Ideološka mućkalica i partijski špricer

„VREME„: Vaša Fondacija je već punih petnaest godina u Srbiji i nedavno je kupila kancelarijski prostor u Beogradu. Da li to znači da nameravate da ostanete još toliko?

MIHAEL ERKE: U svakom slučaju. Ostaćemo i nakon što Srbija pristupi Evropskoj uniji, ma kada se to dogodilo, baš kao što smo ostali i u Mađarskoj ili Poljskoj. Fondacija, na primer, i dalje radi u Španiji, a ta zemlja je od 1986. članica EU.

Sa kojim ciljem je Fondacija došla u Srbiju?

Tada smo pre svega želeli da damo podršku opoziciji u borbi protiv režima Slobodana Miloševića i doprinesemo stabilnosti regiona. Osnovali smo kancelarije u svim državama nastalim iz bivše Jugoslavije, izuzev u Crnoj Gori. Njima je u prvo vreme rukovođeno iz Bugarske, da bi se kasnije osamostalile. Strategija je bila uglavnom da se kroz političku obuku i obrazovanje, ali i obuku sindikata, jačaju demokratski procesi.

A onda je Milošević pobeđen i opozicija je došla na vlast. Koje je ciljeve Fondacija sebi tada zacrtala?

U suštini se oni nisu promenili sve do poslednjih parlamentarnih izbora 2008. godine. I posle promena demokratija u Srbiji je bila ugrožena, što je pokazalo i ubistvo premijera Zorana Đinđića, koji je i sam svojevremeno bio stipendista Fondacije „Fridrih Ebert“. Eventualna pobeda Srpske radikalne stranke neprestano je visila u vazduhu. Mi smo radili na tome da se demokratski procesi u Srbiji konsoliduju.

Jesu li se do sad, po vašem mišljenju, konsolidovali?

Demokratija u Srbiji definitivno nema više alternativu. Ne postoji više nijedna moćna grupacija u zemlji, od vojske pa sve do crkve, koja bi ugrožavala demokratski sistem. U vezi sa izborima 2008. i formiranjem proevropske vlade više se stvari poklopilo – SRS nije došao na vlast, Socijalistička partija Srbije je promenila svoju poziciju, Radovan Karadžić je izručen Haškom tribunalu, ubrzo zatim se SRS podelio. Pa i to da je tadašnji premijer Vojislav Koštunica, kada je došlo do krize sa Kosovom, raspisao vanredne parlamentarne izbore, a nije proglasio vanredno stanje ili zaigrao na nekakvu sličnu strategiju, bio je znak da je demokratski sistem zaživeo.

Ali?

Ali, čini mi se da prostor za igru, koji je tada stvoren, nije u potpunosti iskorišćen. Čini mi se da je formula Demokratske stranke tada pre svega predviđala da će se postarati da građanima bude bolje, a da će se potom kosovska muka već nekako prebroditi. Ljudima, međutim, nije ništa bolje, a za to nije kriva samo globalna ekonomska kriza već pre svega privredne strukture u Srbiji koje su egzistencijalno nesposobne, i ako su delimično prikazivane prilično visoke stope privrednog rasta. Privrednu strukturu veoma je teško promeniti. A i sve što bi trebalo da se učini da Srbija izađe iz krize privremeno bi još više pogoršalo materijalni položaj mnogih ljudi. Uspesi su zabeleženi sa druge strane, što se odnosa sa susednim zemljama tiče, započeti su pregovori sa Kosovom, i bilo je uspeha u odnosima sa EU. Ali, pri tom se ova vlada opasno vezala za odluke koje se donose u Briselu, a na koje sama suštinski ne može da utiče. Odluke koje donosi EU predstavljaju se kao sopstveni politički uspesi, a uspeh prilikom evropskih integracija vladajuće partije stavljaju u sam centar svoje predizborne kampanje, kao da nemaju ništa drugo da ponude. Dobar primer za to je i što se diskusija oko eventualnih prevremenih parlamentarnih izbora vezivala pre svega za dobijanje statusa kandidata krajem godine, a to su ipak dve sasvim razdvojene stvari.

Fondacija „Fridrih Ebert“ je socijaldemokratska institucija. Da li u Srbiji prepoznajete neku partiju koju biste okarakterisali kao socijaldemokratsku?

