Bitka za Beograd

Još za vakta Aćima Čumića, jednog od gradonačelnika Beograda i potonjeg premijera kojeg pamtimo zahvaljujući sokačetu kod Nušićeve, obistinile su se obe kafanske priče koje prate sve naše izbore za prvog čoveka Beograda. Jedna je kako Beograd voli da izabere gradonačelnika koji nije po volji vlasti, pa – koliko traje da traje, a druga da je mesto beogradskog šerifa, kao i u drugim ozbiljnim gradovima, uvek bilo dobar put ka visokoj politici i – premijerskom kabinetu.

Pred još jednu beogradsku trku bez trke (jer se nekako uvek zaboravlja da ovde nije reč o neposrednim izborima za gradonačelnika) ove su gradske priče ponovo aktuelne. Kako bilo, predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović i predsednik Skupštine grada Beograda Aleksandar Antić za 6. maj su raspisali lokalne izbore za gradsku skupštinu i 15 gradskih opština, sem u Zemunu i Voždovcu. Na izborima će, u borbi za 110 odborničkih mandata u gradskom parlamentu, učestvovati koalicije okupljene oko DS-a, SNS-a, SPS-a i LDP-a, a samostalni izlazak na gradske izbore najavili su SRS, DSS i URS.

Iako je Dragan Đilas, aktuelni gradonačelnik, prvi na izbornoj listi DS-a, što bi, po uobičajenim pravilima u demokratskim zemljama trebalo da znači da prvi na listi ima mandat da sastavi vladu ukoliko rezultat stranke bude dobar (Vladimir Goati), on i dalje slovi za DS-ovog kandidata za gradonačelnika. Slovi, zato što još nema zvaničnih izjašnjavanja DS-a o kandidatima za premijera i gradonačelnika. U slučaju kandidata za gradonačelnika Dragan Đilas je više puta izjavio da „želi“ drugi mandat na čelu grada, što i nije obavezujuće, ako potrebe stranke budu drugačije, posle izbora. Đorđe Vuković, programski direktor Cesida, kaže da je teško prognozirati, ali da Đilas ima pravo da se kandiduje i za jedan i za drugi nivo: „Ne bih mogao da procenim, ali, možda se vaga gde će se postići bolji rezultat. Izborna lista svakako služi da pojača snagu stranke.“

KANDIDATI I PARTIJE: Pored Đilasa i Vučića, koji su ipak viđeni u duelu za novog beogradskog kmeta, kako se ta funkcija zvala u vreme Aćima Čumića, do zaključenja ovog broja samo su URS i SRS predali liste kandidata za odbornike Gradskoj izbornoj komisiji u Skupštini grada Beograda: „Prof. dr Zoran Stanković – Ujedinjeni regioni Srbije“ i „Srpska radikalna stranka – dr Vojislav Šešelj“, na kojoj je prvi Nemanja Šarović, funkcioner SRS-a. Tako će aktuelni ministar zdravlja Stanković biti URS-ov kandidat za gradonačelnika, a Šarović SRS-ov. Međutim, Stanković je pred zaključenje ovog broja izjavio da ga ovo mesto ne zanima i da će se i dalje baviti zdravstvom. Šta će biti – videće se.

DSS je najavio kandidaturu Aleksandra Popovića, a Pokret radnika i seljaka Miodraga Lazića. Ostali verovatno čekaju postizborne pregovore. Tako i kažu. LDP ne ulazi u kampanju s kandidatom za funkciju gradonačelnika iako će prvi na listi biti Dejan Ranđić. I koalicija SPS-PUPS-JS podsetila je da se gradonačelnik bira u međustranačkim dogovorima. Nosilac liste biće Milan Krkobabić iz PUPS-a, a Aleksandar Antić prvi na listi. Izbori u Beogradu neće biti preslikani izbori za parlament.

„Dve političke opcije u Beogradu imaju veliko uporište birača, recimo dvaput veće, u odnosu na procenat koji osvajaju na nivou Srbije. To su LDP i DSS“, kaže Vuković. Pritom, odnos između DS-a i SNS-a će pokazati ko će tu osvojiti vlast.

Mada su po svim istraživanjima glavni favoriti Đilas i Vučić, nijedna lista neće dobiti apsolutnu većinu pa će opet, kao i pre četiri godine, o gradskoj vlasti odlučiti „mali“, budućeg gradonačelnika predložiće predsednik Skupštine grada, a izabraće ga većina odbornika – najmanje 56 od ukupno 110. Odlučiće, dakle, postizborne koalicije. A da je sve moguće, pokazalo se i 2008. kada je Đilas, na kraju, dobio podršku od Dačića i koalicije SPS-PUPS-JS iako je prethodno u kafani pred novinarima i kamerama potpisan predugovor između starih radikala sa Vučićem na čelu grada, koalicije oko socijalista i naprednjaka DSS-NS o vlasti u Beogradu. Tada je još jednom demonstrirano koliko je Beograd važan deo vlasti, a gradonačelnik, iako se ne bira neposredno, druga, odnosno treća funkcija u državi, u zavisnosti od toga koliko je premijer – jak. Poslednje četiri godine, gradonačelnik je bio drugi čovek Srbije, posle predsednika.

