Usled dešavanja u Libiji, Iran je prethodnih nekoliko meseci izašao iz fokusa svetske pažnje, ali čini se da se situacija menja i da pritisak na Teheran ponovo raste. Sredinom oktobra je američki Federalni istražni biro objavio da je osujetio zaveru u kojoj je Iran planirao terorističke napade na ambasade Saudijske Arabije i Izraela u SAD, kao i ubistvo saudijskog ambasadora u Vašingtonu. Jedan osumnjičeni, Mansur Arbabsijar, koji ima državljanstva i Irana i SAD, uhapšen je u Americi. Vašington je pozvao Iran da izruči ili procesuira drugog osumnjičenog, zvaničnika iranske Revolucionarne garde Golama Šakurija. Njih dvojica su optuženi da su za račun iranske vlade pokušali da angažuju pripadnike jednog meksičkog narko-kartela za izvršenje tih napada.
Američki predsednik Barak Obama je izjavio da SAD neće odbaciti nijednu opciju kada je reč o umešanosti Irana u zaveru, da će primeniti najoštrije sankcije i nastaviti da mobiliše međunarodnu zajednicu kako bi „Iran bio kažnjen i platio cenu za takvo ponašanje“. Vrhovni iranski verski vođa ajatolah Ali Hamnei je optužbe SAD nazvao apsurdnim i besmislenim, a Iran je i zvanično uložio protest Sjedinjenim Državama.
I pored gromoglasnih optužbi, čak i među američkim saveznicima se sumnjičavo gleda na čitavu priču. Vlada SAD tvrdi da pouzdano zna da je Arbabsijar bio plaćen i usmeravan od pojedinaca iz iranske vlade, ali nije precizirala ko je u iranskom vrhu znao za zaveru. Čitava zavera deluje traljavo i amaterski organizovana – američki državljanin iranskog porekla, u rođačkim vezama sa pripadnikom Revolucionarne garde, po Teksasu traži veze sa meksičkom narko mafijom i tako naleće na agenta FBI infiltriranog među trgovce drogom. Za zaveru su optuženi pripadnici Snage Godsa (Snage Jerusalima), elitne jedinice Revolucionarne garde koja uglavnom operiše po inostranstvu. Mada je poznato da su ta jedinica i njeni instruktori bili prisutni u Libanu, pomažući šiitski Hezbolah, u Iraku, pomažući prvo Kurde protiv Sadama Huseina, docnije šiitske organizacije kada je Sadam pao, nikada nije bilo dokaza za njihovu direktnu umešanost. Ovako, ispada da je Snaga Godsa sebe izblamirala u bizarnoj akciji, čiji se pravi efekat i ne vidi.
Nejasno je, naime, šta bi uopšte Iran dobio ulazeći u istovremeni sukob sa SAD, Izraelom i Saudijskom Arabijom, koji zauzimaju tri prva mesta na dugoj listi iranskih neprijatelja, u situaciji kada se i unutar Irana dešavaju previranja. Na vesti o zaveri, saudijski zvaničnici su rekli da Iran mora da „plati cenu“, a Iran očigledno pokušava da smanji tenzije sa Saudijskom Arabijom, pa je ministar spoljnih poslova Irana Ali Akbar Salehi hitno otišao u posetu Rijadu. Odnosi ove dve zemlje su već bili napeti, jer su Saudijci poslali svoju vojsku u Bahrein, da pomogne u krvavom gušenju demonstracija u kojima su učestvovali mahom šiiti.
UNUTRAŠNJI PROBLEMI: Porast pritiska na Iran od strane Amerike mogao bi imati veze i sa procenom da je Iran oslabljen previranjima unutar zemlje. Ta previranja, na iznenađenje mnogih, ne odnose se na sukobe između sadašnje vlasti i njenih protivnika iz „zelenog talasa“, koji traži više slobode i demokratije. Još uvek potmula borba odvija se između pristalica najkonzervativnijih predstavnika vlasti, predsednika Mahmuda Ahmadinežada i vrhovnog verskog vođe ajatolaha Alija Hamneija.
Mahmud Ahmadinežad je pozvan na saslušanje u parlamentu zbog pronevere novca, pošto je više od četvrtine poslanika parlamenta potpisalo peticiju koja tako nešto omogućava. Ahmadinežad će biti prvi iranski predsednik koji će biti izveden pred parlament, koji je ranije proglasio krivim njegovog ministra privrede u slučaju pronevere 2,6 miliona dolara. Poslanici optužuju Ahmadinežada i za prekoračenje autoriteta, priča se i da je u poslednjih nekoliko meseci desetine njegovih političkih istomišljenika uhapšeno ili primorano da se povuče iz javnog života, pod različitim izgovorima. Nešto ranije, ajatolah Ali Hamnei nagovestio je mogućnost ukidanja funkcije predsednika republike u korist parlamentarnog sistema, a mnogi su to protumačili kao još jednu strelicu odapetu ka Ahmadinežadu.
Ne tako davno, činilo se da ultrakonzervativni blok deluje monolitno. Ahmadinežad je na predsedničkim izborima 2005. godine izvučen iz rukava kao džoker konzervativaca, Hamnei je čvrsto stajao na njegovoj strani i 2009. godine, kada je opozicija organizovala višenedeljne demonstracije, tvrdeći da je Ahmadinežad dobio drugi predsednički mandat izbornom krađom.
