Primena populizma: Koliko košta besplatan hleb
Ciceron, verovatno najdarovitiji državnik Rima, a sigurno najbolji pravnik, prećutao je jednu Cezarovu uredbu, plasiranu na zidu Foruma, ispod koje je bio potpisan tribun Klodije, kojom se svakom građaninu Rima do kraja života garantuje besplatan hleb. Trošak je na godišnjem nivou bio oko sto miliona secestrija, a toliki je, recimo, bio prihod od onostrane i ovostrane Galije, a pošto je Gaj Julije bio rešio da pobeđuje i bez izbora, odnosno da dokine ovlašćenja Senata, udvarao se masama protivno zdravom razumu.
Ako je Ciceron shvatio da se protiv populizma ne može boriti pravnim sredstvima, ali ni bilo kojom aktivnom politikom, a bez opasnosti da ga proteraju iz Imperije ili da ga bace sa neke stene, šta ostaje onda, gotovo dvadeset i dva veka posle toga, ljudima poput Milana Beka koji skrušeno tvrdi da ne može da pobedi državu. Pojedinac protiv sistema pobeđuje samo u holivudskim treš filmovima.
Srbija, desetak meseci pre izbora, podseća na dane kada je pred Cezarom Lukul u Senatu klekao na kolena. Budući imperator osetio se uvređenim zbog Lukulove – sjajan vojskovođa i bogat čovek – izjave o tome da Cezaru ne treba dati tri provincije i pet legija, na mandat od pet godina, jer to preti Republici. Lukula niko nije podržao. Onda je uplašen za sopstveni život i imanje klekao prvo na jedno pa na drugo koleno i priklonio glavu pred Cezarovim nogama. To je bio kraj jednog od oblika „kolevke civilizacije“.
Namerno preterivanje: Šta će meni Luka
Pametan čitalac svestan je da ja namerno preterujem, poredeći ondašnje populističke metode sa današnjim populizmom, ali istorija je univerzalna i kada primeri nisu za poređenje. Daleko smo mi od bilo kakvog imperijalizma, ali u svakom srpskom sokaku možete pronaći nekog Cezara, aman nisam očekivao da to bude Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, koji je, u ime svih građana Beograda, slabo izazvan, ponudio da, o mom i vašem trošku, kupi „Luku Beograd“.
Tu odluku nije okačio na zidovima Foruma, već je to rekao u prošlonedeljnom „Utisku nedelje“ kod Olje Bećković, jedne od Klodija srpske čaršije.
Milan Beko, jedan od vlasnika „Luke Beograd“, spreman je da proda svoje akcije u tom preduzeću gradu Beogradu po ceni po kojoj ih je stekao. Uslov je da mu prestonica plati kamatu koju, inače, država plaća stranim bankama kada se kod njih zadužuje.
To je Bekov odgovor na ponudu gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa da grad kupi „Luku“ za 40 miliona evra, koliko je Beko preduzeće platio 2005. godine.
Beko je u pisanom odgovoru „naveo da se već obratio međunarodnoj revizorskoj firmi KPMG oko preciznog utvrđivanja cene“.
„Grad će dobiti preduzeće sa 200 hektara zemljišta i razrađenom razvojnom strategijom na bazi Libeskindovog projekta ‘Grad na vodi’. Ne postoji pojedinac koji može da odoli napadu države – i u tome nisam izuzetak. Utoliko želim da se tehnika kupovine akcija obavi u što kraćem roku“, naveo je Beko.
Poznati biznismen je krajem prošlog meseca predložio državi da od njega otkupi Luku Beograd. Njegova ponuda usledila je nakon što je Viši sud u Beogradu uveo privremenu meru kojom je zabranio toj kompaniji da raspolaže, otuđuje i opterećuje oko 120 hektara sa obe strane Pančevačkog mosta dok se ne dokaže kome – „Luki“ ili gradu – pripada pravo korišćenja zemljišta na desnoj obali Dunava.
Premijer Mirko Cvetković tada je odgovorio kako bi bilo dobro da Beko ponudu uputi svima, a ne samo državi. Beko je za „Politiku“ potom izjavio da ponuda važi samo za vladu. Pošto ona to nije učinila, kazao je Đilas, grad će prihvatiti Bekov predlog.
„Očekivao sam da će država dati ponudu, pošto je ‘Luku’ prodala ona, a ne grad Beograd. Ako hoće da prodaju ‘Luku’ po istoj ceni po kojoj su je kupili, mi ćemo da je kupimo od njih i završimo tu priču. Koliko ja znam, to je bilo 40 miliona evra“, kazao je Đilas.
Pomenuta svota koju traži Beko trebalo bi da se uveća za kamatu visine četiri do šest odsto, koliko inače košta cena novca za državu kod međunarodnih finansijskih institucija.
Preduzeće „Luka Beograd“ privatizovano je po Zakonu o svojinskoj transformaciji još 1998. godine. Posle prvog kruga svojinske transformacije, Akcijski fond je posedovao 30 odsto akcija, Fond PIO deset odsto, dok je preostalih 60 odsto bilo u vlasništvu malih akcionara.
„Vorldfin“ je pre šest godina kupio „Luku“ za oko 40 miliona evra i danas ovaj investicioni fond poseduje 93 odsto kapitala „Luke“, dok se oko sedam odsto nalazi u rukama malih akcionara.
To je, ukratko, istorija slučaja koji je postao neka vrsta etalona za sva srpska ekonomska i politička lutanja.
Vasićeva doktrina: Tužba za dinar, plus moral
Ne bi bio prvi put da me posle ovog teksta optuže da podržavam krupni kapital u Srbiji. Nekako sam već oguglao na to. S manje napora založio bih se da svi građani Srbije imaju do kraja života besplatan hleb, aman to ne biva. Ne mogu, nekako, samog sebe pod stare dane da zamislim kao propovednika teze da je bogatstvo sumnjivo samo po sebi, mada mi je žao što se nisam obogatio.
Čitam ovih dana, kao i prethodnih, lupetanja o „Vremenu“ povezana najpre s mojim „likom i delom“. Nešto od toga je i utuživo, ali ako se ikad odlučim da se branim sudskim putem, primeniću takozvanu Vasićevu doktrinu – dinar odštete i, obavezno, o trošku osuđenog, objavljivanje kompletne sudske presude. Ne brani „Vreme“ krupan kapital zbog krupnih poslova koje imamo s njima, nego brani principe prava i ekonomskih rezona.
Ukoliko „Lov na tajkune“ postane glavna predizborna taktika stanaka na vlasti, đavo će uskoro zakucati i na sirotinjska vrata. Uređivačka politika „Vremena“ u protekle dve decenije bila je pred mnogim iskušenjima. Ovo što radi grupa dojučerašnjih prijatelja i saveznika prevazilazi granice pristojnosti. Lažovi se množe i traže od nas da postanemo populisti što nismo hteli da budemo ni u težim vremenima.
