Hepiend »Marša ka ponoru«

Prvog avgusta, samo 24 sata uoči očekivanog famoznog „tehničkog bankrota“ SAD zbog političkog spora oko povećanja limita zaduženja Obaminoj administraciji, sve se nekako okončalo kompromisnim sporazumom demokrata i republikanaca. Na osnovu tog sporazuma će se doneti zakon da se vladi SAD podiže plafon zaduženja za 2400 milijardi dolara, uz njenu obavezu da u narednim mesecima donese plan budžetskih ušteda za 2700 milijardi dolara u narednih deset godina, kako ne bi bili povećani porezi bogatijim slojevima.

Tako se, navodno, veselo, kao „istorijski dogovor“, kako se izrazio sam predsednik Barak Obama, završilo kockanje sa finansijskom stabilnošću čitavog sveta, jer čak 4125 milijardi dolara od ukupnog javnog duga SAD od oko 14.000 milijardi dolara, Amerika uzajmljuje iz inostranstva – a sukob oko zakona o povećanju tog duga mogao je oboriti rejting najveće ekonomske sile na planeti, povećati kamate, oslabiti dolar, povećati cene nafte i gurnuti ceo svet u novi ciklus recesije. Zato je ovaj julski sukob demokrata i republikanaca i bio nazvan „maršem ka ponoru“. Istina, celu tu zavrzlamu oko navodno pretećeg bankrota SAD, još pre nekoliko sedmica londonski „Ekonomist“ je nazvao farsom.

I u prvim komentarima u američkoj štampi, sada već postignuti sporazum o novom limitu zaduženja ne prolazi mnogo bolje. Na primer, u izjavi za „Njujork tajms“ profesor sa Jejla, Džefri Garten, kaže da je u pitanju „slab dogovor“, da „nismo ništa uradili, osim što smo trenutno izbegli katastrofu“, te da Americi i dalje nedostaju „i fiskalna strategija i strategija rasta“. Na drugoj strani, Pol Krugman, poznati svetski ekonomski analitičar, svoj tekst je naslovio sa „Predsednik se predao“, a i on smatra da ništa pametno nije učinjeno, a „mnogi će reći da je izbegnuta katastrofa“, što u suštini nije tačno. To jest, ako ga dobro razumemo, Krugman očigledno misli da gorivo katastrofe i dalje tinja. Uostalom, sa budžetskim deficitom od 9,2 odsto BDP-a i javnim dugom u visini 100 odsto godišnjeg BDP-a, SAD ne bi mogle ni da se učlane u Evropsku uniju, ali i dalje imaju najviši rejting zaduživanja – AAA, a američke obveznice su dosad smatrane gotovo gotovinom.

KINESKE BRIGE: Zanimljivi su i kineski komentari navodnog „hepienda“ u Vašingtonu, jer je Kina najveći poverilac SAD. Tako agencija Sinhua celu aferu kvalifikuje kao „opasnu neodgovornost“ i jetko podseća da u samoj igri oko limita duga „odjekuju upravo kritike koje su SAD do juče upućivale Meksiku i Evropi“ o neodgovornom odnosu prema dugovima. Jer, kako kaže kineski komentator, postignuti sporazum ima više pompe nego sadržine. Kinezi su, zapravo, najviše strahovali, a i dalje strahuju, od pada vrednosti dolara, jer bi bila smanjena njihova konkurentska sposobnost na američkom tržištu, a, dakako, i njihova dolarska potraživanja vredela bi manje. Ta opasnost na srednji rok ostaje da visi u vazduhu, pa se u Pekingu otuda i cela ova igra sa svetskim finansijskim tržištem smatra neodgovornom.

Doista, malo ko je mogao očekivati da će predizborna bitka za drugi mandat predsednika SAD Baraka Obame početi već ovog leta sa takvom žestinom, iako će se izbori održati tek krajem iduće godine, i da će se ta bitka za bolju predizbornu poziciju između demokrata i republikanaca izroditi u poigravanje na ivici finansijskog ponora.

