Glasnogovornik brutalne iskrenosti

U Beogradu će, od 5. do 8. septembra, boraviti neka od najznačajnih imena svetskog stripa. Robert Kramb i Gilbert Šelton (kao i njihove supruge Ejlin Kominski Kramb i Lora Fauntin, koje se takođe bave stripom) Studentskom kulturnom centru predstaviće dve knjige stripova koje objavljuje novosadski izdavač Komiko, Velika knjiga Roberta Kramba i Famozna čupava braća Frik. U iščekivanju ovog izvanrednog događaja, „Vreme“ je krenulo tragom Kramba lično.

Robert Kramb je jedan od zanimljivih slučajeva u svetu umetnosti: ovaj notorni introvert i knjiški moljac je samo objavljivanjem svojih crteža uspevao da uskomeša svet oko sebe. Kada je krajem šezdesetih iznikao iz američke andergraund strip scene, čijem je stvaranju možda i sam najviše doprineo, bilo je na desetine, ako ne i stotine ljudi koji su bili inspirisani da i sami zgrabe olovke u ruke i krenu da se bave crtanjem. I to ne kažem tek figurativno, lično sam upoznao neke od ljudi koji spadaju u tu kategoriju. Iako je jasno da su njegovi crteži i strip storije izazivali neku vrstu oduševljenja, oni nisu uljuljkivali čitaoca, nudeći mu još jedan razlog da veselo zviždućući zamakne u cvetnu baštu. Time su se bavili drugi. Kramb je činio da ljudi shvate da strip može da govori o stvarnosti, pa i o neveseloj stvarnosti; ima tu i psovki, i svega. I da strip može biti sirov, čak i surov, i zapanjujuće eksplicitan. Štaviše, kad se umori od imaginarnih likova, strip autor je mogao da ponekad predstavi… samog sebe kao glavnog junaka stripa, uz skoro sumanutu samoironiju. Sve je to Kramb umeo da nacrta sa nekom divljačkom ubedljivošću, koja je činila da za svega par godina postane velika zvezda „hipi kulture“, iako je veoma brzo postalo jasno da je on suviše inteligentan klinac da bi od njega stvorili tek još jednog medijskog umišljenka, ili nešto slično.

Neki od njegovih crteža smatrani su za simbole kontrakulture šezdesetih, uključujući omot za antologijski album Cheap Thrills, koji je nacrtao za Dženis Džoplin i Big Brother and the Holding Company. U momentu kada je njegova slava rapidno rasla, poslušao je savet Čarlsa Bukovskog, koji mu je rekao: „Momak, dobro crtaš, ali čuvaj se koktel partija.“ Nakon što je svesno odabrao da izbegne status „ikone“ i eskivira establišment koji se upravo nameštao da ga propusti kroz svoju mašineriju, Kramb je pridobio srca svih alternativaca, do dana današnjeg. Ubrzo potom je njegov rad procvetao u neverovatni vatromet različitih ideja, formata, pa i medija. Najšira publika, koja je možda propustila njegove stripove objavljene kod nezavisnih izdavača, mogla je da upozna njegov rad i životnu priču putem filma Crumb, the movie (1994), koji je postao jedan od najhvaljenijih američkih dokumentarnih filmova novijeg vremena (navodno je Kramb odbijao da učestvuje sve dok mu režiser Teri Zvigov nije zapretio samoubistvom).

U svojoj 69. godini života, Robert Kramb je svakako jedna od najcenjenijih autorskih ličnosti, ne samo u mediju stripa i ilustracije. Prošle godine, njegova velika izložba u njujorškom Muzeju američke ilustracije bila je najavljena rečima: „retrospektiva najvećeg živog ilustratora koga svet poznaje“. Tek pre nekoliko dana zatvorena je još obimnija retrospektivna izložba u pariskom Muzeju savremene umetnosti. Kramb je danas nastanjen na jugu Francuske, u selu Sauv koje broji 2000 stanovnika.

„VREME„: Oduvek mi se činilo da postoji nešto vanvremeno u vezi sa tvojim stripovima, i da verovatno zato čak i one najranije storije ne deluju bajato današnjoj publici. Možda nije čudno da i u ovoj, hajde nazovimo to digitalnoj eri, postoji znatan broj čitalaca koji otkrivaju tvoj vrlo „analogni“ svet. Kakvo je tvoje mišljenje o savremenim spravama kao što su mobilni telefoni i kompjuteri? Da li upotrebljavaš nešto od toga?

ROBERT KRAMB: Lično, ne upotrebljavam ni kompjuter ni mobilni telefon, ali imam sekretaricu koja prima i šalje imejl poruke za mene, tako da napišem rukom pismo koje ona kasnije prekuca na kompjuteru i pošalje. Kad primim odgovor, ona to odštampa i donese mi na papiru, s obzirom da ja ne znam da koristim kompjuter. Ona živi u istom selu kao i ja, ali u drugoj kući, tako da joj ja odnosim papire ili ih ona donese kod mene… Ja imam averziju prema kompjuterima, ali već neko vreme razmišljam da kupim ajfon, to je veoma zgodno na primer kada putujete… Kada putujem sa mojom ženom Ejlin, ona sa sobom nosi ajfon, to je veoma korisno, ali sam odlučio da se baš mnogo ne pačam u sve to. Mislim da sam već suviše star za takve stvari. Ejlin koristi ajfon i za fotografisanja, s obzirom da to može odlično da posluži kao fotoaparat… Posle u supermarketu možeš da štampaš fotografije, ili da ih uveličaš, možda i da postaviš u ram ako želiš… Izvanredna sprava, impresioniran sam.

