U poslednjoj epizodi, za sada poslednje sezone kultne serije „Doktor Haus“, kontroverzni Gregori Haus iako i sam u bolničkom krevetu, dobija čudnog pacijenta. Čuvena umetnica sa jakim stranim akcentom u toku izvođenja svog performansa u kome rizikuje svoj život, pada na sceni i završava u bolnici. Mnogo zbunjujućih simptoma govore o njenom teškom zdravstvenom stanju. Haus otkriva da su neki od simptoma lažni, tj. da ih je umetnica fingirala. U razgovoru sa Hausom ona mu kaže da neće otkrivati svoje prave simptome, već će ga ostaviti da luta između lažnih i pravih, izazivajući njegovu lucidnost. Njen asistent je neprekidno uz nju sa uključenom video kamerom, snima njene bolničke dane i „igru“ sa Hausom, jer je njen život, kao i njena smrt – njena umetnost.
Očigledno da je autorima ove epizode uzor bila – Marina Abramović. Međutim, to što radi Marina je daleko iznad holivudski izrežirane predstave, čak i kada u svoj život uvede bizarne elemente. Jedan od njih je i njen testament, napisan oko šezdesetog rođendana, u kome je izložila detaljna uputstva za njen poslednji performans – sopstvenu sahranu. „U poslednje vreme bila sam na nekoliko sahrana svojih prijatelja“, izjavila je za BBC Njuz. „Užasnuta sam time koliko rodbina i porodica nisu razumele te ljude. Meni se to ne sme dogoditi! Zašto bi umetnikov performans prestao njegovom smrću?“ U testamentu tako Marina Abramović navodi da na sopstvenoj sahrani želi tri kovčega – njeno telo će, naravno, biti samo u jednom od njih. Ceremonija će početi u Njujorku, gde će biti pokopan jedan kovčeg, dok će druga dva biti pokopana u Beogradu i Amsterdamu. Tri osobe koje će odrediti baviće se sprovođenjem oporuke i distribucijom kovčega. Svi koji budu prisustvovali završnoj ceremoniji treba da znaju da ona ne želi da budu obučeni u crno, sve druge boje su prikladnije. „Antony and the Johnsons“, će na početku otpevati pesmu Frenka Sinatre My way, a sve će se završiti gozbom na kojoj će biti servirana torta od marcipana u obliku Marininog tela. Ceremonija sahrane biće tako bizarno slavljenje – života i smrti.
JEDNOM U GENERACIJI: O životu i smrti govori i njen poslednji rad. Naime, Marina Abramović je prošle nedelje ponovo došla u žižu svetske javnosti povodom pozorišne predstave Život i smrt Marine Abramović, koja je u režiji Boba Vilsona premijerno izvedena u subotu 9. juna na Mančesterskom međunarodnom festivalu. Predstava je doživela ovacije publike, dok se reakcije novinara kreću od oduševljenja od žestoke kritike.
„Samoproklamovana baka performans umetnosti“ ili „najuzbudljivija umetnica današnjice“, kako je ovih dana nazivaju u medijima, došla je na ideju da bi mogla da postavi svoj život na scenu tokom rada na jednom pozorišnom komadu krajem osamdesetih sa Čarlsom Atlasom. „Tako je počelo. Tada sam mrzela pozorište. To je bila crna kutija. Sve je bilo lažno, nož nije bio pravi nož, krv nije prava krv, ljudi igraju druge ljude, igraju tuđe živote, sve se razlikuje od performans arta kome sam ja toliko bliska“, izjavila je Marina Abramović u martu ove godine. Sama je prišla Bobu Vilsonu, američkom reditelju čiji rad godinama prati i izuzetno ceni, i pitala ga da li bi želeo da režira njenu smrt, a on je odgovorio da bi rado režirao i njen život. Tako su počeli saradnju koja je posle četiri godine rada dovela do kulturnog događaja koji se, prema rečima jednog britanskog kritičara, dešava jednom u generaciji.
