Mladić i izbori: Ko će glasati za ono što svi imaju
Boris Tadić je pucao penal i pogodio gol. Rukovodstvo Crvene zvezde je tapšalo, rukama kojima je par minuta pre toga prekrečilo navijačke poruke protiv predsednika Srbije, sve u stilu: Ubij se, Borise! U ovoj prilici uprava nije poznavala navijače. Do prve sledeće prilike. Tako će nekako biti i sa izborima. Već se vide najave da je hapšenje Mladića plaćanje za prošlost, a da će tek biti uspostavljena nova cena srpske budućnosti.
Dakle, Boris Tadić se pojavio na „Marakani“ povodom jedne tužne činjenice. Srpski fudbalski klub Crvena zvezda pre dvadeset godina bio je prvak Evrope, a od tada nije osvojio ništa. I Mladić je nešto osvajao pre gotovo dvadeset godina, a danas je oronuli sentimentalni starčić koga će odbrana izgleda zastupati sa tezom da mu je demencija jača od pameti.
Tadić je posetio Zvezdu u nevreme, ali je održao predsedničko obećanje dato ranije. Da je znao da će Mladić biti uhapšen dan pre toga rekao bi da ima preča posla nego da podržava jedan od crvotočnih stubova srpstva i odložio bi pomenuto pucanje penala. Ionako ih je, što stubova što penala, previše natovario na leđa. Rekao je još da je tu, kraj terena na „Marakani“, skupljao lopte, a zlobni jezici mu predviđaju tu sudbinu i u budućnosti.
Boris Tadić ima dobar politički instinkt. Čim je skinuo kopačke saopštio nam je da je ovo s Mladićem ništa: tek nas čekaju reforme, borba protiv organizovanog kriminala i korupcije. Kosovo nešto nije pominjao, ali to je ta cena budućnosti.
I on je svestan da je Mladić bio prvi, ali ne i jedini uslov ubrzanih srpskih evropskih integracija. Ceo stadion ispunjen elitom evropske birokratije, a ima ih za pun stadion, očekivao je da on pogodi penal. Sada se očekuje ili da predribla celu odbranu i postigne gol petom, ili da ga pogodi iz kornera. Ovo s Mladićem je početak početka, manje od ništa. Dobićemo kandidaturu, ono što ima svaka država u regionu a nije imala Mladića za vratom, ali s tim se ne dobijaju – izbori.
Ali, Tadić je dobio na vremenu i ostvariće se njegov plan da se republički parlamentarni izbori održe u redovnom roku – april 2012. godine. Do tada mora da smisli još par jakih poteza.
Najjača opoziciona stranka SNS liči na Paju Patka koji se u stripovima, redovno, farbajući pod, zaglavi u uglu. Pa potom ni levo ni desno, ni napred ni nazad. Ostali galame, ali to je sve što mogu da urade.
Para neće biti. Iz evropskog budžeta Srbija do 2013. može da povuče nekih već obećanih 300 miliona evra i malo je verovatno da će tu biti ijednog evrocenta više kad koalicioni partneri Angele Merkl traže da Grčka počne da prodaje svoja ostrva da bi se izvukla iz dužničke krize.
Tu su još dužnici kao što su Španija, Portugalija, Irska, solidno loša iskustva sa nesolidnim novim članicama – Rumunijom i Bugarskom – i samo im je još Mladić nedostajao, pa će to biti upisano kao naše vraćanje dugova, a ne osnov za novu pozajmicu.
Politika i moral: Kazna i nagrada
Bottom of Form
Da li je neko obavestio evropsku birokratiju da plan o Mladiću nije bio jedini srpski akcioni plan? Ima tu planova za sve, svašta i još ponešto i oni su toliko povezani i isprepletani, vremenski i politički uslovljeni, da se niko ne usuđuje da preseče makar jedan, kao u onim filmovima kada u poslednjim sekundama drame glavni junak treba da preseče jednu žicu na eksplozivnoj napravi a ne zna koje je boje spasonosni kabl.