Sećam se da si do pre neku godinu još uvek odbijao svaku pomisao o kompjuterima i mobilnim telefonima, ali ovi aparati lagano uplivavaju u tvoj život?

Da, to je kao u slučaju telefona – recimo, oko 1910. godine mogli ste da izaberete da ne koristite telefon, zato što su stariji načini razmene poruka još uvek bili u upotrebi, kao što je slanje kurira – ako ste vodili nekakav posao u velikom gradu kao što je Njujork, dečku biste predali poruku na papiru, a on bi odjurio da to uruči na naznačenu adresu. Ali zatim je usledilo vreme kada je svet postao ovisan o telefonu, i postalo je veoma teško ne koristiti tu spravu… U nekom momentu je bilo vrlo nepraktično da ne posedujete telefon. Isto je danas sa kompjuterima. Kompjuteri su postali nešto sveprožimajuće, i ako ne posedujete imejl niste u mogućnosti da obavite mnoge transakcije. Tako da ja danas upotrebljavam internet kako bih slao poruke i naručivao knjige – danas možete da putem kompjutera dođete do gotovo svake knjige koju poželite, čak i do retkih izdanja od pre više decenija. Neverovatno! U slučaju da sam zainteresovan za neku knjigu, ja kažem sekretarici – molim te, nađi mi ovo i ovo, i ona najčešće to i pronađe negde na netu, i uspe da poruči, i to po niskoj ceni. Čitav taj sistem je stare knjige učinio jeftinijim nego ikada. Pre više godina, ponekad ste godinama tragali za nekim knjigama. Danas možete da pronađete čak i najopskurniju staru knjigu, po pristupačnoj ceni, to je fenomenalno! Najraznovrsniji podaci su postali lako dostupni, tako da možete postati istraživač, ili detektiv, ako ste zainteresovani recimo za neki aspekt društvenog života i sumnjate da u svemu tome postoji nešto sumnjivo. Ja sam potpuno opsednut raznim teorijama zavere. Istragom o svemu tome možete i sami da se bavite, da sakupite dokaze… Ja imam čitave fascikle sa podacima koji govore protiv korporacija i medicinske nauke i političara… Internet je učinio da bez mnogo napora dođete do informacija, ali potrebno je da budete probirljivi, inače će vas to sve zatrpati nepotrebnim koještarijama…

U poslednje vreme, u raznim zemljama u koje sam putovao, čuo sam sličnu vrstu tugovanke – klinci danas imaju lak pristup informacijama putem interneta, ali nisu zainteresovani za bilo kakav sadržaj. Ili – klinci troše vreme na kompjuterske igrice, a čitanje im je potpuno nezanimljivo. Možda to znači da nije lako ploviti u tom moru informacija. Apsurdno, čini se da je ponekad lakše starijima, zato što imaju jasniju sliku o tome koje ih informacije zapravo zanimaju. Da li je rvanje sa svim tim podacima izazov za savremenog čoveka, naročito ako ste mladi i ne znate tačno šta je od toga suvišno, a šta treba da prigrlite?

To je tačno. Deca ne znaju da filtriraju informacije do kojih dolaze. Siguran sam i da postoji puno ljudi koji iskorišćavaju klince i manipulišu njihovim umovima. Danas niko ne zna kako će to uticati na buduće generacije, njihov nervni sistem i razvoj mozga… Nije problem samo u informacijama, nego i u fizičkom aspektu medija – sedenje pred ekranom i zurenje… Ja imam mlade rođake u Americi, sestričine i nećake, i oni su toliko poneseni internetom da su njihove ličnosti na Fejsbuku zanimljivije nego u stvarnosti. U stvarnosti oni samo sede i ne govore puno, ali kad pogledate njihove Fejsbuk stranice oni su duhoviti i pametni i ironični i sve što valja… Bog sam zna kakve će ljude to da proizvede, mi to ne znamo, to tek treba da se vidi!

Kada sam počeo da čitam tvoje stripove, bio sam već u svojim dvadesetim godinama, i veoma sam bio zainteresovan za sve što je bilo kreirano dvadesetih i tridesetih godina, u raznim oblastima umetnosti, kao i ukupan dizajn tog vremena… Međutim, tada nisam sreo nikoga ko bi delio to moje interesovanje. Verovatno je bilo nekoga ko je slično razmišljao, samo ih ja nisam poznavao… I kada sam pročitao tvoje stripove, i shvatio da postoji isti uticaj, pomislio sam – neverovatno, postoji još jedan na svetu koji razmišlja u tom smeru!!!

Kada sam bio mlad, takođe sam imao problem da pronađem nekog među vršnjacima ko bi delio moje interesovanje za taj period. Profesori koji su predavali umetnost govorili bi mi: Kramb, zašto ucrtavaš slova tim stilom koji je potpuno passe? Mladiću, to je passe! Ja sam tada bio opsednut muzikom i primenjenom umetnošću tog vremena, nemam pojma zašto… Ali nešto kasnije imao sam sreće da upoznam još neke ljude koji su delili to moje interesovanje, tako da se nisam osećao potpuno usamljeno!

Šta misliš da je razlog da umetnost tog vremena bude tako upečatljiva? Istorijski, dvadesete i naročito tridesete godine bile su godine napetosti i nazadnih političkih ustrojstava. U dobrom broju evropskih zemalja vladali su mračnjački, fašistički režimi, uz opštu ekonomsku krizu, i Veliku depresiju u SAD… Šta je činilo da ljudi proizvode tako sjajna umetnička dela, u mnogim oblastima, pod takvim okolnostima?

