Erna se plašila pošto ju je prevaspitavanje u drugaricu zateklo bez gaćica
Za decu postsocijalizma, koja gutaju Žižeka, bistre Altisera, sa razumevanjem čitaju Badjua i dive se Čomskom, neustrašivo nasrću na Wall Street, gade se užasa (neo)liberalizma, pružaju nesebičnu podršku bizarnim tipovima poput Kastra, Čaveza ili Moralesa (sa bezbedne udaljenosti, doduše), kače po zidovima svojih soba postere sa likovima drugova Lenjina i Če Gevare i sanjare o komunizmu, roman Antona Balaža Logor posrnulih žena (Arhipelag 2011, prevod sa slovačkog Zdenka Valent-Belić) verovatno izgleda kao zezanje. Na jednoj svojoj ravni on to i jeste. Neposredno posle pobede nad nacizmom nova čehoslovačka vlast, sve u nastojanju da uspostavi novi vrli svet i izgradi novog vrlog čoveka, organizuje raciju u jednom bratislavskom kvartu razvrata, kojom prilikom pohapsi prostitutke i pošalje ih u logor za prevaspitavanje tela i duše. Među utamničenim ženama dominira nekoliko živopisnih likova: prostodušna i ne previše inteligentna Erna koja ima problema s profesionalnim pristupom svome poslu, naročito kada je o mornarima reč, pa umesto da im, kako je i red, uzme pare na ime seksualnih usluga, ona ih, slaba na njihova tela sa ukusom mora, besplatno časti sobom (što joj koleginice zameraju); Manda, Ernina prijateljica i mentorka, žena zamašnih telesnih atributa, istovremeno privlači i plaši muškarce koji, na njeno ne malo razočaranje, često samo odremaju na njenim velikim grudima, ne usuđujući se da se posvete i drugim delovima tog druslog tela, posle čega ona postaje nervozna i nezgodna; Udovica, zrela dama koja svojim držanjem budi radoznalost kako muškaraca tako i žena; Rija Amala koja, s razlogom, više voli konje nego ljude; Karmen, atraktivna striptizeta koja se, zarad erotskog neizdrža, upušta u krajnje opasne avanture u logoru. S druge ideološke, moralne i rodne strane (međ’ muškinjem, to jest) takođe imamo živopisne likove počev od logorskog doktora Zigmunda, inteligentnog i vazda neispavanog kockara i cinika, koji ostaje suzdržan na sve izazove ženske logorske populacije, sve dok se, jednoga dana, u njegovoj ordinaciji ne pojavi…; Homiča, entuzijastičnog i zbunjenog referenta za kulturu bez ikakvog seksualnog iskustva, razapetog između polnog nagona i vernosti partiji i zadatku; komandanta logora koga, u profesionalnom smislu, dolazak prostitutki načisto izludi; partijskog ideologa i neopisivog idiota Blaženog, kao i opakog bezbednjaka Plažaka. Prostitutke, dakle, valja prevaspitati i od njih napraviti poštene drugarice koje će raditi na polzu socijalističke otadžbine. Taj će se preokret u njihovim životima, po mišljenju mudrog logorskog i partijskog rukovodstva, postići na taj način što će se, s jedne strane, ženama zabraniti svaki kontakt, a naročito seksualni, sa muškarcima, dok će ih, s druge strane, nova vlast pripremiti za Srećnu Budućnost tako što će ih obučiti nekom korisnom zanatu kakav je, recimo, šivenje. Sve to biće prožeto učenjem rodoljubivih pesama i obrazovno korisnim predavanjima u slobodno vreme. Problem sa socijalizmom je, međutim, u tome što je on, kako bi rekao Kolakovski, potpuno savršen sistem koji zanemaruje samo jednu sitnicu – ljude. Zasnovan na kretenskim premisama koje direktno protivreče zdravom razumu, iskustvu i pameti, što će pripadnice drevnog i teškog zanata odmah osetiti na sopstvenoj koži, socijalizam nije (bio) drugo do proizvođenje robova. Jednako je, naime, besmisleno učiti zanat ako se ukida privatna inicijativa, kao što je besmisleno prostitutke „lečiti“ od seksa tako što će im se, u logoru punom muškaraca, zabranjivati dodir sa njima.
Anton Balaž je izdanak srednjoevropske književnosti i filma, a naročito onoga što je iznedrila disidentska čehoslovačka umetnost u vidu Kundere, Škvoreckog, Hrabala, Havela, Mencela ili Formana, dakle majstora koji su tmurnoj stvarnosti prilazili sa neuporedivom lucidnošću i rezigniranim humorom. Balaž posmatra socijalizam kroz naočare apsurda, bez komentara ili objašnjenja. Konstatacija, recimo, da se logorašu Vandelinu Kopčoku dodeljuje vanredno odsustvo zato što je samoinicijativno organizovao sakupljanje krompirove zlatice, iako, doduše, zlatica nije pronađena na poljima krompira, rečitije je od svakog komentara. Utoliko će utamničene seksualne radnice, smeštena u nemoguću situaciju i od duge apstinencije izrazito napaljene, Balažu da posluže kao savršen dekonstruktivni model. Balaž nije fanatik realizma, pa se ne opterećuje detaljima po kojima ženama koje opslužuju ko zna koliko mušterija dnevno najverovatnije nije do prekovremenog rada na istu temu – njemu je stalo do toga da ukaže na nasilnu prirodu autoritarnog sistema, na to da takav sistem i samu prirodu želi da potčini ideološkim perspektivama, da pokaže kako logor nije greška sistema, već njegova radosna posledica, nužnost, sastavni element. Da sloboda pojedinca nije pretpostavka autoritarnog sistemu, već izuzetak. Nemoguća situacija, dakle, u logoru proizvodi takvu napetost da se čitav sistem nezadrživo raspada. (U stvarnosti će, nažalost, da potraje.) Posebna i nipošto slučajna stavka su Cigani koji, dabome, svima smetaju i koje niko ne želi, pa ni komandant logora, ali oni uporno nastavljaju da žive, odbijaju da izvrše kolektivno samoutamanjenje, pa će dva epizodna lika, dvojica mladih „pastuva“ koji mirišu na dim, a i sami umeju da namirišu priliku, u nepristojnim i sasvim sočnim scenama prilično dobro da se provedu sa nekoliko logorašica, a ni njima, logorašicama to jest, neće biti rđavo. Naprotiv.
Ono što se krije iza lepršavog tona ove knjige, jeste ono što deca postsocijalizma nikako ne bi smela da ne znaju: socijalizam nije bio plemenita tvorevina koja ukida kapitalističku eksploataciju čoveka nad čovekom (u socijalizmu je, rekao bi Radio Jerevan, potpuno obrnuto), već opaka i ubilačka praksa koja je, u ime Radosne Budućnosti, proizvodila ili robove ili leševe. Ostalo nije relevantno.