Iako u trenutku kada ovaj tekst kreće u štampariju američki kongres i senat tek realizuju proceduru donošenja usaglašenog teksta zakona o podizanju limita zaduženja američke vlade – pošto je prethodni plafon od 12.300 milijardi dolara dostignut još 16. maja ove godine – sva je prilika da su suštinski problemi zapravo odloženi kako bi državni trezor SAD mogao da plaća račune i emituje nove obveznice. U toku julske dramatizacije ovog slučaja zvanično je bilo izračunato da predsednik Obama i njegov kabinet već od 3. avgusta neće moći da plaćaju obaveze i da će već tog dana deficit između priliva i odliva iznositi 20 milijardi dolara. No, tome je ipak dodato da državni trezor može manevrisati još jednu sedmicu, ali da bi se taj deficit mogao popeti do 74 milijarde dolara do 15. avgusta, pa bi američka vlada morala objaviti bankrot. To bi svakako bilo loše za autoritet predsednika SAD, ali ne bi bilo dobro ni za popularnost republikanaca, koji su sve vreme zatezali uže, jer bi korisnici raznih socijalnih i zdravstvenih programa ostali bez pomoći. U celoj toj priči, da podsetimo, spominjana je i mogućnost da, umesto bankrota, predsednik Obama izabere primenu amandmana 14 na Ustav SAD, po kome je ovlašćen da ne dozvoli da odluke Kongresa (gde većinu imaju republikanci) državu dovedu do nesolventnosti. No, kako su SAD pravna država, u tom slučaju bi usledile ustavne tužbe protiv predsednika, sa tezom da narušava podelu između izvršne i zakonodavne vlasti – a ta sudska predstava ne bi odgovarala Obami i njegovim demokratama. I tako ukrug.

DOMINO–EFEKT: Problem sa deficitom američkog budžeta, međutim, nije samo problem Amerikanaca, pa se ni ovaj „političko-finansijski triler“ nije mogao posmatrati samo kao film za domaću upotrebu – i to je suština cele ove afere. Jer SAD su finansijski najmoćnija država sveta, a američki dolar je svetska rezervna valuta – pa bi ne samo obustava zaduživanja SAD na svetskom finansijskom tržištu već i samo poskupljenje njenog zaduženja zbog porasta političkog rizika (to jest došlo bi do porasta kamata na američke državne obveznice) izazvali novi talas svetske recesije, jer bi svi ostali pozajmljivači novca morali translatorno da podignu svoje kamate (kako ne bi ostali bez investitora). Podigao bi se, na primer, sigurno i Euribor, referentna kamatna stopa Evrope, a samo jedan decimal naviše, koštao bi, na primer Srbiju, 400 miliona evra povećanja kamatnih obaveza. Neke još zaduženije zemlje, prošle bi i gore.

Sve to bi automatski zaustavilo teškom mukom ponovo podignut talas privrednog oporavka širom planete i verovatno bi izazvalo i niz „manjih“ državnih bankrotstava u visoko zaduženim zemljama. Pri tome bi investitori u američke obligacije premeštali novac u zlato ili u naftu, što bi, opet, izazvalo poskupljenje „strateških roba“ koje bi dotuklo i inače uzdrmane privrede u najvećem broju zemalja koje su bez svojih energenata i sirovina.

A to, opet, reč je o vrzinom kolu, ne bi odgovaralo ni SAD, ni razvijenim zemljama, ni velikim zemljama u usponu (BRIK), a u krajnjoj liniji ni glavnim kreditorima SAD. Jer vodeći inostrani kreditori budžetskog deficita SAD su Kina (1115 milijardi dolara), Japan (817 milijardi), Velika Britanija (181 milijarda), Rusija (175 milijardi), Brazil (167 milijardi), Tajvan (153 milijarde), Hongkong (131 milijarda) i Švajcarska (111 milijardi), kao i grupa zemalja izvoznica nafte i grupa karipskih banaka. Ove zemlje bi, teoretski, mogle računati na bolji godišnji kamatni prinos od ovog tekućeg, od oko 3,5 odsto, ali samo teorijski: Kako je i prethodna recesija pokazala, ono što na početku recesije izgleda kao dobra vest za određenu grupu, ubrzo i za povlašćene postaje veoma loša vest, pošto recesija sve prihode ekspresno obara nadole, a povećava socijalno nezadovoljstvo i političke rizike širom zemljine kugle do usijanja.