Ja sam proveo čitav život tragajući za odgovorom na to pitanje! Mislim da odgovor svakako nije jednostavan. Za početak, u dvadesetim i tridesetim godinama još uvek ste imali nivo tehnologije koji je ostavljao prilično prostora za kreaciju koja je bila rezultat ručne izrade. Svi umetnici koji su obeležili taj period zaista su naporno radili, učeći svoju veštinu na starinski način. Ali, u isto vreme, oni su razvili novi stil, koji je iznikao iz savremene industrijske tehnologije. Ofset štampa je ušla u upotrebu 80-ih, tako da su crteži mogli da se lakše i jeftinije reprodukuju, čak i slike. Nakon toga je procvetala novinska ilustracija, i dizajn knjiga, tako da je sva veština koja je ranije starinskim metodama bila naučena u oblasti ilustracije i slikarstva, mogla da bude primenjena u industriji štampanih medija. Iz tog razloga je ovaj period bio zlatno doba štampe. Ja u svojoj kući imam čitave gomile starih časopisa, sa predivnim grafičkim materijalom i rukom oblikovanim naslovima, fotografijama, crtežima… Primenjeni umetnici su bili prisiljeni da rade kao robovi u to vreme, većina njih je zarađivala vrlo malo, a dirinčili su kao psi, sem u slučaju ako su izgradili ime, kao Norman Rokvel, na primer. Imao sam kolekciju palp magazina, naučnofantastičnih, vestern, detektivskih itd., američkih i evropskih, za čije naslovne stranice je naslikano hiljade i hiljade predivnih slika na platnu, a ovi časopisi su izlazili svake nedelje!

A zatim nakon rata, četrdesetih i pedesetih godina, bio sam dete i svojim očima sam posmatrao to užasno propadanje, tu degradaciju grafičkih umetnosti… Video sam kako strip i novinska ilustracija i komercijalne umetnosti i arhitektura nazaduju – odjednom je sve počelo da biva kreirano nekako mehanički. Ono što se desilo jeste da je eliminisana kreacija nastala rukom, čak i letering u stripovima je izrađivan mehanički.

Da li ti se činilo da je bilo i nečeg oslobađajućeg u tome što su umetnici krenuli da provode manje vremena u samom kreiranju umetnosti, a više baveći se nečim drugim?

Možda bi sve to moglo da se nazove oslobađajućim, samo zato što su u staro vreme umetnici radili za bedne pare, ali su tada bar imali šanse da stvore dela kojima će moći da se ponose, i da žive od tog rada… Bilo je prostora za hiljade komercijalnih umetnika u zapadnom svetu, samo zbog te ekspanzije štampanih medija. Tokom dvadesetih i tridesetih godina takođe je postojalo na hiljade dvorana u kojima se svirala muzika uživo, uključujući restorane, hotelske sale, mala drumska svratišta, salonske dvorane, svuda gde su ljudi boravili radi relaksacije, ili gde su konzumirali piće, plesali… Sve je to nestalo kada je muzika počela da bude emitovana sa mehaničkih naprava, umesto da bude izvođena uživo. Evo jednog primera: tokom tridesetih, u Americi je došlo do uspona proizvodnje džuboksa, mehaničkih sprava za reprodukovanje muzike na javnim mestima. Čitao sam statistiku koja beleži da je 1932. ovakvih sprava bilo oko četiri hiljade, na celoj teritoriji Sjedinjenih Država. Već u periodu 1939–1940. bilo je blizu 400.000 džuboks aparata na teritoriji SAD! Zatim je doživeo uspon radio, što je takođe doprinelo širenju mogućnosti mehaničkog reprodukovanja muzike, zato što su ljudi radije slušali radio nego išli da plešu ili slušaju živo izvođenje muzike… Da biste posetili plesne dvorane trebalo je da platite ulaz, pa ste radije ostajali kući i slušali radio… Zatim su pozorišta prestala da imaju svoje orkestre, već za vreme Velike depresije bilo je suviše skupo da veliki bendovi sviraju u pozorištu, ili u pauzi između filmskih predstava, tako da su umesto svega toga emitovani muzički zapisi preko pojačala… Slično je bilo i sa živim zabavnim programom kao što je vodvilj, koji je nekada bio veoma popularan, a publiku su činili pripadnici radničke klase, koji su posmatrali živo izvođenje sa pevačima, muzičarima, akrobatima… To je takođe sve prestalo tokom tridesetih godina, kada su ljudi odlučili da je jeftinije ići u bioskop nego na vodviljske predstave. Dakle, stvari su postajale sve više mehaničke. Koncentracija biznisa i masovnih medija činila je da sve manji i manji broj ljudi kontroliše sve veće i veće organizacione produkcije koje su se bavile zabavom. Ovakva koncentracija moći se desila i u drugim oblastima, uključujući tu i proizvodnju hrane…

Možeš li da komentarišeš činjenicu da su strip crtači s početka veka stvarali mnogo više stranica stripa, radeći ponekad na nekoliko novinskih stripova paralelno, od savremenih crtača, kojima danas to izgleda neostvarljivo? Kako objasniti toliku produktivnost?

U pitanju su ekonomski razlozi. Kada sam ranih šezdesetih dobio svoj prvi posao, u firmi gde su proizvodili crteže za poštanske dopisnice (The American Greeting Cards Company), bilo mi je samo devetnaest godina. Plata je bila dovoljna tek da preživim – mogao sam da platim za stan i hranu, i možda tek nešto malo da ostane kao ušteđevina ili za provod. To nije bio nimalo prestižan posao, morali ste puno da radite. U stvari, bilo je odvratno, taj posao me je ubijao, ali u prošlosti su komercijalni umetnici morali da rade još i više, i smatralo se da su pravi srećnici zato što rade za crtaćom stolom. U suprotnom bi bili prisiljeni da nađu posao u fabrici ili u rudniku ili tako nešto. Po svom poreklu, bili su to ljudi koji su dolazili iz niže srednje klase, ili čak iz niže klase. Još i četrdesetih godina je većina strip crtača dolazila iz radničke klase.

