Ako već „pozorište potkazuje život“ (D. Kovačević), kako odoleti a ne ukrstiti „pozorište“ i „život“ već u prvoj rečenici ovog teksta, utoliko pre što su se ionako žestoko ukrstili – umalo pa i „potukli“ – već na samom otvaranju 56. Sterijinog pozorja, u Novom Sadu, u zgradi i pred zgradom Srpskog narodnog pozorišta, u četvrtak, 26. maja, jedne kasnoproletnje večeri koja je po svemu bila lepa, osim po tome što je bila pomalo i opasna? Unutra su, dakle, pravi i lažni Uglednici svečano otvarali Igre, a potom i gledali predstavu Rođeni u YU (r. Dino Mustafić, Jugoslovensko dramsko pozorište), a napolju je masa od nekoliko stotina mahom golobradih demonstranata burno protestovala i tražila… šta, zapravo? Da im odmah i bezuslovno predamo Ratka Mladića? Teško, nismo ga mi držali u zgradi pozorišta, no je bio u Specijalnom sudu u Beogradu. Pa su se, umesto toga, morali zadovoljiti skidanjem hrvatske i bosanske zastave sa zgrade teatra. Kasnije su zastave valjda vraćene, a i Mladić je bezbeli otišao za svojom sudbinom.
Kako god, te mlađane larmadžije uglavnom nisu rođene u YU, nego na njenim razvalinama: oni su od prvih generacija koje tu zemlju ne mogu pamtiti ni na onaj „frojdovski“ način; a šta taj dublji istorijski zaborav iliti besvest zapravo znači, možda baš oni, samima sobom, najbolje pokazuju. O predstavi Rođeni u YU pisali smo opširno na ovom mestu, sada valja napomenuti tek toliko da je bila pravi izbor za otvaranje Pozorja, odlično naznačivši ono što će biti negde i dominantna tematsko-motivska okosnica izbora selektorke Ksenije Radulović. I baveći se na pretežno lirsko-ispovedan način mestom traume – ubistvom jedne zemlje, sa svime što uz to ide – kojim će se, u narednim danima, neke druge predstave pozabaviti robustnije, gotovo pa polemičko-pamfletski (što „po sebi“ nije ni dobro, ni loše).
ZAKUCAVANJE: Ima tog pozorišnog potkazivanja života ove godine koliko god hoćete, prosto smo se saplitali o njega kud god mrdnemo. Recimo, šta činiti sa zemljom u kojoj banalne i primitivne ukoljice bivaju izvikane u heroje? Odnosno, ako je to herojstvo, šta je onda kukavičluk? E, baš se time pozabavio Oliver Frljić, nesumnjivo vodeća figura 56. Pozorja. Nakon pretprošlogodišnjeg Turbofolka u produkciji riječkog kazališta, sterijanska je publika videla i drugi i treći deo Frljićeve post-YU trilogije: Proklet bio izdajica svoje domovine (Slovensko mladinsko gledališče), izvan konkurencije, tj. u „Krugovima“, te Kukavičluk (Narodno pozorište Subotica), u konkurenciji. O tome da je Frljić „najprovokativniji reditelj u tzv. regiji“ već sve znamo, ali zašto je tome tako? Rekao bih, zato što Oliver F. ne kalkuliše na sitno, nego u svakoj „sredini“ u kojoj radi ide pravo u susret lokalno najprovokativnijim i najbolnijim temama, onim koje će najlakše izazvati sporenja i nesporazume, ali ne tek nekog „skandala“ radi (nema ničega malograđanskijeg od tzv. skandalmajstora, tih dvorskih luda građanskog poretka!), nego zato što se samo takvim pristupom može stići do vrednog i novog, u teatarskom, pa ako hoćete i spoznajnom smislu. Videlo se to jasno i u ovim predstavama, značaj čijeg pojavljivanja je teško preceniti, bilo da se radi o poigravanju sa stereotipima Slovenaca o „južnjacima“ i obrnuto, gde Frljić i njegovi glumci neće dati priliku publici da se (o)lako zabavlja u osećanju nadmoćnosti, nego će i nju samu, tj. njeno voajersko samozadovoljstvo prigodno ispsovati, bilo da se, kao u Kukavičluku, radi o traumama same Srbije, posebno Vojvodine. Fascinantan je taj Frljićev proces rada na predstavi – koju stvara „ni iz čega“ tj. bez klasičnog dramskog predloška – u kojem od glumaca zahteva da izađu izvan granica tradicionalno shvaćenog „glumačkog zanata“, i da ispričaju svoje priče (rediteljski modifikovane, dakako), jer to su ujedno i priče onih koji ih gledaju sa druge strane „četvrtog zida“ pozornice. I zato što