Kosovo i izbori: Otkud sad Stepojevac!
Najozbiljnije, nacionalne teme, iščitavaju se u izbornom ključu. Tako je i s ovim oko Kosova. Odnos predsednika Srbije prema nasilju NATO nad Srbima na severu Kosmeta direktno je u službi sprovođenja naloga Zapada, kaže u saopštenju dr Milan Ivanović, predsednik Srpskog nacionalnog veća Severnog Kosova i Metohije.
A nalog, po istom autoru, glasi da se i u ovom delu južne srpske pokrajine instalira albanska vlast, čime se utemeljuje kriminalno proglašena nezavisnost Kosova i Metohije. To je ključni uslov EU i SAD aktuelnoj vlasti u Beogradu za svesrdnu pomoć u izbornoj borbi za još jedan mandat, koji je Borisu Tadiću daleko bitniji od očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije, kojoj preti ne samo zahuktala ekonomska kriza i sve veći broj nezaposlenih, gladnih i beskućnika, već i opasnost od namere separatista raznih boja da je teritorijalno svedu na prostor od Beograda do Stepojevca.
Razložno zabrinut, saopštava Ivanović dalje, da bi na predstojećim izborima mogao da „pukne kao zvečka“, Tadić u najnovijoj izjavi Srbima na barikadama ne upućuje poruku da je Srbija uz njih i uz sve Srbe na Kosovu, nego im u maniru beskrupuloznog političkog profitera gotovo otvoreno sugeriše da batale barikade i Kosovo i pomognu mu da ponovo osvoji vlast…
Da Tadić ne brine za sudbinu Kosova i kosovskih Srba, već kako da, eventualno, osujeti izborni poraz i gubitak vlasti, pojasnio je – a nama to pojašnjava Ivanović – šef pregovaračkog tima Beograda Borko Stefanović (vidi intrevju na narednim stranicama ovog broja „Vremena“), koji je najnovije Zaključke odbornika četiri opštine sa severa Kosova, drsko i bez utemeljenja u istini, okarakterisao kao „neostvarive i politički motivisane“. Ne krijući da ga zapravo brine sve bliže izborno sučeljavanje s opozicionim partijama, Stefanović je, verovatno uz Tadićevu dozvolu, za Zaključke odbornika rekao da „mnogi od tih zahteva, iznetih na Skupštini, nisu realni i predstavljaju politički stav Demokratske stranke Srbije i Srpske napredne stranke“.
Tako je Ivanović ponovo dobio šansu da se istakne i o Tadićeve inače okovane noge okačio još jednu bukagiju, ne bi li ovaj zbilja „pukao kao zvečka“ što bi Ivanović, očigledno, mnogo voleo. Ovakav ton saopštenja, ratoborački prema legitiminoj vladi u Beogradu, predstavlja u stvari otvaranje trećeg fronta u najnovijoj kosovskoj drami, a nisam siguran da Ivanović ima razumevanja za položaj beogradskih vlasti koje, kako vreme duže odmiče, postaju sve više taoci severnokosovskog političkog lobija, koji se kroz Ivanovićeve reči direktno uključuje u predizbornu trku i preti nam granicom u Stepojevcu, koji je valjda podsvesno odabrao zbog čestih putovanja Ibarskom magistralom.
Ako Ivanović misli da ovakva retorika doprinosi položaju Srba na Kosovu, onda se grdno vara bez obzira na to ko je na vlasti i ko bi mogao da bude na vlasti.
Zato nije čudo što se po beogradskim političkim salonima situacija razmatra kao u onoj igri u televizijskoj „Slagalici“: „Tri Tadića, Nikolić! Jedan pogođen, ali nije na mestu. Dva Tadića, Nikolić i Dačić! Dva pogođena, jedan na mestu… Četiri Koštunice, nijedan pogođen!“
Politička slagalica je uveliko u toku i sve što nam se događa iščitava se u tom znaku, ali od toga neće koristi imati ni Srbi u Stepojevcu, a još manje oni u Leposaviću.
Sitno pismo Svetskoj banci: Nepravda, nepravda…
Ministarstvo za životnu sredinu, rudarstvo i prostorno planiranje – u dve reči: Dulićevo ministarstvo – najavilo je da će ovih dana uputiti dopis Svetskoj banci (SB) zbog propusta u njenom najnovijem „Izveštaju o poslovanju za 2012. godinu“, u kojem je Srbija po izdavanju građevinskih dozvola rangirana na 175. mesto, od 183 zemlje.