Pored Đilasa i Vučića, koji su već 2008. bili u sličnom duelu, samo što je tada Vučić bio perjanica jedinstvenih radikala, Aleksandra Popovića, kojem je još jedna kandidatura ispred DSS-a za gradonačelnika svojevrstan povratak u politiku jer nije bio aktivan nekoliko godina, Nikole Šarovića, za kojeg se očekivalo da će u „skraćenim“ radikalima naslediti poziciju koju je nekad imao Vučić, izgleda da je najveće iznenađenje URS-ov kandidat za gradonačelnika. On se od svojih takmaca razlikuje ne samo po tome što je stariji od svih nego je i jedini kandidat koji – nije iz Beograda. Rođen je u Trgovištu. Bio je i iznenađenje kada je pre godinu dana prihvatio Dinkićev poziv da postane ministar zdravlja, kao što je i ovog marta pristao da bude nosilac liste URS za Beograd i kandidat za gradonačelnika. Zanimljivo je, kaže za „Vreme“ Đorđe Vukadinović, glavni i odgovorni urednik „Nove srpske političke misli“, da dr Stanković zbog funkcija koje je obavljao ima relativno pristojan rejting, viši od rejtinga G17 plus: „Čim je postao ministar zdravlja, odmah se pojavio na listama među prvih pet ministara, i četvrti ili peti kao politička ličnost, po srednjoj oceni.“ Njegova kandidatura u trci za gradonačelnika bi, veruje se, mogla biti zanimljiva, ako ne po nekom velikom iznenađenju, svakako bi trebalo da poboljša poziciju URS-a.

U SENCI PREDSEDNIKA: „Bitka za Beograd je uvek bila zanimljiva, a sada može biti još zanimljivija“, ocenjuje Đorđe Vukadinović, „jer može da se dogodi da odluči izbore. Najverovatnije je i najrealnije da će u Vojvodini pobediti koalicija oko DS-a, dok je centralna Srbija uglavnom naprednjačka, tako da bi Beograd mogao da bude taj tas na vagi. Nije Beograd samo psihološki i simbolički važan kao i uvek, nego bi mogao da donese prevagu. Ako bi naprednjaci dobili Beograd, to bi značilo pobedu u čitavoj Srbiji. Ako Beograd ostane u rukama demokrata, rezultat bi bio egal ili sasvim mala prednost za jedne ili za druge.“

Vukadinović misli da beogradska vlast nije manje vredna od vlasti u Srbiji, ali je to vlast sa manje socijalnih problema, a više festova, bitefa, glamura: „U Beogradu je manje radnika na pruzi, blokiranih puteva, isečenih prstiju. Mnogo je lepše i lakše biti gradonačelnik Beograda, nego premijer Srbije. Dalje, mesto gradonačelnika je lukrativnije i atraktivnije po mnogo čemu nego mesto premijera, posebno pored jakog predsednika kakav je Tadić. Senka predsednika se mnogo više nadvija nad vladom u Nemanjinoj nego nad gradonačelnikom. Ma koliko zvučalo paradoksalno, mnogo više političke personalnosti može se razviti sa mesta gradonačelnika nego sa mesta premijera.“

Da li će Đilas ostati kandidat za gradonačelnika, drugo je pitanje. Izgleda da će tek rezultati majskih izbora prelomiti ko će biti kandidat za gradonačelnika, a ko za premijera.

„Nije isključeno da bi Đilas mogao da promeni mišljenje. Ali tu postoje tri ‘ako’: ako DS prođe tako dobro da može komotno da pravi vladu, ako vrh stranke zamoli Đilasa da prihvati premijersko mesto i ako on to zaista prihvati. Čini se da njegova želja nije da bude premijer, a nisam siguran da je to najveća želja samog vrha stranke, a na kraju razultati izbora mogu biti takvi da tu temu odmah skinu sa dnevnog reda. Zasad je svima dobro, i Đilasu i vrhu stranke i potencijalnim koalicionim partnerima koji su, poput SPS-a zainteresovani za mesto premijera“, kaže Vukadinović.