su to one jedine priče koje „građansko pozorište“ ne želi da priča, čak vas uverava, preko svojih borniranih dogmata, da se one i ne daju ispričati jer da su „neteatarske“, a koje i te kako ima smisla pričati, sada i ovde. U Kukavičluku Frljić nepogrešivo gađa baš tamo gde treba: koreni ratova i nacionaliz(a)ma, Kosovo, Gazimestan, odgovornost za pojavu i divljanje lažnog Mesije, suptilna međunacionalna trvenja i kinjenja u multi-kulti Vojvodini, i štošta drugo. Dakako, i ulogu teatra u svemu tome. Te na koncu, Srebrenica. Onih 505 imena i prezimena srebreničkih žrtava, izgovaranih iz usta glumaca, po strani od scene, sa upaljenim svetlima u publici, mimo svih efekata svake uljuljkujuće „teatarske iluzije“, bez naklona i katarzičnog aplauza na kraju, to je frljićevsko zakucavanje, njegovo „brutalno“ suočavanje građanina-koji-je-krenuo-u-večernji-provod sa sopstvenom odgovornošću. Što bi rekao Koja: sviđa mi se da ti ne bude prijatno! Na jednom mestu, ovaj mladi Travničanin izjavljuje kako mu nije stalo da njegove predstave „budu dobre ili loše“. I u tome potpuno uspeva: njegov je teatar naprosto iznad toga. Mislim, on ne da je „dobar“ nego je odličan, ali Frljić to postiže razgrađujući sve one klišetizirane mehanizme estetske zadovoljštine u teatru, čim mu zasmetaju na putu ka cilju i smislu predstave. Pa ko preživi. Kukavičluk je najbolja predstava Pozorja, tako je i žiri (Goran Marković, Alja Predan, Aron Balaž, Miloš Lolić, Aleksandar Milosavljević) odlučio, a svaka druga odluka bila bi, da se ne lažemo, kukavička. Bilo je, doduše, nekih prigovora tipa da su Frljićeve predstave „recitali“ i tome slično, ali to je ganutljivo promašivanje celog fudbala, otprilike kao svojevremena uverenost pompeznih simfo-rokera kako pankeri „ne znaju da sviraju“, pa zato vrte ta tri akorda, dočim oni stvaraju Pravu Muziku… Da, toliko pravu da od nje do danas nije ostalo gotovo ništa…
OVIDIJE MEĐU ŠLJIVAMA: Na nekom drugom i drugačijem Pozorju, Pazarni dan Aleksandra Popovića (režija Egon Savin, Atelje 212) odneo bi glavnu nagradu, i da se razumemo, ne bi to bilo „nepravedno“, jer se radi o odličnoj predstavi, samo što na ovom Pozorju to nije moglo biti, jer Pazarni dan naprosto ni za koga od svojih autora i protagonista, a ni za ovdašnji pozorišni život kao takav, nije više od relativno rutinskog potvrđivanja već osvojenih (visokih) dometa. Nije to nikakva mana, mimo festivalskog konteksta. Savin je vrhunski „razigrao“ još jedan od zaboravljenih Popovićevih komada, i ispričao priču o onoj nekako vanvremenoj „Srbiji među šljivama“ u kojoj se menjaju partije i ideologije, ali deviza „u se, na se i poda se“ uvek ostaje ona jedina uistinu važeća… A sve to, kako bi drugačije, kroz galeriju tipova i karaktera u srbijanskoj palančici, u neko doba uoči nekih izbora i između nekih ratova. Metamorfoze, po Ovidiju, a naročito po Aleksandru Popovskom (ponovo JDP) predstava je sa mnogo oduševljenih poklonika, i nije to teško ni razumeti, s obzirom na razigranost sjajne glumačke ekipe i silinu scenske mašte makedonskog genijalca, ali opet, sve to pomalo preuopšteno i „filozofstvujušče“ poigravanje ljudskim slabostima i strastima nekako visi, bez odgovora na pitanje: našto to i čemu? E sad, ako vas ovakva pitanja ne muče, onda vam je kanda bilo odlično! No, zanimljivo, bilo je takvih i sličnih pitanja i glede Kišinjevske ruže (Pozorište Kostolanji Deže, Subotica), scenske poeme Ota Tolnaija koju je postavio Andraš Urban. Ipak, nemalu dozu hermetičnosti teksta, koja svakako predstavlja recepcijsku prepreku, Urban i njegovi neverovatni glumci tako su superiorno transcendirali maestralnom, poetičnom, simbolički, telesno i verbo-voko-vizuelno snažnom ekspresijom da je dolepotpisani gledalac ostao „bez teksta“, što mu se ne dešava baš često! A ona scena kada pesak pada po činelama, bože, siguran sam da je neću zaboraviti dok živim!
