U raljama: Najveći, a najmanji
Sad kad je tabak konačno presavijen, postavljanjem Jorgovanke Tabaković za guvernerku Narodne banke Srbije (vidi tekst koji sledi u ovom broju „Vremena“) kompletiran je ne samo sastav vlade već i onih organa bez kojih nema vlasti, uključujući tu i direktora BIA.
To znači da vlada u kojoj je Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS) najmasovniji, pa i pretežni partner, treba da počne da ostvaruje neki program koji SNS nije ni imao što se lepo videlo i tokom izborne kampanje, mada zlobnici tvrde da je pobedio baš zahvaljujući tom nedostatku.
Ta stranka u raljama je dva manja partnera, a ceh eventualnog neuspeha platiće pretežno oni. I SPS (sigurno) i URS (verovatno) biće još dugi niz izbornih ciklusa solidan građevinski materijal za pravljenje koalicija, sve dok se izborni zakon temeljno ne izmeni.
Oni su već pokazali da koaliciju mogu da naprave s kim god treba i kad god treba, a najveći će, u ovom deljenju izbornih karata to je SNS, da ispadne iz igre, kao što se demokratama Borisa Tadića dogodilo na prošlim izborima.
Pa i programski okviri vlade baziraju se na uverenjima dva manja partnera. Početne pozicije Ivice Dačića i Mlađana Dinkića bile su ako ne sasvim suprotne a ono barem ubedljivo protivrečne, ali, kako sami tvrde, sarađuju odlično. Dačić će, kao premijer, da vodi vladu a Dinkić će da oporavlja finansije i privredu, što je za Srbiju najpreči posao ne samo u ovom trenutku.
Ako uspeju u naumu slava će biti velika, a neuspeh će da se obije najviše o Vučićevu glavu, odnosno stradaće SNS, koji je, ruku na srce, sam sebe gurnuo u tu poziciju davši Dačiću premijersko mesto i poverivši Dinkiću inženjering oko poslova od kojih zavisi uspešnost svih drugih ministarstava.
Tako se Aleksandar Vučić, šef stranke u odsustvu službeno odsutnog Tomislava Nikolića, nalazi u ulozi taoca. Da bi došli na vlast, najosetljivije delove vlasti prepustili su koalicionim partnerima i za sada svi glume slogu i oduševljenje, ali da li će tako biti i kad krene oluja? Neko će reći da ništa drugo nije preostalo: ponašaće se kao da to ne boli ili će, na kraju, da razvrgavaju koaliciju, ali tek kad zapreti opasnost da šteta po lične i partijske interese bude veća od koristi koja se može izvući iz ovako strukturirane vlade.
Rok upotrebe: Koliko će trajati „trijumvirat“
Analitičari mahom misle da će ova vlada izgurati ceo mandat. Ne delim u potpunosti to uverenje. Situacija je toliko teška da će izazovi pred partnerima u vlasti biti znatno veći nego što su bili izazovi prethodne vlade. Ne mislim ja da oni ne bi to voleli (partneri u vladi, ne analitičari), već smatram da „trijumvirati“ neminovno vode ka pokušajima apsolutizovanja vlasti ako krene loše a još pre ako krene dobro. Uostalom, pitajte nešto o tome Borisa Tadića.
Đorđe Vukadinović je negde polovinom jula u komentaru za NSPM napisao: „U suštini, ovo je koalicija veštih političkih hazardera i verolomnika u kojoj niko nikome ne veruje i niko nikoga ne voli – ali barem nemaju ni potrebe da ljubav glume, dok, istovremeno, imaju snažan motiv i interes da im veza uspe.“
Verujem da mesec dana kasnije Vukadinović ne bi napisao da „nemaju ni potrebe da ljubav glume“ jer pokazuje se da je ta gluma jedini cement koji ih za sada vezuje. U nedostatku boljih vesti demonstriraju jedinstvo, ali, verovatno, tu ima puno sumnjičenja i podozrivosti, a koliko te političke ljubavi traju vidi se i iz ponašanja dve trećine nove vlade koja se pravi kao da nisu bili u prethodnoj vladi; sve se nešto zgražavaju i cokću, ponašaju se kao da su pali s neba i krste se i desnom i levom u neverici da nam je toliki budžetski deficit.
Kao da su zapanjeni i drugim stvarima: nivoom duga, stepenom društvene koruptivnosti, neuspehom u reformi pravosuđa, posrnućem industrijske proizvodnje… Kao da su juče došli u vladu, što je tačno jedino za ministre iz Srpske napredne stranke.
Već sam pisao da bi oni datum svog stupanja na vlast polaganjem zakletve hteli da proglase za „nultu godinu“ i da bi ta dvotrećinska komponenta novostare vlade htela da bude amnestirana za sve što nije valjalo, a ako je neko već kriv, eto ga Boris Tadić koji se u sve mešao i eto ga Mirko Cvetković koji se, navodno, ni u šta nije mešao.
Tu su, u rezervi, i telefonske sednice kao alibi za stanje u zemlji. To se prostom svetu čini kao krunski dokaz da su zemlju vodili lezilebovići, pa ovi novi u cilju stvaranja imidža tvrde da takvih sednica neće biti i da će odluke u vladi biti donošene konsenzusom. Živi bili pa videli, ali od promene tehnike rada neće biti neke velike koristi.
Koncentrični krugovi: Demontaža montažom
Sad već mediji najavljuju hapšenja bivših ministara. Kad me je jedan prijatelj pitao da li znam o kome se radi rekao sam da pojma nemam, ali da znam iz koje stranke će da bude.
Milorad Vučelić, osokoljen promenom vlade, u „Pečatu“ izdaje neku vrstu dnevne zapovesti: „Novoizabrana vlada se nalazi pred jednostavnim izborom: ili će do kraja demontirati žuti kartel, samovolju i svevlašće Kabineta, kao pretpostavku za bilo kakav uspeh, ili će ustuknuti pred njihovim nasrtajima i stvoriti hibridnu tvorevinu koja će i njih i Srbiju povući u ambis.“
Hoće, demontiraće će ga do one mere da ne ugroze sopstvene pozicije i kolaboraciju s pomenutim „žutim kartelom“, ako nešto takvo postoji. A da je postojalo, valjda bi nas ovi staronovi ministri još onomad o tome obavestili.
Ovi što su sada na vlasti biće nevini dok ne padnu sa vlasti i tako se politički život Srbije vrti u sve užim koncentričnim krugovima.
U svemu tome Aleksandar Vučić je jedini nevin. Ali, neka se ne sekiraju oni što ga ne vole. Neće dugo biti nevin. Ovo će biti godine kada će Srbijom biti vraški teško upravljati i nema te vlade koja će biti popularna. A ako je bude, tek tad smo nadrljali.