Oni, dakle, nisu smatrani „umetnicima„, kao što je to danas slučaj?

Oni bi pre bili svrstani među zanatlije, da to tako kažemo. Nešto kao proizvođači nameštaja, ili majstori koji lepe pločice u kupatilu… Oni su posedovali veštinu, i bili ponosni na to čime se bave, takođe – neki su otaljavali taj posao, a drugi su radili još napornije nego što se od njih zahtevalo. Neki od umetnika iz tog vremena su se naprosto ubijali od posla, Vinzor Mekej je oterao sebe u smrt, a sličan kraj je doživeo i Valas Vud, crtač koji je objavljivao za „EC Comics“, on je bio veoma posvećen svojoj umetnosti, živeo je i umro za to čime se bavio… U vreme ekspanzije novinskog stripa, crtači su stvarali tokom sedam dana svake nedelje, a zatim bi nakon deset godina potpuno sagoreli, sve dok njihov rad ne postane senka onoga što je nekada bio… I ako bi postajali uspešni, iznajmljivali bi druge da crtaju bez da uopšte budu potpisani – tuširanje crteža u olovci je bilo najteži deo. Čik Jang, koji je kreirao strip Blondie, nakon tri ili četiri godine je unajmio druge koji su se bavili crtanjem, a on je samo pisao scenario. Rad na novinskom stripu je vrlo naporan, svakog dana morate da isporučite novi strip. Mislim da spadam u one koji su prilično vredni kao crtači, ali nikada ne bih mogao da funkcionišem na taj način! Ja se ponašam kao prava princeza, koja dolazi iz sveta lepih umetnosti.

Kako se zapravo ogledao uticaj tih starih stripova na tvoj rad?

Uglavnom stilistički. Bio sam inspirisan umetnicima iz prošlosti. Mislim da sam ništa nisam izmislio. U svom kasnom tinejdžerskom dobu otkrio sam puno zanimljivih strip autora iz prve polovine dvadesetog veka. Već krajem pedesetih bio sam svedok velikog pada kvaliteta rada na stripu, sve je postalo pojednostavljeno, nisam to voleo. Više mi se sviđao rad koji je bio pažljivo kreiran. U svojoj petnaestoj godini otkrio sam rad američkog crtača iz devetnaestog veka, Tomasa Nasta. Njegove ilustracije su bile na vrhuncu tokom sedamdesetih godina devetnaestog veka, voleo sam njegov stil, dubok, topao i moćan… To me je inspirisalo da crtam u stilu starinskog linijskog senčenja, kao što je i Nast radio. Tek kasnije sam saznao da su to zapravo bile gravure, a ne crteži tušem! Njegov rad je nastao uglavnom u vremenu pre ofset štampe, tako da je morao da sve to ugravira na ploči, kako bi bilo reprodukovano. Nast je usavršio stil linijskog senčenja. On se verovatno ugledao na Džona Tenijela, engleskog crtača koji je bio poznat kao originalni ilustrator Alise u zemlji čuda, ali je takođe objavljivao u satiričnom listu „Punch“. Ja sam želeo da crtam kao oni! Zato me je sasvim dokusurilo kada se pojavio taj minimalistički crtački stil koji je bio popularan krajem pedesetih i tokom šezdesetih…

Kako se, dakle, ta ponesenost uzorima iz prošlosti srela sa realnošću šezdesetih, kada si ti počeo da objavljuješ svoje stripove?

Iz nekog razloga, kada sam šezdesetih eksperimentisao sa LSD-jem, bio sam ponesen stripovima koje su u grubom, nerafiniranom maniru kreirali crtači američkih strip izdanja četrdesetih godina. Oni su ovlaš imitirali stil Diznijevih animiranih filmova, ali nisu bili tako vešti, većinom su to bili mladi ljudi, i smatrao sam da je njihov pristup proleterski. To je bilo nekako srodno sa crtežima koje možete da vidite u WC-u, nimalo pretenciozno, i svakako antiintelektualistički. Mislim da postoji opasnost, kada se bavite stripom, naročito ukoliko postignete izvestan uspeh, da izgubite taj proleterski pristup. Potrebno je da ostanete u kontaktu sa običnim ljudima, i mislim da je moj rad još uvek privlačan prilično šarolikoj publici. U svakom slučaju, vrlo me inspirišu ti stari stripovi iz četrdesetih, zanimljivi su mi čak i stripovi srpskih autora iz tog vremena, kao što je Veljko Kockar, koji je završio ispred streljačkog stroja 1944. godine, a čiju sam zbirku stripova imao prilike da vidim… Kockar je očigledno bio inspirisan autorima kao što je Aleks Rejmond, ali Rejmond je bio mnogo više ulickan od Kockara, čiji je stil oštriji, bliži onome što ja zovem „proleterskim“…

Početkom šezdesetih, bio sam još uvek vrlo nesiguran. Postojao je pritisak da budete u skladu sa tada aktuelnim tokovima i, kao što već rekoh, profesori su smatrali da je moj stil zastareo…Tako da sam nastojao da pronađem nekakav kompromis između tih crtačkih stilova iz prošlosti i nečeg savremenog…To se sve izmenilo kada sam počeo da uzimam LSD, potpuno sam odbacio ideju da se prilagođavam nečem što je moderno. Umesto toga, okrenuo sam se crtačkom maniru definisanom u prošlosti, koji me je mnogo više zanimao…

Pravi početak tvoje karijere bio je povezan sa eksplozijom andergraund stripa, na američkoj sceni šezdesetih… Da li je ovaj fenomen alternativne kulture bio povezan sa krizom koju je prouzrokovao rat u Vijetnamu?

