Sumnjiva posla: Šta je znao Dragan Todorović, a nije Toma Nikolić
Predizborna kampanja počela je pola godine pre izbora i počela je na način koji obećava vruću jesen i vrelu zimu. Počelo je isticanje u svim pravcima: uhapšen ovaj i onaj, a nek se spreme ovi i oni, opet smo, kao i pred svake izbore, otkrili pozadinu Đinđićevog ubistva, samo je sada optužen Nebojša Čović, a jedan moj kolega, ciničan kao i ostali, kaže: „To mora da je nešto oko Crvene zvezde“, jer da nije bilo da FMP preuzme ovaj tim, na Čovića bi već i zaboravili.
Ali, kao u onoj replici „Iskopaće tebe Bili“, maratonci su opet istrčali novi krug, pa se sad jedan od braće Simović javio kao kandidat za „krunskog svedoka“ tvrdeći ono što su i neki drugi tvrdili pre njega. Kad taj Simović nabraja ko je sve bio deo zavere i ko je bio upoznat s detaljima ubistva Zorana Đinđića, o čemu opširnije pišemo na narednim stranicama ovog broja „Vremena“, primetićemo jednu vrstu politikanstva koja je, nekako, predizborna.
On, naime, po pisanju dnevnog srpskog novinstva, tvrdi da su u krugu zavere bili radikalni vođa Vojislav Šešelj i Dragan Todorović. Nigde Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Meni ovo liči na rekonstrukciju ili, bolje reći, konstrukciju istorije. Verovatno Simović i njegovi savetnici računaju da bi Nikolić i Vučić mogli doći na vlast, pa ne bi da im se zameri.
Malo je verovatno da Nikolić i Vučić u predvečerje atentata nisu delili sve tajne s Vojislavom Šešeljom, odnosno da je nesretni Todorović znao nešto više od ove dvojice koji su dobrih pet godina posle atentata skinuli dres sa Šešeljevim likom i maskirali se u Borisa Tadića.
Ali, kao što reče uporni borac pozadinskog rata oko Đinđićevog ubistva, advokat Srđa Popović, sve to je priča koju tek treba dokazivati. A onda vlast uhapsi petoricu pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) deset godina nakon njihove pobune i pokušaja državnog udara, o čemu je „Vreme“ istog dana kad je bila blokirana Gazela, dakle blagovremeno, izvestilo javnost i sva nadležna tužilaštva, ali su ova čitavu deceniju imala preča posla. Sad su se dosetili da bi baš bilo zgodno tu istragu s tom kvalifikacijom potegnuti i još hoće da nas ubede da je pravda spora, ali dostižna, odnosno da ova vrsta budnosti nije povezana s izbornim procesom.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv da se zlikovci, ako su zlikovci, gone sudski, ali nekako, kao i većini sveta, sve to deluje nategnuto, pa čak i s mogućnošću da danas tužilaštvo ima manje dokaza nego što je moglo da ima onda.
Vakcinisanje nacije: Niko nije zaštićen
Uzmimo za primer Svetlanu Vukajlović, bivšu direktorku Fonda za zdravstveno osiguranje. Ne bih ni ja, kao Snežana Malović, ministarka pravde u vladi Srbije, da se mešam u poslove policije i tužilaštva, što ona tvrdi da neće, ali onda ne bih izjavio ono što je ona rekla:
„Tokom pretkrivičnog postupka je utvrđeno da su pojedine informacije koje je bivši ministar zdravlja iznosio u javnost bile rezultat obaveštenja koja je dobijao i od Vukajlovićeve. Postavlja se pitanje u kojoj nameri je ona to radila i, naravno, da će to biti deo kojim će se baviti istraga“, rekla je Malovićeva, uz ogradu da o detaljima predmeta ne može da govori jer je reč o nadležnosti policije i tužilaštva.
