

Dobro, to je prirodni proces. Zašto? Nikada ne smemo zaboraviti da istorija ide jednim tokom i budući da se na ovim prostorima događalo mnogo teških stvari, odnosi između različitih republika, pitanje odnosa sa Kosovom, te je jasno da sve to prouzrokuje mnoga pitanja unutar samog srpskog društva. Mnoge istorijske činjenice zahtevaju jednu novu sintezu. Danas ima jako mnogo različitih analiza i premalo sinteza. Jasno je da država Srbija i stanovnici treba da traže novo mesto u ovoj konstelaciji. U svim stanovnicima je pre svega strah, još osnažen ekonomskom krizom. U tom traženju novog identiteta mnogo je više skučenosti nego u prvom momentu euforije. To je normalan put. Zato je sada tako važno ne zatvarati se, ne bežati od susreta, ne gledati isključivo u prošlost, već pronalaziti šanse. Srbija ima izvanredno mnogo velikih šansi, meni je samo žao da to ne iskoristimo.

A ima li promena u odnosu Katoličke crkve i SPC–a? Na čelo SPC–a je došao novi patrijarh, da li je time nešto drugačije?

I tu se ne može reći nešto izvanredno. Ne stvara crkvu jedan čovek, pa ni prvi odgovorni, pogotovo u istočnim crkvama gde se naglašava sabornost. Radi se o kontinuitetu. Drugo, svaka promena odgovornog u jednoj crkvi zahteva određeno vreme da bi ta ličnost mogla bolje upoznati čitavu situaciju. Prvo vreme je vreme traženja. Najava Njegove svetosti patrijarha Irineja da će se na Saboru govoriti o dolasku pape je veoma pozitivna. Patrijarh kao glava stvarno želi dijalog. Ali sada zavisi od čitave zajednice da li će u tako pozitivnom pristupu Njegove svetosti moći svi da sarađuju. A to je pitanje i ostalih autokefalnih crkava.

Najvažnije je to što je pokrenuto stvaranje panortodoksnog, svepravoslavnog sabora. Ja vidim rešenje u tome ne bi li što pre autokefalne crkve zajedno sa rimskim biskupom tražile zajednički sabor, gde bi došli svi biskupi iz obe crkve. I oni su ti koji bi trebalo da daju svoj glas. To je bolje nego da se samo sastaju teolozi. Oni ipak govore više pod vidom struke, a manje pod vidom pastirske odgovornosti.

Vi ste dosta razgovarali i sa prethodnim patrijarhom srpskim Pavlom. Izjavili ste da ste često imali neformalne razgovore i da vas je radovalo što je on tako bio otvoren.

Da, pre svega sa Njegovom svetosti smo razgovarali o vrlo duhovnim stvarima. On je vrlo duboko osećao, kao pravi učenik Isusa Hrista, da je Isus Hristos želeo zajedništvo. Jako je patio što toga nema. Kada sam ga posećivao u bolnici, on mi je to više puta izražavao. „Bože, zašto nismo jedno?“, ali u tom najdubljem, mističnom zajedništvu. Kada to kažemo, mnogi mogu odmah da pomisle da se radi o unijama, što je potpuno pogrešno. Ponajpre treba mnogo toga raščistiti, mnogo vremena posvetiti različitim pitanjima, pojmovima, problemima, prevazilaziti predrasude i jednostrane poglede kojih među nama ima previše.

Jasno je da je potreban dijalog. Ali on mora biti plod ljubavi, a ne straha ili voluntarizma, da bi se po svaku cenu stvorio neki ekumenizam ili jedinstvo. Ja samo ne shvatam kako mnogi ne pate što smo podeljeni, što je Hristova crkva pocepana. I za mene je nerazumljivo da se tu rađaju radikalne grupe koje nisu u duhu vere, a kamoli u duhu hrišćanske ljubavi.

Ali može li uopšte biti dijaloga ako je reč o dogmi? Recimo, kako možemo da vodimo dijalog o nečemu kao što je filiokve?

Možemo. Crkvene zajednice su posle prvog milenijuma živele u različitim istorijskim situacijama i svaka crkva treba da odgovara na izazove vremena. Zapadna crkva našla se pred velikim pitanjima, na primer i takozvanog teizma (stav koji kaže da je Bog stvorio svet i onda ga napustio, nije više prisutan). Zato je ona proglasila neke dogme, što je bio plod dugotrajne refleksije, kojima je htela da kaže ne, Bog prati svakog čoveka od njegovog rođenja pa do njegove smrti. Ako je ona proglasila dogmu o bezgrešnom začeću blažene Device Marije, to pre svega znači da svako ljudsko biće u Božijim nacrtima ima posebnu jedinstvenu misiju i samo onda živi u saglasnosti sa Božijom voljom ako ispuni svoju životnu misiju. Greh je da ne prihvatam svoju misiju i svoj zadatak.

Zapadna i istočna crkva su se nalazile u drugačijim istorijskim situacijama. Teološki dijalog omogućuje da bolje vidimo zašto jedna ili druga crkva posvećuje više pažnje određenoj tematici. Crkva je uvek odgovarala potrebama vremena; ona mora vernike spašavati od zabluda.

A te su potrebe danas…?

Sada dolazi do globalizacije. Neće biti kao što je nekada bilo, da je narod samo katolički ili pravoslavan ili protestantski. Narodi se sve više mešaju. Migracija je velika i biće veća. Važno je da crkve svojim vernicima pomažu. Recimo, kao kada se pravoslavac nađe u katoličkoj zemlji i obrnuto.

Osnovni zadatak pastira je da razgovaraju. Ako ne bi to činili, onda bi bili neodgovorni. Veliki je greh ako ne traže dijalog, a pre svega dijalog ljubavi. Jer sve nas je Bog stvorio, bilo da je neko pravoslavac, musliman, katolik. Mi smo plod Božije ljubavi i ne možemo više da imamo negativan stav prema drugom.

Pogledajte kako sada i SPC ima u čitavom svetu svoje episkope. S jedne strane se često naglašava takozvani kanonični teritorij jedne crkve, a ipak se šalje svoje episkope svuda po svetu. Jedan narod se kreće na sve strane. Dijalog je nužan i nema drugog puta. Danas sam bio vrlo iznenađen kada je brat iz Pravoslavne crkve govorio kako su se mnogi bunili kada je trebalo da železnica dođe u Srbiju, čak i uvođenje krompira. Ne možemo tako nastupati. Isti oni koji su se borili protiv železnice, protiv uvođenja krompira, sada su protiv ekumenskog dijaloga.