LAŽNO PREDSTAVLJANJE: U Beogradu se bira 110 odbornika. I ljudi ponovo glasaju za stranku, ili stranke u bloku, tj. za zatvorenu listu, ne mnogo opterećeni time šta su lokalni problemi, ko su ljudi koji će to rešavati. „Personalizacija“ izbora koji su u suštini izbori za odbornike, a ne za prvog čoveka grada, u stvari je – lažno predstavljanje. „Lažno se predstavlja da postoji kandidat za gradonačelnika, a to pokazuje koliko je loš ovaj izborni sistem. A menjan je više puta. Poslednji put značajno je menjan 2002. Pre toga bio je to većinski izborni sistem, do 2000. bio je dvokružni većinski sa kvalifikovanom većinom, a 2000. sa relativnom većinom da bi se 2002. počelo sa proporcionalnim izbornim sistemom. Posle su samo menjane procedure koje idu uz izborni sistem, procedure vezane za slobodni mandat, a sam izborni sistem nije promenjen“, reći će Đorđe Vuković.

Kritičari ovog izbornog sistema veruju da bi bilo značajno da se promeni jer čist proporcionalni izborni sistem na lokalu bez mogućnosti opredeljivanja za ljude, dovodi do afirmacije partijskih ljudi, tog bezličnog partijskog kadra, tj. liste u bloku. Vuković će reći da ovaj sistem dovodi do nepotpune predstavljenosti: „Najveći broj naselja koja nisu gradska ne budu predstavljena, koncentracija političkih elita svodi se na urbane delove tih opština, gradova… Mnogi delovi grada nisu pokriveni svojim predstavnicima.“

Vuković dalje upozorava da je to prava slika centralizacije, jer bitka za Beograd u stvari je bitka za gradske odbornike, za gradsku vlast. Gradske opštine i niži nivoi nisu u fokusu. Što bi značilo da se svi zalažu za decentralizaciju, deklarativno, dok nisu u posedu vlasti. Čim se dođe u posed vlasti, decentralizacija staje na onom nivou na kojem se nalaze oni koji vlast poseduju. Nema dalje. „Regionalizacija i decentralizacija dobre su ako se dođe do Novog Sada, ali se dublje sa decentralizacijom ne može ići. Svako voli vlast“, kaže Vuković.

CENTRALIZACIJA KAO TAKVA: Čuvenu mantru u Titovoj Jugoslaviji „Hrvatska radi, a Beograd se gradi“, Mlađan Dinkić je po uzoru na susede koji u nedostatku Beograda sada kliču „Dalmacija radi, Zagreb se gradi“, preradio u duhu svojih Ujedinjenih regiona Srbije na „Srbija radi, Beograd se gradi“. Razume se da je Đilas odmah reagovao i rekao da treba prestati sa tim simuliranjem rata između Srbije i Beograda.

„Neverovatna je“, kaže Vukadinović, „ta dvostruka fascinacija Beogradom koji je predmet i želje i mržnje istovremeno. Igranje na antibeogradsku kartu je uvek isplativo, ne samo u Sloveniji i Hrvatskoj i ne samo u nekim delovima Vojvodine nego i po Srbiji. Nije jedna karijera dobijena, nije jedan mandat dobijen, nije jedan glas dobijen na pomalo destruktivnoj kritici Beograda i beogradizacije. To je Dinkić prepoznao i tu je kolektivnu manu pokušao da iskoristi kao svoj poslednji politički adut. Svojim sam ušima slušao aplauze koje je Nenad Čanak dobijao u Kragujevcu i Nišu, više nego u Novom Sadu na kritici Beograda i beogradizacije. To je šira priča od platforme URS-a. I LDP priča istu priču, kao i LSV i URS. I kuka i motika je protiv Beograda i sa severa i sa juga, a istovremeno bi svako da se ustoliči u Beogradu, bilo politički, bilo stambeno. Zapravo je reč o lošoj centralizaciji protiv koje se podiže loš i problematičan zahtev za decentralizacijom.“

Hiroviti Čumić nije se dugo zadržao ni na mestu gradonačelnika ni na mestu premijera, ali je jedno naučio: bez policije, para i kafana, vlasti ni u Beogradu ni u Srbiji – nema. Po kratkom postupku smenjeni beogradski kmet, popularni advokat i najglasniji opozicionar, posle dve godine, postaje ministar policije. I ne gubi vreme: pred izbore oktobra 1874. godine prvo je doveo svoje ljude za okružne, sreske načelnike i pisare. Za izbore je potrošio više od 3000 dukata što je za ono vreme bila velika para. I treće, ali ne i najmanje bitno – podelio je dozvole za otvaranje novih mehana po Beogradu kao Alajbegovu slamu. Mehane su tada u Srbiji obavljale funkciju medija, pa je lako zaključiti šta su u tom smislu značile dozvole za otvaranje. Čumić je 25. novembra 1874. postao predsednik vlade. Nije više ni važno što je bio premijer samo tri meseca.

Važan je princip koji radi i posle 140 godina.

IZ DRUGOG PLANA: Aleksandar Popović (DSS),… foto: tanjug

…Zoran Stanković (URS)… foto: betaphoto

…i Nemanja Šarović (SRS) foto: betaphoto