Andergraund strip je u osnovi bio izdanak hipi kulture, koja je delimično nastala kao odgovor na političke prilike u Americi. Postojao je i spiritualni aspekt hipi kulture, koji se ispoljio kroz interes za istočnjački misticizam, i tome slično… Ali ono što je tu bilo bitno jeste da se moja generacija osećala nekako otuđenom od vlastitih roditelja. Mi smo odrasli u ambijentu američke srednje klase, u vreme kada je srednja klasa zapravo bila veoma uspešna, ali takođe i ispražnjena od bilo kakvog sadržaja… Mi smo sve to izbliza posmatrali, već sam rekao o tome što se desilo u komercijalnim umetnostima, kao i u muzici – muzika je postajala sve ispraznija, dok se nije pojavio rokenrol, koji je to donekle izmenio. Bilo je to vreme pretnje nuklearnom katastrofom, koja nam je svima bila nad glavama, tako da je moja generacija došla do zaključka da su stariji potpuno poludeli, da su ostali bez jebenog mozga kad su dozvolili proizvodnju nuklearnih projektila, atomskih podmornica, i čega sve ne, u našoj borbi protiv Sovjetskog Saveza… Mi smo krenuli da tragamo za nečim što bi bilo potpuna suprotnost svemu tome, krenuli smo da uzimamo LSD, razmišljali smo o povratku prirodi, jednostavnom životu… Ideali su traženi u sferi spiritualnog pre nego materijalnog. Zašto bi sve trebalo da se svodi na to da se kupi auto, obezbedi kuća na predgrađu, dobije posao u nekoj velikoj firmi, proizvodi novac… Želeli smo da sve to napustimo. U isto vreme, počeli smo da kreiramo vlastitu kulturu, ne samo muziku već i andergraund publikacije, koje baš i nisu bile preterano „andergraund“, zato što je bilo veoma malo nastojanja od strane države i policije da to na neki način spreče. Bili su to uostalom mali časopisi, ali veoma slobodni i otvoreni. Ove hipi novine su nicale svuda po univerzitetskim centrima, i velikim gradovima kao što su Njujork, San Francisko i Los Anđeles. Moji prvi andergraund stripovi su bili objavljeni u časopisima kao „Yarrowstalks“ (stabljika hajdučke trave). Naziv časopisa je nastao prema terminu iz Ji Đinga, prastare kineske knjige proricanja. Zatim, sledili su listovi kao „East Village Other“, pa „Open City“ u Los Anđelesu, „Berkley Barb“ u San Francisku… U tim listovima pisalo se o politici, spiritualnosti i kulturi, i niko nije zarađivao novac, radilo se o maloj produkciji… Kako bi se zaradio neki cent, listovi su prodavani od strane kolportera, na ulici… Iz svega toga nastalo je i izdavaštvo andergraund stripova. Nakon što se 1968. godine pojavio „Zap“, jedno od prvih andergraund strip izdanja, koje sam objavio u vlastitoj produkciji, bio sam kontaktiran od strane kuće „Print Mint“ iz San Franciska, koji su do tada štampali isključivo psihodelične postere, i predložili da preuzmu izdavanje edicije. Ja sam se složio, a ubrzo su i mnogi drugi autori i izdavači krenuli da rade na novim izdanjima, koja su doživela pravi bum u periodu 1969–1971, ali je već 1973. čitava produkcija andergraund stripa sasečena zahvaljujući promeni zakona koji je zatvorio brojne male radnje, koje su nosile naziv head shops, i koje su distribuirale tu vrstu literature. To je bilo pogubno za dalji opstanak ove produkcije koja je već bila krhka u ekonomskom pogledu, tako da je, racimo, samo u San Francisku bilo pet ili šest izdavačkih kuća koje su prestale sa radom. Ipak, nezavisna scena, kada je strip u pitanju, nastavila je da postoji i nakon svega toga.

Sećam se da su neki od tvojih stripova bili veoma kritični prema hipi kulturi šezdesetih. Misliš li da su oni zapravo omašili?

Hipi kultura je omašila, ali je takođe i bila uspešna! Sa glavom u oblacima, hipici su umislili promene koje su verovali da su postigli… Razmišljali su: samo da se oslobodimo tih zajebanih, pokvarenih likova koji upravljaju vladom i korporacijama, pa će nastupiti med i mleko, ali u stvari nije bilo tako (smeh).

Misliš li da je, na ovaj ili onaj način, biznis zapravo stavio ovu kulturu pod svoju kontrolu?

Da, u dobroj meri se tako desilo. Kada je savremena Amerika u pitanju, sve se svodi na novac, i istina je da su se hipici odupirali tome, ali bilo je puno ljudi koji su debelo zaradili na hipi kulturi. Pojavili su se biznismeni koji su muziku i ostale sadržaje komercijalizovali, prepakovali i prodali, i bila je to jedna od stvari koja je sve to urušila. S druge strane, bilo je previše droge unaokolo. Ljudi koji konzumiraju droge jednostavno ne mogu da vide stvari jasno… počinju da se ponašaju paranoidno jedni prema drugima, to je odvratno! A zatim da spomenemo i političke ideje – ljudi koje sam poznavao 1970. ili 1971. godine su govorili o revoluciji kao da je tu iza ćoška, i samo što nije! Ti ljudi kao da nisu shvatali da su stali protiv jedne ogromne sile. I naravno, dobro je da sve to nije uspelo, zato što bi ljudi koji su bili najistaknutiji zagovornici guranja ideje o levičarskoj „revoluciji“ u Americi takođe bili opasni kada bi se dočepali vlasti. Abe Hofman i ta ekipa – siguran sam da bi oni odmah potrpali svoje neprijatelje u koncentracione logore… Sve je to bilo nekako neozbiljno. Moja generacija nije bila u stanju da izvede društvenu promenu, ali su ipak izvršili veliki uticaj na zemlju kao što je Amerika.