Uz Marinu Abramović koja igra u predstavi svoju majku, u glavnoj ulozi pojavljuje se Vilijem Defo kao narator, muziku je komponovao Entoni Hegarti, vođa alternativnog sastava „Antony and the Johnsons“, za koga Marina kaže da ima „anđeoski glas“ i koji takođe igra jednu od uloga. Marina kaže da je Entoni Džonson od nje zahtevao da otpeva jednu od devet pesama koje je napisao za ovu predstavu, i pored toga što ona nema osećaj za muziku. Vredna i ozbiljna, krenula je na časove pevanja, naučila pesmu i otišla kod njega. On ju je saslušao i rekao: „OK. Biće veoma teško, ali ne i neizvodljivo.“ Uz Entonija Hegartija nastupa i Svetlana Spaić sa svojom „Pjevačkom družinom“, u kojoj su Dragana Tomić, Minja Nikolić i Zorana Bantić. Osim što pevaju srpsku izvornu muziku, pevaju i Svetlanine autorske pesme nastale upravo za ovu priliku. Lik Marine Abramović u ovoj predstavi igra 12 različitih izvođača, među kojima je i „veoma nizak muškarac s brkovima“, a sve to pomalo po ugledu na filmsku biografiju Boba Dilana I’m Not There. Spektakl počinje njenom sahranom, zatim se, tokom tri sata trajanja, priča vraća unazad i prikazuje život ove umetnice od detinjstva i odrastanja u posleratnom Beogradu, do završne scene smrti. Biografija je „ispričana“ u trećem licu, i to sa puno sarkazma, ograđivanja, i često sa sadističkim smislom za humor. Naratora tumači Vilijem Defo, koji radi ekspresije koristi Marinin tvrdi srpski akcenat, a nekada i prenaglašen američki. Reditelj Bob Vilson savetovao je publiku da ovaj njegov rad posmatra na isti način kao kada idu u muzej ili u galeriju, da „slušaju slike“. Tako se ređaju slike Marininog detinjstva uz roditelje narodne heroje, vojničku disciplinu u kojoj je provela detinjstvo i mladost, priča o mašini za pranje veša, o velikom nosu, o boravku u bolnici, o ruskom ruletu, priča o njenom radu. Vizuelno zapanjujući niz scena, u kombinaciji sa muzikom i svetlom, sve stilizovano i sentimentalno.
REAKCIJE: Kao i njeno celokupno delo, predstava po motivima života najveće svetske performans umetnice Marine Abramović izazvala je oprečne reakcije svetske javnosti i kritike.
Kritičar britanskog „Telegrafa“ Ričard Dorment kaže da Život i smrt Marine Abramović nije toliko razočaranje koliko je travestija, budući da se reditelj Vilson nedovoljno bavi Marininim radom i njegovim značajem. On priču bazira na odrastanju umetnice, kaže Dormen i nastavlja: „Oba roditelja spavaju s pištoljem ispod jastuka. Majka zvuči ludo. Otac napušta majku. To je vrsta zamornih stvari za koje ljudi plaćaju psihoanalitičare da bi ih slušali, a to zauzima ceo prvi čin. Vilson svodi njen život na četiri reči: ‘Mama je bila kučka’.“ Svi kritičari se slažu da je uloga Vilijema Defoa maestralna. Kritičarka „Obzervera“ Kler Brenan kaže da su Svetlana Spaić i njena pevačka grupa nezaboravne, Entoni Hegarti neverovatan, Marina Abramović svestrana, a da predstava nudi mnogo više od pojedinačno dobrih kreacija. Kritičar londonskog „Independenta“ Džonatan Braun, pak, kaže: „Mnogi koji su došli ovamo bili su svesni da ulaze u prostor u kome se oseća prisustvo genija. Za one koji su to otkrili prvi put, noć je bila još posebnija.“
Ove godine Abramović predstavlja Crnu Goru na 54. Venecijanskom bijenalu, prezentacijom projekta „Marina Abramović Community Center Obod Cetinje“. MACCO Cetinje je zamišljen kao centar produkcije, prezentacije, distribucije i razvoja različitih umetničkih formi: umetnosti performansa i vizuelnih umetnosti, teatra i plesa, muzike i opere, filma i videa, obrazovnih i ekoloških programa, arhitekture, nauke i novih tehnologija.