Uostalom, i u tome je glavni paradoks, kad bi američko zaduživanje „izgubilo tempo“, što je moguća perspektiva, za mnoge velike zemlje, a naročito za Kinu, postavilo bi se i pitanje – gde uložiti pare? Jer sve dosadašnje priče o „napuštanju dolara“ kao rezervne svetske valute, priče su za malu decu – nema te svetske grupacije koja danas može da zameni „američki finansijski burag“ i nema te privrede u svetu u koju i dalje čitav svet ima toliko poverenja kao u američku. Ulaganja u evro, na primer, podigla bi mu vrednost i čitavu evropsku privredu učinila nekonkurentnom na svetskom tržištu, pa bi onda odatle pretio globalni fijasko, i tako redom.

Kao što je već poznato, igra o kojoj pričamo do javne scene prodrla je polovinom jula, kada je republikanski lider Džon Boner odbio plan predsednika Obame da mu se odobri porast limita zaduženja za 2500 milijardi dolara. Na taj način bi njegova vlada mogla pokriti već odobrene budžetske deficite do kraja 2012. godine, dakle do posle nove runde predsedničkih izbora. Republikanci, koji imaju većinu u Kongresu (demokrate su je zadržale u Senatu), to nisu prihvatili i nudili su plan da odmah odobre povećanje limita za nešto manje od 1000 milijardi dolara, pa da Obama kroz šest meseci, baš kada krene finiš izborne kampanje za novi predsednički mandat, ponovo bude prinuđen da krene „mečki na rupu“, sa planom budžetskih ušteda, umesto sa planom povećanih poreza za najbogatije, kako bi se sačuvali u narodu popularni socijalni programi. Zbog toga je Obama odmah rekao da ne dolazi u obzir „kratkoročno rešenje“, na koje je, čini se, ipak pristao u finišu natezanja oko bankrota, ali sa znatno višim plafonom zaduženja do završetka predsedničkih izbora kao „nagradom“ za odustajanje od povećavanja poreza.

Kriza u znaku »Čajanke«

Vodeće američke novine delom veoma kritički ocenjuju „istorijski“ dogovor o limitu zaduživanja između demokrata i republikanaca – kao truli privremeni kompromis, kao poraz predsednika Baraka Obame, to jest pobedu radikalnog krila republikanaca takozvane Čajanke (Tea Party). „Dogovor je postignut, ali pitanje deficita nije rešeno“, piše The „Vol strit žurnal“ pod naslovom „Političko pozorište u tri čina“. „Njujork dejli njuz“ govori o kompromisu oko zaduživanja koji niko ne voli, te komentariše da zvezde popularnog šoua Jersey Shore na muzičkoj televiziji MTV kudikamo deluju mudro u poređenju sa vašingtonskim političarima koji su valjda hteli da dobiju aplauz, iako su državu doveli na rub nesolventnosti. U komentaru ovih novina se naglašava da cilj republikanaca nije toliko „redukovanje dugova, koliko da čoveka u Beloj kući skinu sa njegovog položaja…“, a pri tom njegov prethodnik Džordž V. Buš snosi daleko veću krivicu za trenutnu kriznu situaciju. Bulevarska štampa se, na drugoj strani, raduje da će posle dogovora u Vašingtonu američki vojnici na braniku otadžbine i penzioneri i dalje dobijati svoje čekove i biti zdravstveno osigurani.