Svetski mediji poslednjih nekoliko godina prenosili su vesti o nezadovoljstvu sveštenstva zbog činjenice da Ahmadinežad na ključna mesta u privredi, diplomatiji, državnoj administraciji dovodi bivše pripadnike Revolucionarne garde. Priča se da je Ahmadinežad u mladosti bio pripadnik garde i da odatle potiču njegove čvrste veze sa gardistima, ali to nije zvanično potvrđeno. Revolucionarna garda je država u državi, vojna formacija koja ima kopnene, vazdušne i pomorske snage, i neuporedivo je moćnija od „obične“ vojske. Garda ima uticaj na sve vidove života u Iranu, između ostalog to je i jedna od najmoćnijih poslovnih imperija u ovoj zemlji, poseduje desetine kompanija i razrađen biznis u svim privrednim granama. Garda je prirodan saveznik konzervativaca, bila je potpuno na njihovoj strani za vreme nemira pre dve godine, ali čini se da se čak i šiitsko sveštenstvo predvođeno Hamneijem oseća ugroženo rastom moći i onako svemoćne Garde.
Državna sekretarka SAD Hilari Klinton nedavno je izjavila da u administraciji Sjedinjenih Država postoji konfuzija oko toga ko uopšte sada vlada Iranom, i da SAD strahuju da Iran srlja u vojnu diktaturu. Uz sve to, Klintonova je dodala da bi borba za vlast u iranskoj vladi mogla da predstavlja i pozitivnu šansu za narod.
BIČEM NA OPOZICIJU: Međutim, ako je nešto sigurno, to je da sadašnja trvenja u vrhovima vlasti baš ništa neće pomoći iranskoj opoziciji, koja je gotovo nestala iz javnosti posle brutalnog gušenja demonstracija pre dve godine. Za tu opoziciju je potpuno svejedno kako će među sobom vlast i novac deliti Garda i klerici, jer se i jedni i drugi prema opoziciji odnose na isti način. Da nikakvog popuštanja u tom smeru neće biti, vlast je opet simbolično pokazala tako što je potvrdila šestogodišnju zatvorsku kaznu na koju je osuđen slavni režiser Džafar Panahi, koji je aktivno učestvovao u protestima 2009. godine. Panahiju je pored zatvorske kazne izrečena i dvadesetogodišnja zabrana režiranja, slobodnog kretanja i medijskog pojavljivanja. U oktobru je i glumica Marzije Vafamer osuđena na godinu dana zatvora i 90 udaraca bičem, zbog pojavljivanja u filmu Moj Teheran na prodaju, koji govori o mladoj glumici čiji su rad zabranile vlasti. I ovako drastični, ovi slučajevi su bar vidljivi, jer su u pitanju javne ličnosti, pa privlače pažnju svetske javnosti koja pokušava da im na neki način pomogne. Broj anonimnih simpatizera opozicije ili učesnika demonstracija koji su širom Irana u zatvorima ili pod pritiskom vlasti je nepoznat.
Usred unutrašnjih trvenja, Ali Hamnei je ipak našao i razlog za radovanje. Najavu Baraka Obame da SAD planiraju da do kraja godine povuku sve vojnike iz Iraka, ajatolah Hamnei nazvao je „zlatnom pobedom“. Hamneijevo oduševljenje je logično: Iran se nada da će svoj uticaj među iračkim šiitima još lakše širiti bez američkih trupa, da ne govorimo o tome da su desetine hiljada američkih vojnika i u Iraku i u Avganistanu činile da se Iran sa razlogom osećao kao u obruču.
Ipak, „Njujork tajms“ je objavio da SAD planiraju da pojačaju vojno prisustvo u Zalivu posle povlačenja trupa iz Iraka i da SAD pregovaraju sa Kuvajtom o mogućem stacioniranju novih borbenih jedinica, koje bi mogle brzo da reaguju u slučaju pogoršanja bezbednosne situacije u Iraku ili vojnog sukoba sa Iranom. Navodi se i da američka administracija nastoji da pojača postojeće vojne veze sa svim članovima Saveta za saradnju u Persijskom zalivu – Saudijskom Arabijom, Kuvajtom, Bahreinom, Katarom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Omanom. Zapadni zvaničnici periodično pominju „preventivne napade na iranske ciljeve“ i „mogućnost bombardovanja iranskih nuklearnih objekata ukoliko se utvrdi da je Teheran blizu izrade nuklearnog oružja“.
Senka vojne intervencije visi i nad Sirijom, najbližim saradnikom Irana u regionu. Mada je generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen izjavio da u potpunosti isključuje mogućnost intervencije alijanse u Siriji, uz vesti o sve većim stradanjima u toj zemlji poslednjih dana učestali su i neki drugi glasovi. Zapadni mediji prenose da demonstranti traže uvođenje zone zabranjenog leta i međunarodnu pomoć, da je opozicioni Nacionalni savet tražio međunarodnu zaštitu, a to već neprijatno podseća na vreme pre intervencije u Libiji.
Predsednik Sirije Bašar el Asad, u intervjuu „Sandej telegrafu“, upozorio je da bi bilo kakva akcija Zapada protiv Sirije izazvala zemljotres koji bi zapalio Bliski istok. Ove zloslutne reči važe za Siriju, ali mnogo više za Iran, verovatno najvažniji deo uzavrelog regiona.