„Tražićemo razjašnjenje kako je moguće da je četiri godine unazad broj dana potrebnih za sve procedure uvek isti i iznosi 279“, izjavio je pomoćnik ministra Nebojša Janjić, ističući da se u najnovijem izveštaju SB-a još uvek spominju procedure na osnovu starog Zakona o planiranju i izgradnji, koji je bio na snazi od 2003. do 2009. godine.
Taj isti Janjić je naglasio da u izveštaju nije navedeno da je u međuvremenu donet novi zakon 2009. i da su ove godine usvojene izmene tog zakona.
Da sam ja, na primer, neki referent u SB-u lako bih odgovorio na ovu vrstu primedbe. Lepo je, gospodo, što ste vi promenili zakon pretprošle godine i što ste ga, valjda zato što nije valjao, ove godine opet promenili, ali sačekajmo da vidimo šta će se dogoditi. Bože zdravlja, pa ćete 2013. bolje stajati na listi. Obavešteni smo da imate i zakon po kome neko ko je napravio 26 krivičnih dela mora biti u zatvoru, kad vidimo da takav jedan ubi policajca.
Iz Dulićevog ministarstva su još zavapili nad nepravdom da se „u slučaju Srbije uvek gleda Beograd, odnosno broj procedura, vreme trajanja tih procedura i troškovi za izgradnju magacinske hale na periferiji Beograda“.
A mogli su ti iz Svetske banke, samo da su dobronamerni, da nas klasiraju i rangiraju na primeru bazena u Babušnici, što sam, istina, pominjao i u prošlom broju „Vremena“, ali jače je to od mene, ne mogu da odolim da ne pomenem ponovo.
Slike iz života: Korupcija i kafana
Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbije, izjavio je ovih dana da se u Srbiji nikada više nije pričalo o korupciji a da su rezultati veoma slabi, odnosno da se društvo u tom smislu jako malo menja.
Prema njegovoj oceni, nije potrebno neprestano donositi i usvajati nove zakone i strategije za borbu protiv korupcije, već primenjivati postojeće a, pre svega, potrebno je da ljudi u institucijama počnu efikasno da deluju. Impozantno koncipirani vladin sektor za borbu protiv korupcije tapka u mestu i tu nema vanrednih proboja – rekao je Goati i dodao da je potrebno da se država koncentriše na borbu protiv visoke korupcije.
Goati sigurno bolje od mene zna da nema tog vladinog ili nevladinog tela koje će, u ovom trenutku, zaustaviti sitnu korupciju koja izvire iz bednog standarda građana i u skladu s tim izgubljenog dostojanstva onih koji primaju i daju mito. Rešavanje problema s tim oblikom korupcije zavisiće od napretka društva ka povratku u stanje da će lekar, profesor, policajac, novinar… moći pristojno da živi od svoje plate.
Zato akcenat stavlja na visoku korupciju, ali konstatuje da se tu „tapka u mestu“, da ima već dovoljno zakona i strategija i da ljudi zaduženi za tu oblast ne rade efikasno. Ja bih ovom, inače tačnom spisku mana dodao i nešto što se ne vidi baš toliko očigledno, a, čini mi se, povezano je s mogućnošću da ljudi bolje žive.
U opštoj, metežnoj borbi protiv korupcije neki od lidera iz ove grane delatnosti, pripadnici škole populističkog viđenja sveta oko nas, svako bogatstvo proglašavaju sumnjivim i osporenim. Što je veće, to je sumnjivije. Malo se tu mere dokazi. Više se ceni ko će dalje da dobaci. Stvara se javno mnjenje, pa i politička klima, da je svaki bogat čovek, pa ako je još preduzetan i radan, a kao takav i javna ličnost, sumnjiv.
Kao da ih neko potpiruje da sklanjaju kapital iz zemlje, da smanjuju obim aktivnosti, da budu manje izloženi javnosti.
Slika iz života: uđem pre neki dan u toalet beogradskog restorana „Kalenić“, valjda jedinog gde se korišćenje toaleta naplaćuje, i pošto mi je novac ostao u kafani kažem gospođi koja se stara o redu i higijeni u tom objektu da nemam para, a ona meni izgovori: „Pošteno je nemati!“ Takvo nam je javno mnjenje i tako je kreirano dobrim delom iz silnog govora o korupciji.