Ministarka pravde, koja ujedno koordinira državnim organima u borbi protiv korupcije, naglasila je da je hapšenje Vukajlovićeve i još dvoje osumnjičenih za zloupotrebe prilikom nabavke vakcina protiv novog gripa H1N1 „jedan od prvih konkretnih rezultata koordinacije rada državnih organa“.
„Tokom ovog postupka postojala je aktivna saradnja između Službe za borbu protiv organizovanog kriminala sa Tužilaštvom za borbu protiv organizovanog kriminala, Ministarstva finansija, Uprave za trezor, Uprave za sprečavanje pranja novca, Poreske uprave i Generalnog sekretarijata vlade, s obzirom na to da su korišćene informacije koje je vlada dobijala u pogledu nabavke vakcina. Moja uloga je bila da koordiniram rad svih državnih organa. Ovo je jedan od prvih slučajeva, a radiće se i dalje. Sada je svima jasno da naš moto ‘niko nije zaštićen’ nije samo fraza, već da ima i konkretnu realizaciju“, rekla je ministarka pravde.
Šta smo ovde sve od politike imali: prvo, ne bi da se meša, a onda tvrdi da je Vukajlovićka lagala Milosavljevića i vladu; drugo, kako ona koordinira, jadna ona, sve te silne službe za „ovo i ono“ i, treće, kao vrhunski politički zaključak tvrdi da niko „nije zaštićen“ o čemu protivrečno govori gotovo svaki elektronski komentar na njenu izjavu, kao oblik iskazivanja javnog, narodnog mnjenja, po kome Vukajlovićku treba pustiti kući, a uhapsiti druge ljude.
Možda je Vukajlovićka kriva, a možda i nije. Ne bih da se mešam. Ali nekako sam posumnjao u ceo predmet kad sam u novinama pročitao besmislicu, izdiktiranu u nekom od represivnih kabineta, da je Vukajlovićka „napustila zemlju krajem avgusta i čim se vratila (polovinom septembra) bila je uhapšena na vratima kuće na Dedinju“.
Kojim je to zakonom zabranjeno da se ode na odmor u prvoj polovini septembra i koliko je državljana Srbije napustilo zemlju u tom periodu? Da imaju nešto jače, ne bi ni majstori za „spinovanje“ koristili taj argument. Otišla žena, ali, gle čuda, vratila se u jeku kampanje „niko nije zaštićen“ .
Konzumiranje Konuzina: Milioni i druge priče
Niko nije zaštićen osim ekselencije Konuzina. Aleksandar – i još nešto – Konuzin, ruski ambasador u Beogradu, izvikao se na učesnike nekog skupa u Beogradu, skupa o svetskoj i regionalnoj bezbednosti, i podelio Srbe na dva večna tabora: za Ruse i protiv Rusa. Pretpostavljam da prosečan čitalac „Vremena“ zna sve detalje ove priče jer su se njom bavili danima svi mediji u Srbiji. Ali, ima jedan detalj koji je nekako izmakao, čini mi se, pažnji javnosti u silnim „otečestvenim frazama“ i epskoj povici oko Kosova.
To je onaj deo Konuzinovog emotivnog govora kad on, preko leđa pospanih učesnika skupa, prigovara Srbiji da više preferira zapadne investicije, a one posle propadnu, nego što, sledi iz rečenog, računa s ruskim parama. Svi su se posle dohvatili diplomatskog protokola, uglađenosti i etikecije, frazetina o rusko-srpskom prijateljstvu, ili obrnuto, kosovske i predstojeće izborne bitke i u magli velikih tema nestalo je ovo Konuzinovo očigledno trgovanje.
U romanu Retki elementi Vasilija Aksjonova, već klasika ruske književnosti, ima i onaj detalj kad na sednici glavešina raspadajućeg Komsomola, jedan od Prvih, razmatra teze Nikolaja Berđajeva po kojima je revolucija tek generalna proba apokalipse i da je ta „proba“ plaćena milionima.
„Zelembaća?“, odmah upita jedan od sekretara…
„Milionima glava“, popravi svog druga drugi sekretar…
Mislite o tome.