Rekao bih da u mnogim istorijskim procesima stvari kao da se kreću u dva potpuno različita pravca – u isto vreme nešto napreduje, a nešto se menja nagore. Sa ove distance, misliš li da se slično desilo i sa pobunom šezdesetih?

U izvesnom smislu je ostvareno oslobođenje i napredak, ali s druge strane… ne znam, kao što rekoh, u to vreme je konzumacija narkotika postojala i u Evropi, ali pre svega u Americi je to viđeno kao nemirenje sa establišmentom. Dakle, klinac uzme heroin ili nešto slično, i on je kao ustao protiv buržoazije, ha ha! Poznato je da iza proizvodnje narkotika stoji još čitava mašinerija organizovanog kriminala. U isto vreme, korporativna elita je svim silama radila da diskredituje i ono malo obećavajućih aspekata koji postoje u vezi sa hipi i pokretom koji se bavi zaštitom životne sredine…

Čini se da je tvoj umetnički rad, zahvaljujući ekspresivnosti i brutalnoj iskrenosti, imao veliki uticaj na nekoliko generacija ljudi u SAD. Tvoji crteži kao da dolaze iz magme kolektivne podsvesti tog dela sveta. Kako se desilo da si napustio zemlju koja je toliko povezana sa tvojim radom i preselio se u Francusku?

U Francusku smo se preselili godine 1990/1991. – to je od početka bila ideja moje supruge Ejlin. Sve se desilo tako brzo da sam se jednog jutra probudio i shvatio da od tog momenta živim u Francuskoj. U stvari, Ejlin je sve organizovala, odradila papirologiju sa francuskom administracijom, pronašla kuću… Da je od mene zavisilo, verovatno bismo još uvek živeli u SAD, zato što je moj rad komentar onoga što se tamo zbiva… Pre preseljenja, ja sam u Americi živeo punih 48 godina, tako da mi je teško da u svom radu komentarišem Francusku, zemlju koju nisam u stanju da shvatim na tako bazičnom nivou. Čak i nakon dvadeset i kusur godina života u ovoj sredini, Francuska je za mene strana zemlja. Seksualni moral i ponašanje ovdašnjih stanovnika su za mene potpuna misterija. Još ne mogu da shvatim njihove seksualne motivacije. Ne shvatam kako njihove žene razmišljaju. Ja razumem američke žene do nekog stupnja, verovatno na način na koji bih mogao da shvatim bilo koju predstavnicu ženske vrste, ali interakcija između Francuza i Francuskinja mi se čini veoma neobičnom.

Međutim, život na jugu Francuske je veoma lagodan, Francuzi koje srećem su veoma leizess–faire, druge ljude prihvataju „takve kakvi jesu“, ostavljaju te na miru, ne zabadaju nos u tvoj život. Generalno, život na Mediteranu je „kako ćemo – lako ćemo“. S druge strane, uvek imam kulturnih problema ovde. Nikada nisam naučio da dobro pričam francuski, tako da ne mogu da razumem dovoljno dobro o čemu govore. Ali postoji jedan mali segment ljudi ovde koji vole i prate moj rad, i nedavno sam imao izložbu u prestižnom muzeju u Parizu, ali uglavnom ne osećam se duboko povezan sa francuskom kulturom i ljudima. Još uvek većina mojih prijatelja su Amerikanci i Englezi. Nisam siguran da imam ijednog francuskog prijatelja.

Da li ti nedostaju haos i vibrantnost velikih američkih gradova?

Ne. Većinu života proveo sam u malim gradovima u unutrašnjosti, još otkako sam napustio San Francisko 1969. godine. Veliki gradovi čine da se osećam pregaženo, i rekao bih čak da mi ne nedostaje ni američka kultura, ja nosim svoju kulturu u sebi. Sve ono što volim u vezi sa američkom kulturom je u ovoj sobi… stara muzika, stari stripovi i knjige, sve je to ovde… Kada odem u Ameriku, srce mi se slomi – čini mi se da je sve uništeno. Tokom poslednje dve decenije koje sam proveo u SAD, sedamdesetih i osamdesetih godina, posmatrao sam kako preda mnom nestaje sve što sam voleo u vezi sa tom zemljom.

Život tamo je postao vrlo skup?

Možete da živite prilično jeftino u nekim krajevima, ali život u Njujorku ili San Francisku, kao i u Sijetlu, zaista jeste skup, kao i u dražesnim malim univerzitetskim gradovima koji su razasuti po celoj teritoriji zemlje, i to zašto? Zato što, ako živite u univerzitetskim gradovima, spasli ste se od degradirajućeg pakla provincije, kojom vladaju džiberi… Kada sam ja bio mlad, u Americi je još postojala respektabilna radnička klasa, koja je vodila stabilan život, a svaka oblast je imala svoju industriju koja je zapošljavala hiljade ljudi… To je u najvećoj meri nestalo.