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Prinstonu i kolumnista „Njujork tajmsa“ Paul Krugman piše da je dogovor oko izbegavanja državnog bankrotstva „prava katastrofa i to ne samo za predsednika SAD i njegovu partiju: On će štetno delovati na i inače krizom uzdrmanu privredu; pogoršati probleme SAD sa deficitom; a pošto se pokazalo da ogoljena ucena daje rezultate, odvešće zemlju u pravcu nekakve banana republike.“ Krugman kaže da su republikanci pokazali da su spremni da rizikuju finansijski kolaps samo da bi dobili sve što traže njihove ekstremne pristalice (misli se na „Čajanku“), te da nije za očekivati da će se u budućnosti ponašati razumnije.

Naprotiv, piše Krugman, jer su već u više navrata Baraka Obamu uspeli da obore na kolena. On se još u decembru predao kada je produžio sve poreske olakšice za bogate koje je uveo Buš. Sve to je, po njemu, politička katastrofa za demokrate. Ali, dugoročno, to što rade republikanci dovodi u pitanje čitav dosadašnji sistem vladavine u SAD. „Kako u budućnosti treba da funkcioniše američka demokratija, kada partija koja se ponaša najbezobzirnije i koja je spremna da ugrozi privrednu bezbednost nacije može da diktira politiku? Možda, a to je odgovor na pitanje, demokratija onda neće funkcionisati“, zaključuje Krugman.

Peripetije oko dogovora o povećanju limita zaduživanja izazvale su u američkoj javnosti polemiku o ugroženosti američke demokratije kakvu su zamislili osnivači Sjedinjenih Američkih Država, o „mudroj“ podeli moći – Checks and Balances – u kojoj Kongres i Senat mogu da „oslabljuju“ „jakog“ predsednika. U prvi plan tu izbija „Čajanka“, čiji bi moto mogao da glasi „što manje države u životu građana, to bolje.“ Radikalna „Čajanka“ se već nametnula republikancima i potisnula njihovo umereno krilo. Oni su postigli da se u dogledno vreme ne postavi pitanje povećanja poreza za bogate – čime bi se obezbedili veći prihodi za budžet; mnogi republikanski poslanici su pod uticajem „Čajanke“ potpisali manifest koji isključuje povećanje poreza; time se teret predviđenih ušteda svaljuje na srednji sloj, siromašne i stare građane; prema postignutom dogovoru socijalna pomoć države će biti redukovana, na primer za bolnice i staračke domove. Time je ugroženo najveće Obamino unutrašnjepolitičko dostignuće do sada – reforma zdravstvenog sistema: Medicare (zdravstveno osiguranje za seniore) i Medicaid (zdravstveno osiguranje za siromašnije građane). Jedan od retkih ustupaka republikanaca bio je, da se prvi put posle devedesetih godina mere štednje uvedu i u vojni budžet.

Neki komentatori desno-radikalnu „Čajanku“ nazivaju beskompromisnom grupacijom koja se ponaša kao „vanparlamentarna opozicija“ – iako je u parlamentu – koja samu sebe ne vidi kao deo sistema, već kao njegovog protivnika. Oni sistem kontrole poznat kao Checks and Balances izvrću u blokadu političkog sistema. Njihova kampanja za vreme predizborne trke protiv Baraka Obame – mada nikada nisu išli sa rasističkim parolama – ne može da se okarakteriše nikako drugačije nego kao ekstremistička. Dolazak „komuniste/naciste/muslimana/fundamentaliste“ Obame u Belu kuću predstavnici „Čajanke“ predstavljali su kao potop, apokalipsu, kraj američkog načina života.

„I posle državnog bankrota sledećeg dana izaći će sunce“, govorili su ovom prilikom čajdžije iz pokreta „Kampanja za slobodu“. „Čajanka“ se ponaša kao da ima misiju, a sa misionarima nema razgovora. U Vašingtonu se ponašaju kao stranci, ne prave politička savezništva, ekstremisti među njima čak „iz principa“ ne iznajmljuju ni stan, već spavaju na kauču u kancelariji. Njihov idol je Ronald Regan, koji je govorio da „država nikada nije rešenje, već uvek problem“, njihova parola je da „ko nije za njih, taj je protiv njih“. Svakako da su već uspeli da radikalizuju odnose između demokrata i republikanaca, u kojima je u poslednja dva veka nekako uvek pobeđivao razum.

A. I.