Investicioni fond a ne banka

Velikoj većini ljudi u Srbiji je jasno da ekonomski razvoj zemlje u sledećih pet do deset godina zavisi od inputa iz inostranstva, pre svega od inostranih investicija u industrijski sektor roba namenjenih izvozu

Ono što je manje jasno iz javnih diskusija je šta država može da uradi da bi ubrzala i uvećala dolazak tih investicija.

Tokom ekonomske krize povećan je rizik investicija uopšte, a naročito na tržište Srbije, koja je još velika nepoznanica u evropskim i svetskim finansijskim centrima. U uslovima opšte nesigurnosti na svim tržištima, investitorima više nije dovoljno da imaju savetnike, da razgovaraju sa predstavnicima države i regulatornih tela, pa čak ni da dobiju jednokratnu pomoć u vidu subvencija, povoljnog oporezivanja i besplatnog zemljišta.

Investitori traže u Srbiji kredibilne partnere sa kojima bi koinvestirali kako bi smanjili rizik. Mi u Citadelu imamo desetine takvih upita za partnerstvo u proteklih nekoliko godina na koje ne možemo adekvatno da odgovorimo.

Takav partner nije država iz dva jednostavna razloga. Prvo, vlade traju mnogo kraće od investicionog ciklusa. Drugo, država po svojoj prirodi nema iste motive i ciljeve kao strani investitori. Stranim investitorima je neophodan partner iz privatnog sektora koji će zajedno sa njima raditi na povećanju profita zajedničke investicije. Taj partner mora da poznaje Srbiju, da je u stanju da razume način poslovanja kod nas, da ima dobre veze sa bankama, pristup domaćim ljudskim resursima, a istovremeno da ima vrhunsku reputaciju na međunarodnim tržištima.

Zbog toga, za drastično ubrzavanje investicija u Srbiju neophodno je napraviti jednu veliku privatnu instituciju na našem tržištu: Srpski investicioni fond.

Država mora da pokrene stvaranje ovakvog fonda i bude prvi investitor, sa 50 do 100 milona evra. Sa državnom potporom, sasvim je moguće skupiti dodatnih 900 do 950 miliona evra što bi Fond podiglo na milijardu evra sopstvenog kapitala.

Postoji veliki interes institucionalnih investitora da prati našu državu u ovakvom fondu. Tu pre svega mislim na Evropsku banku za razvoj i Evropsku investicionu banku. Ali, mislim tu i na veliki broj privatnih institucionalnih fondova širom sveta koji su u tražnji za diversifikacijom i profitabilnim prilikama za investicije. Osim toga, postoji dosta novca i kod domaćih poslovnih ljudi. Naravno, ključ ideje Fonda je da okupi vrhunski tim iskusnih investicionih stručnjaka. Kako je domaće finansijsko tržište malo i u povoju, ovi stručnjaci moraju da budu prevashodno iz inostranstva. Takav „dream team“ svojim kredibilitetom lakše će privuci investitore u Fond, ali i partnere sa kojima će Fond koinvestirati u realni sektor.

Stvaranje Srpskog investicionog fonda je primer delotvorne investicije u našu zemlju jer će osim neophodnog kapitala, dovesti znanje i tehnologiju koje će se radom preneti na buduće generacije srpskih finansijera i investicionih stručnjaka.

Po mom mišljenju, ovaj proaktivan pristup privlačenju investicija u Srbiju nije samo najefikasniji već je i jedini koji omogućava održivi razvoj koji prevazilazi regionalne okvire. S druge strane, sa stanovišta poreskih obveznika je ekstremno povoljan, ali zahteva odlučnu akciju i ofanzivan rad buduće vlade.