Razgovarao sam sa srpskim piscem Vladimirom Pištalom, koji predaje u državi Masačusets, o nekoliko incidenata samo tokom ovog leta u različitim američkim gradovima, u kojima su ljudi uzimali oružje i nasumično pucali u masu. Kada je pitao svoje prijatelje šta misle zašto se to dešava uglavnom u SAD, najčešći odgovor je bio da je oružje jeftino i dostupno?

Da, istina je da je u toj zemlji veoma lako doći čak i do vrlo sofisticiranog naoružanja. To je samo jedan od razloga, zato što je u pitanju vrlo složena pojava. Tačno je i da se takvi incidenti ređe dešavaju u evropskim zemljama, ali desilo se da je u Norveškoj izvesni Brejvik izvršio zločin te vrste, a takođe i u Francuskoj… U Americi postoji i problem otuđenja. Znam da su u Francuskoj recimo porodice više na okupu, dok u SAD imate slučajeve ljudi koji hodaju unaokolo, i niko ne zna ko su, o čemu razmišljaju ili šta se dešava u njihovoj sobi… Postoji priličan broj ljudi koji se osećaju izolovano, zato što je struktura porodice razrušena. U Americi ste bombardovani korporativnom kulturom, i ima sve manje i manje nečeg drugog, dok u Evropi još uvek postoji jaka kulturna tradicija, što takođe ima svoje dobre i loše strane. Ono što je u vezi s tim dobro jeste da se ta tradicija uglavnom opire ideji da korporativna neman preuzme sve – zalihe hrane, kulturu, zabavu… Ljudske duše su samo igračke u rukama tih sila, i teško je odupreti se, čak i ako samo želite da se bavite povrtarstvom na organskoj bazi.

U ovom momentu, za snimanje samo jednog filma Holivud ponekad potroši jednako veliku količinu novca kao što vredi ukupan nacionalni dohodak neke države. Holivud ima iza sebe odlično organizovan sistem distribucije, u igri su ogromne pare, i producenti, dakle ljudi koji taj novac kontrolišu, ne žele da rizikuju. Zato oni žude da sve bude predvidivo, i u tom naporu na šteti je kreativnost, koja postepeno biva potisnuta zarad nekih drugih ciljeva, kao što je uspeh na tržištu… U vrlo kratkom periodu, bez preteranog napora, takvi projekti mogu da obrnu milijarde dolara. Većina tako nastalih filmova meni nije zanimljiva, ali – čudom – ponekad iz te mašine može da izađe i poneki dobar film.

Kada je savremena produkcija u pitanju, ja volim da gledam neke od TV serija koje proizvodi HBO. Na primer, mislim da je odlična serija Deadwood, u pitanju je vestern, snimljeno je 36 epizoda od kojih svaka traje po sat vremena, dakle vrlo obimna produkcija, skoro kao Rat i mir, čoveče, sve traje onoliko dugo koliko je studio u stanju da razvije likove… Zatim, interesantna je serija pod nazivom The Wire, o policijskoj stanici u Baltimoru, i crnim dečacima iz geta koji diluju drogu, tu ima pucnjave i drame i još je sve zasnovano na realnosti… Dakle to su samo neke od kreativnih produkcija koje danas dolaze iz SAD. Ali ko zna, recimo, kakve sve kreacije su u stanju da smisle neki klinci za kompjuterom, u današnje vreme…

Verovatno da u svakom vremenu postoji neki Robert Kramb, koji stvara nešto svoje i drugačije.

(smeh) Ne znam, zaista, U svakom slučaju stvari se menjaju zajedno sa vremenom, ali moje inetesovanje je i dalje uglavnom koncentrisano na stvari koje me inspirišu, uglavnom to su štampani mediji iz dvadesetih, tridesetih, četrdesetih godina, kao i muzika iz tog vremena, uglavnom na pločama od 78 obrtaja… To nije jednostavno danas reprodukovati – ove ploče ne mogu da slušam na starim gramofonima, zato što oni imaju igle od čelika, koje oštećuju ploče, a i ton je vrlo „tvrd“… Zato radije koristim gramofone iz pedesetih i šezdesetih, to su Hi-Fi uređaji koji takođe poseduju mogućnost reprodukovanja muzike sa ploča na 78 obrtaja. Ti uređaji imaju i bolji ton, i mogu da traju zauvek… Ne zanimaju me kompjuterski fajlovi sa muzikom, ali ponekad slušam savremena CD izdanja, na kojima su objavljeni stari snimci koje više ne mogu da nabavim na starim pločama…

Sećam se da, kada smo stupili u kontakt početkom devedesetih, ti si već bio upoznat sa starom muzikom iz Srbije i sa Balkana, mnogo pre nego što je to postalo moderno na Zapadu, pre svega zbog Kusturice i Bregovića?

Da, ja posedujem neke snimke, koje su zabeležili uglavnom emigranti u Americi. Odlični stari žičani orkestri… Takođe imam ploče kupljene u Francuskoj, snimljene četrdesetih i pedesetih godina rekao bih, i objavljene za izdavačku kuću Jugoton… Uglavnom narodna muzika, koju izvode starinski orkestri…

Kakvo je tvoje osećanje kada je Balkan u pitanju? Poznato je da si posetio Bugarsku, i prošao kroz Beograd vozom još 1964. godine, tokom medenog meseca sa suprugom iz prvog braka. Crtana reportaža iz Bugarske je objavljena u časopisu „Help!“, čiji je urednik bio Harvi Kurcman.

Što se Balkana tiče, rekao bih da tu postoji nekakva kontradikcija, to je baš čudno… Unekoliko, čini se da je sve prilično kao na Zapadu, ali postoje i istočnjački uticaji… S jedne strane postoji izvesna rafiniranost kulture, a postoji i taj element divljačkog nasilja, skoro isto kao u Americi (smeh).