Naravno da u Evropi shvataju traume koje vladaju domaćom političkom scenom i da su svesni sinergičkog delovanja akcionih planova o ekonomskoj krizi, izborima, Kosovu i još ponečem. Samo što su prioriteti drugačije poređani u našoj i njihovoj kancelariji, što su pozicije drugačije… Ali, rituali se nastavljaju i to održavanje privida odložiće izbore do proleća, samo što je sigurno da zbog toga, ili samo zbog toga, nećemo biti ni mlađi ni lepši.
Ako je Tadić sada kupio vreme, a jeste, mora da uradi i nešto na suštinskom srpskom boljitku i da predstavi tim koji zemlju može da izvuče iz krize.
Ta stvar oko Mladića i sličnih slučajeva ispuštena je još onomad kad su nesumnjivi demokratski atributi pripisivani vlasti i Đinđićevoj vladi, uznetoj još blagonaklonim tapšanjem po ramenu od strane međunarodne zajednice, srećne što su im skinuli Miloševića s grbače.
U osnovi, tu je postojao decenijski dug pogrešan pristup. Ni tada ni sada slučaj Miloševića, Karadžića ili Mladića nije od strane moćnijeg dela srpske političke elite prikazan kao moralni problem društva.
Ovde se Mladić, kao poslednji i najdugovečniji primer, i kod dobrog dela onih koji na taj slučaj ne gledaju blagonaklono, tretirao kao tehničko, političko pitanje, kao trampa čoveka za kantu masti… Što je više vremena prolazilo sve se manje govorilo o zločinu i kazni, a sve više o kazni i nagradi.
Pobrkana motivacija nije temelj dobre politike ma ko dobio mandat da je vodi. Teško je očekivati entuzijazam onih kojima je pao u ruke praktični deo akcionog plana kad iza njega ne stoji moralni imperativ. Ako je čokolada jedina nagrada, onda navire slika Mladića kako u Srebrnici deli čokoladu deci kojoj je život spasila životna dob. Poželjna slika društva odlikuje se visokim moralom, a ne niskim kamatama.
Podela: Dve elite u magli
Mladić se u javnosti ukazao kao oronuli starac, načet bolestima i dugim skrivanjem, pritisnut nemaštinom od trenutka kada je izolovan od jatačke mreže, i najpre budi osećaj sažaljenja pojačan izraženom željom da obiđe kćerkin grob čija ga smrt verovatno opterećuje većom grižom savesti nego sve ono za šta ga sumnjiči haško tužilaštvo.
Nigde on nije dojahao na belom konju, već se pojavio na olinjaloj, isluženoj ragi i tako malo liči na one slike s ikoničnih majica prodavanih po srpskim vašarima, a još manje na one arhivske slike kad osmatra teren, juriša, razminirava autobuse, postrojava i galami, naređuje i puca, menja kape s američkim generalima i mazi po glavi dete iz Srebrenice.
Znaju li, dakle, te junoše, tek rođene u vreme Mladićevog vojevanja, zbog čega protestuju, koje principe brane i kakvo srpstvo podržavaju, ili se tek navijački odnose prema jednoj temi koja je nebrigom srpske društvene elite sublimirana u Mladiću, i to čine samo u nedostatku boljih idola i zbog okolnosti da je kao „nevidljivi čovek“ izgubio ljudska svojstva i osobenosti što je prvi uslov da od nekog napravite mit.
Pobrkana motivacija, napisao sam već ovih dana, nije temelj dobre politike. A dobra motivacija počiva na dobrom vaspitanju. Ton dobrom vaspitanju daje društvena elita koja se, osim u retkim izuzecima, podelila na dva dela. Jedan deo koji je „projekt Mladić“ vezivao pretežno za tako veliku maglu kao što su evropske perspektive Srbije i drugi deo koji je „slučaj Mladić“ vezivao za još maglovitije pojmove srpstva kao posebnog ljudskog svojstva i, sledstveno tome, neupitnog principa starijeg od pravde, pa i istine.
Srbija je u poslednjih dvadeset godina izgubila sve ratove, pa i one „u kojima nije učestvovala“, i Mladić je, sve dok se skrivao, bio neka vrsta leka za tu frustraciju.