Sterijino je pozorje videlo i svog četvrtog (!) Barbela Biljane Srbljanović (r. An Bizan, La Comedie de Geneve, Švajcarska) i bilo bi to uistinu malo mnogo, samo da se ne radi – ali eto, radi se! – o jednom od najboljih komada bez sumnje vodećeg glasa savremene srpske dramske književnosti. Sama je predstava ne preterano otkrivalačka za gledaoce prethodnih inscenacija, ali je zanimljiv uvid u to kako relevantno pozorište iz jednog sasvim drugačijeg okruženja tumači ovaj komad; a tumači ga u „univerzalnom“ ključu, onako kako se uglavnom svugde igra prvorazredna savremena svetska dramaturgija.
Druga i poslednja predstava ovogodišnjih „Krugova“, Transfer! Jana Klate (Vroclavski teatar, Poljska) sasvim se uklapa u onaj centralni „frljićevski“ profil ovogodišnjeg Pozorja; ovo je, da se razumemo, kompliment ovoj predstavi. Klata se takođe, umesto klasičnog dramskog predloška, opredeljuje za vešto sklopljen kolaž svedočanstava – u interpretaciji stvarnih svedoka i žrtava istorije, koji nisu profesionalni glumci, osim trija koji igra Staljina, Čerčila i Ruzvelta! – iz vremena neposredno nakon II svetskog rata, kada je Poljska, dogovorom velikih sila pobednica, naprosto „preseljena“ nekoliko stotina kilometara na zapad, što je značilo i ogromne, ne baš dobrovoljne, migracije poljskog i nemačkog stanovništva. Tema i u ovim krajevima, naročito u Vojvodini, i te kako familijarna, a teatar uzbudljiv i snažan od prvog do poslednjeg trenutka, mada bez ikakvih „specijalnih efekata“: tako to mogu raditi samo vanserijski autori.
ORGIJANJE I BURGIJANJE: U zvaničnoj smo konkurenciji videli i Život u tesnim cipelama Dušana Kovačevića (režija autorova, Zvezdara teatar), i čovek lepo ne zna šta bi rekao o ovoj predstavi, a da sačuva ton više nego zasluženog respekta prema piscu nekolikih ključnih komada moderne srpske dramske književnosti. Jasno je da ovog komada ne bi bilo na Pozorju da ga je napisao bilo ko drugi; jasno je i da se radi o predstavi u kojoj je reditelj Kovačević sa nežnom posvećenošću sačuvao – umesto da brutalno ukloni – sve nedostatke komada pisca Kovačevića, a da su glumci u Zajedničkom Poduhvatu učestvovali (uz izuzetak Dragana Petrovića Peleta) na način na koji učestvuju u famoznim „domaćim serijama“, kao treš-žanru za sebe. Ne znači to da u Životu u tesnim cipelama nije bilo potencijala za više i bolje, ali na kraju se sve svelo na orgijanje burgijanja, naročito u drugom delu predstave, posle pauze. Šteta, ali tu pomoći nema.
Ovo o čemu je Kovačević bio namerio da govori, ali se okliznuo jer je krenuo sa beživotnim stereotipima a završio u samosvrhovitoj groteski, bolje je uspelo mladom Petru Mihajloviću čija je Radnička hronika (režija Ana Đorđević, Narodno pozorište Banja Luka) igrana van konkurencije. Predstava je zanimljiv, teatarski podsticajan, svež, tek pogdegde „tranzicionistički“ klišetiran prikaz rasapa ideologije, prakse, pa i životnih perspektiva i egzistencijalne nade i smisla „radničke klase“ u postratnom, post-YU, (post)tranzicionom društvu. Uloge „pozitivaca“ i „negativaca“, doduše, malko su odviše „klasno“ postavljene, kao da čitamo onu vrstu „socijalne literature“ nad kojom je Krleža izvršio brutalni masakr motornom testerom svoje retorike, ali hajde de, možda je i to nekakva teatarska (samo)terapija u doba vladavine „liberalnog kapitalizma“, šta god to bilo.
Na koncu, Pozorje je prošlo, a da nagrada za savremeni domaći tekst nije ni dodeljena. Čudno? Da, ali u ovom kontekstu sasvim opravdano. Izbor Ksenije Radulović vrlo se solidno odbranio, a što se „teksta“ tiče, nema tog teksta koji se može meriti sa Frljićevom tempiranom bombom, koja otkucava pod građevinom pozorišta-kao-samozaborava… Ne čekajte na esksploziju: ona se već dogodila.