Mislim da je, bar kada su Srbi u pitanju, karakteristično da su potpuno određeni ekstremima – mogu vrlo lako da skliznu u ekstazu, u stanje neobuzdane radosti, a zatim da dosegnu dubok nivo depresije i mrzovolje, bez znanja o tome kako da dosegnu nekakvu sredinu… To ih čini znatno manje efikasnim od ostalih evropskih naroda.

Vrlo sam zainteresovan da posetim to mesto zato što sam radoznao u vezi s ljudima koji žive tamo, to je za mene zagonetka o kojoj nemam puno informacija, tako da će biti zanimljivo pogledati sve izbliza…

Godine 2009, objavio si, prilično neočekivano za mnoge, stripovanu varijantu biblijske Knjige Postanja. Koji je bio razlog da si se poduhvatio takvog projekta?

Kao prvo, bio sam zainteresovan za Stari zavet, najdrevniji deo Biblije, i za način na koji su ti spisi povezani sa prastarim kulturama Mesopotamije, Sumera, Vavilonije… Neko vreme sam proveo izučavajući literaturu o ovim civilizacijama, i planirao sam da nacrtam strip o Adamu i Evi, zasnovan na prvom poglavlju Knjige Postanja. Tada me je Denis Kičen, koji se bavi strip izdavaštvom, pitao da li bih, u slučaju da on pronađe izdavača koji bi bio spreman da uloži dovoljno novca, pristao da nacrtam strip na osnovu celog Postanja, a ne samo jedno poglavlje. Zatim je uspeo da dođe do nekoliko veoma dobrih ponuda, i ja sam pristao, kako bih se domogao novca koji su obećali. Međutim, ubrzo sam zatekao sebe do grla u tom ogromnom poslu, koji je trajao čitave četiri godine, najobimniji projekt koji sam ikada radio.

Da li su takve teme povezane sa protokom godina, kada čovek postaje introspektivniji, s obzirom da strip o Postanju nije bio satiričnog sadržaja, kao što su mnogi pretpostavljali?

Naravno… Zatim, nakon Postanja, okrenuo sam se još ozbiljnijim temama, što nije lako predstaviti u vidu stripa, i nemam pojma koliko to dobro radim ili ne. U svakom slučaju, tokom poslednjih godina sam radio na manjim projektima, kao što su zajednički stripovi sa Ejlin, i dizajn za omotnice CD-a. Sa starenjem gubim motivaciju da crtam, a nekada sam crtao gotovo sve vreme, i svuda nosio svoj blok za crtanje… više to ne radim.

Teško je govoriti o mislima koje se sada vrzmaju po mojoj glavi. U ovom momentu se trudim da prodrem iza slojeva privida koji stvaraju ljudsko društvo i svet u kojem živimo, sve ono u šta smo čitavog života učili da slepo verujemo. Prilikom prikupljanja informacija, kompjuter je bio od pomoći. Puno sam čitao i istraživao tokom poslednjih godina, pokušavao sam da doprem do srži tog pobožnog poverenja u nauku i tehnologiju i industrijsku civilizaciju. Nisam siguran, naime, da je sve to bilo vredno bespogovornog poverenja. Ne znam šta će od svega toga biti na kraju, nije lako to izraziti u vidu stripa, ali radim na tome… Takođe, meditiram i puno razmišljam o smrti, baveći se bitnim egzistencijalnim pitanjima kao što su: šta se dešava nakon smrti, i da li je moguće kultivisati svoj duh tako da on postane osnažen u momentu kada napušta telo… Znam da ta pitanja i tebe zanimaju! Dakle, smrt je jedan od glavnih događaja u našim životima, i zato je mudro da razmišljamo o tome i pripremimo se na neki način.

O Krambu

„Mislim da je Kramb nešto kao Brojgel druge polovine dvadesetog veka… Kramb je taj koji nas približava svemu što je ljudska žudnja, patnja, sluđenost, u svim mogućim grotesknim alegorijskim oblicima. On poseduje moćnu imaginaciju koja je često u stanju da prekorači svaku granicu, ali retko kada u tome ima bilo kakve laži…

Mislim da Kramb pripada tradiciji grafičke umetnosti kao socijalnog protesta, dakle društvene kritike koja, razume se, poseduje veoma duboke korene… Takođe, primećujem nešto od Goje u Krambu… Na primer, u Krambovim likovima kao što je preteća žena sa ptičjom glavom prepoznajem baš Gojin osećaj za monstruozno.

Krambov rad dolazi iz dubokog osećaja apsurdnosti ljudskog života. Na izvesnom psihološkom nivou ne postoje više ni heroji, ni zlikovci, i čak i žrtve izgledaju komično. Mislim da je upravo to ljudima u Americi teško da podnesu, zato što je to u suprotnosti sa njihovim osnovnim verovanjima koja su mešavina utopizma s jedne i heroizma s druge strane (što je samo još jedna vrsta utopizma), i upravo to je ono što nam je donelo taj zbrkani diskurs, koji imamo danas. Naravno da je Kramb, kao i svi veliki satiričari, neka vrsta autsajdera u vlastitoj zemlji.“

Robert Hjuz, umetnički kritičar magazina „Time“

Strip nastao u saradnji sa suprugom Ejlin Kominski Kramb

Andergraund strip izdanje iz 1972.

ANALOGNI ČOVEK U DIGITALNO DOBA: Kramb sa svojom kolekcijom ploča na 78 obrtaja

BALKANSKE IMPRESIJE: Sa puta po Bugarskoj, grafička reportaža iz 1964.

U SVOM DOMU U FRANCUSKOJ: Kramb svira bendžo