Na to pitanje je i izvan granica Srbije danas teško dati odgovor. Socijaldemokratska partija u zapadnoevropskom smislu ne može da postoji ako iza sebe nema socijalnu bazu. Ranije su baza, na primer za nemačke socijaldemokrate, bili radnici zaposleni u industriji. Danas je to milje svih ljudi koji su u radnom odnosu. Ovde takva baza zapravo i ne postoji, delom zbog velike nezaposlenosti, ali i zbog socijalnog položaja radnih ljudi. U najvećoj meri ne postoji baza koja razmišlja socijaldemokratski, pa samim tim ne postoji ni postmoderna socijaldemokratija, kakve su partije zelenih čija je baza neki srednji građanski sloj. U mnogim partijama, koje su bile u opoziciji za vreme Miloševića, prepoznaju se neki socijaldemokratski elementi. Najuspešnija među njima je sigurno Demokratska stranka (DS), koja ima neke moderne osobine i veliko članstvo. Tu je i nedavno osnovana Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića. Imamo već i istorijski dobre odnose sa Socijaldemokratskom unijom i Ligom socijaldemokrata Vojvodine. A tu je i Socijalistička partija Srbije, sa kojom od 2008. dobro sarađujemo, njihovi mladi članovi mogu da učestvuju na našim obrazovnim manifestacijama. U Nemačkoj, međutim, može da bude samo jedna socijaldemokratska partija, sve ostale moraju da budu nešto drugo, ili leve partije ili zeleni, ili već tako nešto. DS ovde uopšte ne insistira na tome da ima socijaldemokratski primat, naprotiv, pozitivno se prihvata naše sporazumevanje sa SPS-om. Prilikom osnivanja Ljajićeve Socijaldemokratske partije i sve druge partije slične orijentacije bile su prisutne. To je drugačija politička kultura i mi smo se tome prilagodili.

Koliko se partije u Srbiji uopšte ideološki razlikuju?

U čitavom regionu partije su mnogo izraženije nego u Zapadnoj Evropi organizacije za osvajanje državne vlasti, delimično i iz ekonomskih razloga, zato što je korišćenje državnih resursa realna alternativa nezavisnim resursima. U Srbiji se ideološka razlika mnogo više primećuje po pitanju Kosova, nego u privrednoj i socijalnoj politici. Kod SPS-a postoji rudimentaran odnos sa penzionerima, koji čine određeno socijalno okruženje, a naravno su i potencijalni birači. Međutim, DS, koji je na čelu vlade, može malo toga da promeni u fundamentalnoj politici kada privredne uslove državi diktira Međunarodni monetarni fond. Neoliberalnu socijalnu i privrednu politiku u Srbiji neke partije često vode ne iz ubeđenja, već što drugačije jednostavno nije moguće. U Srbiji ima partija sa liberalnom oznakom, ili klijentilističkih partija. Srpsku naprednu stranku uopšte ne znam gde bih svrstao. Ali jasne podele na socijaldemokrate i zelene, demohrišćane i liberale kao u Zapadnoj Evropi nema. To je tako i zato što ne postoje jasne socijalne osnove iz kojih nastaju velike evropske smernice. Baš kao što ne postoje ni nezavisno, tradicionalno radništvo, ni samosvesno građanstvo. I socijaldemokrate i konzervativci u Srbiji svoje programe preuzimaju odnekud, ali nemaju bazu na koju mogu da se oslone.

Koliko se socijaldemokratija u Evropi danas razlikuje, od socijaldemokratskih partija iz ere jednog Vilija Branta?

U suštini ne postoji više socijaldemokratski pogled na svet. Postoje stotine hiljada pitanja prema kojima svaka politička snaga mora da se odredi, i mnogo puta se levo i desno prepliću. Partije su danas veoma fleksibilne, moraju stalno da reaguju na globalne probleme. Postoje, međutim, dve-tri stvari koje jedna partija ne sme da uradi. Jedna od tih stvari je da digne ruke sama od sebe. Jedna socijaldemokratska partija jednostavno ne sme da zapostavi interese radnika, niti slabije stojećih ljudi. Ako bi napravila takvu grešku, izgubila bi svoj identitet i trebalo bi joj mnogo vremena da se oporavi, a to možemo da vidimo na izborima u čitavoj Evropi.

Šta će biti prioritet vaše Fondacije u narednom periodu?

Malo ćemo smanjiti rad u sferi obrazovanja, a više staviti akcenat na formiranje politike i međunarodni dijalog, i to u dva nivoa – između srpskih i inostranih aktera – političara, sindikata, novinara – ali i na dijalog između nauke i politike, nauke i medija, sa ciljem da se poboljša kvalitet politike i da se pomogne u rešavanju problema. Kada Srbija bude postala članica Evropske unije, Nemačka će želeti da ima dobrog partnera, koji racionalno pregovara, sa kojim mogu da se ostvare određeni ciljevi. Biće sigurno i konflikata, kao što ih je Nemačka imala i sa Mađarskom, Češkom ili Poljskom, a mi želimo da pomognemo da se ti konflikti prevaziđu.